POVRATAK TURSKE U PROŠLOST ILI POGLED U BUDUĆNOST BALKANA

Ko i zašto u Beogradu otključava Stambol kapiju

Ankari se, izgleda, žuri da zauzme strateški položaj na Balkanu, i to preko Srbije, jer ukoliko se u evrointegracijama stvori vakuum, Turska ne želi da prepusti Zapadni Balkan, u geopolitičkom smislu, nekom drugom „neevropskom elementu”. U tim i takvim ambicijama, Tursku, ipak, kontrolišu Berlin i Moskva

Miodrag Dinić

Ako je suditi po političkim porukama iz Turske, Srbija je jedna od ključnih država na Balkanu. Suha Umar, koji je do septembra 2010. godine bio turski ambasador u Beogradu, poručio je da je Srbija ključ bezbednosti Zapadnog Balkana. I dok je Turska prilikom rata na prostoru bivše Jugoslavije  dosledno podržavala sve srpske neprijatelje, Ankara sada intenzivno radi na normalizovanju političkih i ekonomskih odnosa sa Beogradom.

Kralj Aleksandar Karađorđević I

Turska preko Srbije pokušava da stabilizuje Zapadni Balkan, kako bi mogla slobodno da stvara prostor za uspešan partnerski odnos sa Evropskom unijom. No, političko znanje, istorijsko iskustvo, mudrost i sadašnja raspodela snaga u svetu ukazuje da Beograd treba da bude obazriv u budućim odnosima sa Ankarom.

Zanimljivo je da je još kralj Aleksandar Karađorđević izjavio da su Srbi izmirili sve račune sa Turskom 1912, pa ubuduće sa njima možemo biti samo prijatelji.  Ipak, ova poruka u kasnijim istorijskim događajima nije dobila potvrdu. Pojam Balkan, koji lingvistički možemo posmatrati kao vezu dve turske reči bal (u prevodu med) i kan (krv) upravo odslikava sudbinsku sliku Balkana.

Za Ankaru, ili protiv

„Strateška dubina“,  dokument koji je pre 10 godina napisao šef turske diplomatije Ahmet Davutoglu, predstavlja globalne ambicije Ankare. Turska geopolitička pozicija očitava se kroz postepeno otvaranja prema svetu i preobraženje regionalnog i globalnog uticaja Turske. U tom kontekstu Ankara sebe vidi kao evropsku i azijsku, zatim balkansku i kavkasku, a na kraju kao i srednjoistočnu i mediteransku državu.

Turska, ipak, nije evropska država, na šta ukazuje civilizacijski zbir činjenica prošlosti i sadašnjosti. Turska jeste geografski, ali samo marginalno, evropska država,  jer je sticajem istorijskih okolnosti ostala na jednom delu Balkana. Ali kada je reč o uključivanju Turske u EU, većina u Evropi je protiv. Jednostavno, Turska se ne doživljava kao deo Starog kontinenta. No, Velika Britanija, Španija i Italija lobiraju za postavljanje Ankare na spisak Brisela, dok su Nemačka, Austrija i Francuska izričito protiv toga.

Vašington  je u nekoliko dokumenata izrazio nezadovoljstvo zbog planova Ankare, ali i otvorenih i politički neumerenih istupa turskih političara, kako bi u Bosni i Hercegovini otvorili kapiju većeg uticaj na Balkanu, otkrio je sajt „Vikiliks“.

U razgovoru pomoćnika američkog državnog sekretara za politička pitanja Vilijama Bernsa sa podsekretarom turskog Ministarstva inostranih poslova Feridunom Sinirliogluom naglašeno je da se Evropska unija protivi snažnijem angažovanju Turske na Balkanu, te da Sjedinjene Države sa oprezom gledaju na to.

Prema dokumentu koji je američki ambasador iz Ankare poslao u Vašington, u februaru 2010, nakon susreta dvojice diplomata Sinirlioglu je Bernsu otkrio da postoji odlučnost turske vlade da se suprotstavi stalnim naporima EU da isključi Tursku sa Balkana.

Ahmet Davutoglu

U dopisu se otkriva da je pojačano tursko angažovanje između BiH i Srbije rezultiralo time da je Turska uverila tadašnjeg predsedavajućeg Predsedništva BiH Harisa Silajdžića da odustane od isticanja srpskog ,,genocida". U drugom dokumentu se na vrlo upozoravajući način ističe uloga šefa turske diplomatije Ahmeta Davatoglua, koji je prouzrokovao pravu lavinu reagovanja i otvorenog otpora u regionu. ,,Taj stav povratka u prošlost, kombinovan sa turskom tendencijom da ga sprovede u saradnji sa lokalnim političarima islamske orijentacije, konstantno stvara nove probleme", upozorava se u dopisu američke ambasade u Ankari Stejt departmentu.

Na drugoj strani, Rusija i Turska su overile značajan akt o privrednoj i široj saradnji . Kremlj Ankaru  rangira kao važnog spoljnopolitičkog partnera, posebno na energetskom i ekonomskom planu. Stav Ankare prema Moskvi navodi na pomisao da Turska preoblikuje svoju spoljnu i ukupnu politiku. Rusija ne prihvata njen povećani politički uticaj na Balkanu, ali to za sada ne ističe u prvi plan kada su u pitanju odnosi Moskve i Ankare.

I saradnja sa Kinom ukazuje da Turska sistematski želi da nađe partnere među državama koje direktno utiču na oblikovanje međunarodne politike i ekonomiju.

Kada je u pitanju odnos Berlina i Ankare, podsetimo na reči nemačke kancelarke Angele Merkel, koja je izazvala burne reakcije Turaka  u Nemačkoj, mada se to odnosila na sve strane radnike:

„Početkom šezdesetih godina prošlog veka naša zemlja je pozvala strane radnike da dođu u Nemačku i sada oni tu žive. Zavaravali smo se neko vreme misleći da neće ostati, da će jednom otići, ali se to nije desilo. Pristup građenju multikulturnog društva i suživota na zadovoljstvo obe strane je propao, potpuno propao“.

Na političkoj kaldrmi

Čedomir Antić, istoričar i politički analitičar iz Beograda, u više navrata je u javnosti objašnjavao složen odnos Turske prema Balkanu: „Pre svega, Turska je bila prisutna na ovom području i tokom proteklih stotinu godina. Turska je bila deo procesa objedinjavanja Balkana do kojeg je došlo početkom tridesetih i pedesetih godina 20. veka, kada su formirani prvo Balkanski pakt 1934. godine, a potom Balkanski savez 1953. godine.

Govoreći o novom Turskom povratku na Balkan, Antić ukazuje da je on drugačiji, što vrlo dobro definiše ona čuvena anegdota vezana za bivšeg turskog predsednika Turguta Ozala kada je rekao: ,,Ne želimo da sledeći put mi budemo na meniju, već za stolom“.

Abdulah Gul i Boris Tadić

Česti sureti političara Srbije i Turske, poslednje godine, kod mnogih su stvorili nedoumicu: šta se dešava na relaciji Beograd–Ankara. Zanimljiv je zajednički zaključak predsednika Srbije Borisa Tadića i turskog predsednika Abdulah Gula, prilikom njegove prošlogodišnje posete Beogradu, „da su Srbija i Turska razvile najbolje odnose u dosadašnjoj istoriji i da su oni dostigli nivo strateškog partnerstva“.

Politički analitičari u Srbiji nadaju se da će Turska ostati verna idejama kemalizma. Po svemu sudeći, ideologija i strategija Kemala Ataturka zaustavili su tursko političko propadanje i očuvali veliku državu u regionu Balkana, kao i veoma značajnog političkog, vojnog i ekonomskog igrača na Bliskom istoku.

No, jedan politički incident, izazvan stavom Ankare prema prostoru bivše Jugoslavije, ponovo je aktivirao duhove prošlosti. Naime, stari novi turski premijer Redžep Erdogan je, nakon pobede na izborima, ukazao da njegova pobeda ima isti značaj i za Ankaru, i za Sarajevo. Na tu političku provokaciju reagovao je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik: „Politički cilj RS je da se odbrani od dominacije Turaka na ovom prostoru i neoosmanizma koji više niko i ne krije. Sve to smo odavno videli i sve je jasno, i da Erdogan to tako otvoreno ne kaže. To što će biti agresivniji, ne znači da će biti uspješniji“.

No, vlast u Beogradu u odnose sa Turskom ušla je sa priličnim poverenjem. Tako su, po svemu sudeći, srpsko-turski odnosi ušli u fazu političkog nadmudrivanje i neki put neartikulisanog političkog oglašavanja Ankare, što na balkanskoj kaldrmi može izazvati i neželjene posledice kod Srba, vođenjem Turske politike na prostoru bivše Jugoslavije. Očigledno da se Srbiji vraća, ali i učvršćuje uloga političkog, ideološkog i verskog amortizera između Zapada i Turske.

Ko je i zašto upravo sada u Beogradu otključao Stambol kapiju (jedna od četiri beogradske kapije na izlasku iz varoši kroz koju je nekada vodio drum u pravcu Istambula, ili Stambola) – ostaje nedoumica čiji odgovor može imati sudbonosni uticaj na budućnost Srbije. On što je jedino sigurno jeste da je Beograd  ušao u tešnje političke i ekonomske odnose sa Turskom, i to prilično sa velikim poverenjem. Da li je to opravdano i mudro – vreme će pokazati?

Srpski jezik bio diplomatski

Naša istorija je, izgleda, prećutala da su na prostorima turske imperije u službenoj upotrebi bila čak četiri jezika: turski (za svakodnevne razgovore), arapski (jezik religije, jer je njime napisan „Kuran"), zatim persijski (književni jezik) i – srpski, kao jezik diplomatije i vojske. I sultani su govorili srpski, jer se smatralo da samo neobrazovani ne govore taj jezik. 

Propaganda ili činjenica

U Turskoj živi devet miliona Srba. Oni su apsolutno svesni svog porekla, sa neverovatnim ponosom to ističu, smatrajući sebe počastvovanim zbog toga što su im koreni u Srbiji! Pazite, nekima od njih su se preci još pre 300, pa i 400 godina naselili na te prostore, ali oni i dan-danas govore srpski i svako od njih zna koje je prezime porodica nosila i koja je krsna slava kuće bila – otkriva Dragan Milosavljević, predsednik Društva srpsko-turskog prijateljstva ,,Inat" (inat u prevodu na srpski jezik znači čvrsto verovati).