APOKALIPTIČNO: U EVRPSKOJ UNIJI NUKLEARNI OTPAD NA IZVOLTE

Ahilova peta nuklearne industrije

Evropska unija je sredinom ove godine usvojila propis koji uvodi precizne standarde za preradu i odlaganje nuklearnog otpada i pooštrava uslove za njihov izvoz van granica EU. Zeleni međutim, smatraju da je taj tekst nedovoljno jasan i traže potpunu zabranu izvoza  “evropskog nuklearnog problema”

Pripremio: Miodrag Dinić

Ni jedna članica Evropske unije do sada nije rešila pitanje trajnog skladištenja radioaktivnog otpada iz 143 nuklearna reaktora. Trenutno 14 članica EU koje koriste atomsku energiju odlažu radioaktivni otpad u bunkere ili skladišta. No, novi panevropski plan za odlaganje nuklearnog otpada zahteva od država članica da do 2015. donesu nacionalne planove o rešavanju ovog gorućeg problema.

Kako i gde skladištiti nuklearni otpad jedan je od najvažnijih problema vezanih za korišćenje nuklearne energije?

Samo četrdasetak godine eksploatacije energije iz jedne nuklearke stvara smrtonosni otpad koji se raspada tek nakon 10, 100 hiljada ili više miliona godina, što za nas predestavlja večnost. Problem nuklearnog otpada nije rešen, a pitanje je da li će se to ikada i dogoditi?

U proteklih 60 godina u svetu je izgrađeno oko 400 nuklearnih elektrana, mada ni jedna od njih nema rešeno pitanje trajnog skladištenja potrošenog goriva. Na području EU danas se u nuklearnim centralama godišnje proizvede oko 50.000 kubnih metara radioaktivnog otpada, navodi udruženje evropske nuklearne industrije Foratom. Oko 15 odsto tog otpada je otpad visokog rizika koji danas završava u privremenim skladištima. Najviše ih je u Francuskoj (58), a slede Ujedinjeno Kraljevstvo (19), Nemačka (17), Švedska (10), Španija (8), Belgija (7), Češka (6), Finska, Mađarska i Slovačka (po 8), Bugarska i Rumunija (po 2), te Holandija i Slovenija (po 1).

Prema podacima nezavisnih nuklearnih eksperata iz nuklearnih elektrana u EU-u svake godine izlazi 7.000 tona iskorišćenog goriva i većina toga nalazi se u privremenim skladištima. Taj visokoaktivni otpad  ne može da se reciklira i zato mora biti zauvek uskladišten. Privremena skladišta su nužna radi hlađenja gorivnih elemenata i radi smanjenja nivoa radioaktivnosti, ali nisu trajno rješenje. Osim toga, budući da se u pravilu grade blizu površine zemlje, postoji opasnost od nesreća koje može biti izazvana padom vazduhoplova, požar ili potres. 

U svetu, nuklearni otpad leži ili pod vodom u dubokim betonskim bazenima u elektranama ili u čelično-betonskim kontejnerima pored samih reaktora, kao i u napuštenim rudnicima. U državama EU postoje upustva po kojima dve ili više zemalja članica mogu da se dogovore da zajednički skladište nuklearni otpad u jednoj od njih. Izvoz nuklearnoga otpada u zemlje izvan EU biće zabranjen. Preporuka je da se atomski otpad skladišti u pećine duboko u zemljinoj utrobi.

Pri odlaganju nuklearnoga otpada pravno obvezujućima u EU postaju standardi koje je sastavila Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA). Između ostalog, to znači da će dozvole za gradnju skladišta izdavati nezavisna tela u zemljama članicama EU, koja će takođe biti zadužena za njihov nadzor i kontrolu bezbednosti.

Da je to neophodno govori na primer, i 40 godina staro skladište nuklearnog otpada u pokrajini Donja Saksonija u Nemačkoj u nekadašnjem rudniku soli, Ase. Tu su bili odloženi metalni kontejneri koji propuštaju radioaktivnu materiju, so koja se slivala sa plafona i zidova nagrizala je atomske kontejnere, a zračenje je izviralo iz podzemnih pećina. Zabeležene su i bare dve nesreće. Ukratko, Ase je najproblematičnija deponija nuklearnog otpada u Evropi. I upravo ov je jedan od dokaza da je bezbedno skladištenje atomskog otpada Ahilova peta nuklearne industrije.

U Francuskoj tek u februaru 2009. godine jedna ekipa novinara državne televizije obelodanila je divlje radioaktivne deponije širom Francuske, za šta odgovornost snosi "Areva", čiji su menadžeri bliski francuskom predsedniku Sarkoziju. Skandal je na čudan način prigušen ćutanjem ostalih medija. Francuska je inače prva u Evropi po broju nuklearnih centrala. Prema zvaničnim podacima, one proizvedu godišnje jedan kilogram nuklearnog otpada po glavi stanovnika, dok ekolozi tvrde da je reč od preko 50 kilograma. Glavni francuski proizvođač struje iz nuklearki, koncern "Areva", saopštio je da se 96 odsto njihovog nuklearnog otpada prerađuje. Iz pomenutog koncera tvrde da jedan odsto od toga je plutonijum koji služi za proizvodnju novog nuklearnog goriva, a 95 odsto je takozvani osiromašeni uranijum. Od 810 tona tog uranijuma, 690 tona se skladišti u mestu Pijerlate, u centralnoj Francuskoj, dok ostatak transportuje u Rusiju.

           Pojam „odlaganje“ podrazumeva konačno smeštanje otpada u skladišta, bez namere da se iz njega ikad vadi i bez nužnog oslanjanja na dugoročno nadgledanje i održavanje nuklearne deponije.

Dubina na kojoj treba graditi skladišta za duboko geološko odlaganje zavisi od specifičnih karakteristika lokacije, karakteristika projektovanog sistema za odlaganje, prirode otpada i regulatornim zahtevima za dugoročnu bezbednost. Preporuka je da buduća skladišta radioaktivnog otpada treba graditi na dubinama od 250 do 1.500, pa i do 5.000 metara ako se visoko radioaktivni otpad odlaže pomoću bušotina velikog prečnika.

Poželjna geološka svojstva lokacije dubokog geološkog skladišta podrazumevaju: mehanički stabilne konfiguracije, geohemiju podzemnih voda koje ne ugrožavaju postojanost kontejnera s otpadom i oko njih izgrađenih prepreka, vrlo mali protok podzemnih voda i vrlo dugo vreme prenosa podzemnim vodama iz dubina ka površini radionuklidi, ako zbog curenja kontejnera ikada dođu do vode.

Nacionalni programi zemalja koje planiraju gradnju dubokih skladišta skoncentrisani su na izbor pogodne lokacije, istraživanja i razvoj načina na koji se demonstrira dugovečnost i bezbednost skladišta, kao i druga ekološka i privredna pitanja gradnje. Tako su u Švedskoj i Finskoj izvedene procene bezbednosti i uticaja dubokog geološkog nuklearnog skladišta na okolinu.

Prema istraživanjima u EU prihvatljivo trajno rešenje skladištenja radioaktivnog otpada je u dubokim geološkim naslagama, na dubinama većim od 250 metara, pa i do 5.000 metara, u zavisnosti od vrste nuklearnog otpada, sredine u kojoj će se odlagati i načina na koji će se vršiti odlaganje. Neophodno je da se atomski otpada deponuje u okviru stabilnih geoloških celina, koristeći materijale odgovarajuće otpornosti i uz tačno određenu tehnologiju skladištenja. U svemu tome najveći problem je vreme trajanje radioaktivnosti nuklearnog otpada.

Očigledno je da postoji velika saglasnost među naučnicima da se nuklearniotpad skladišti u kontejnerima koji su dubokom ispod površine zemlje. Kada je u pitanju bezbednost onda  se to tiče svih građana i svih država EU-a, bez obzira jesu li oni za ili protiv nuklearne energije. Zato moramo da se osiguraju najviši bezbednosni standardi na svetu kako bi se zaštitili građani, voda i tle od nuklearnog zagađenja. Prema tome bezbednost je nedjeljiva, dogodi li se nesreća u nekoj od država EU, ona može imati katastrofalne posledice i po druge države.