DOCENT DR TODOR PETKOVIĆ, GENERAL-MAJOR U PENZIJI, O EKONOMSKOJ POŠASTI, PRANJU NOVCA

Presvlačenje prljavog kapitala

General-major u penziji, docent dr Todor Petković, završio je Vojnu akademiju - smer PVO, Komandno-štabnu akademiju RV i PVO i Školu nacionalne odbrane. Diplomirao je i na Fakultetu za sociologiju, političke nauke i novinarstvo - smer međunarodnih odnosa u Ljubljani, kao i postdiplomske studije na ovom fakultetu. Doktorirao je sa tezom "Ekonomsko ratovanje i poslovna špijunaža u globalnoj strukturi međunarodnih odnosa". Docent je fakulteta "Megatrend" u Beogradu. Radni vek završio je kao zmenik načelnika Uprave za bezbednost Vojske Jugoslavije

 Miodrag Dinić

 Razni oblici kriminala, kao što su: siva ekonomija, pranje novca, utaja poreza, trgovina drogom, ljudima, oružjem i drugi, koji se veoma brzo šire i jačaju, dobijaju internacionalni karakter. Učesnici pranja novca vrše reinvestiranje sredstava tamo gde očekuju da neće biti otkriveno njegovo poreklo, ne u poslove sa većim profitom. I upravo posledice toga mogu biti smanjena monetarna stabilnost zbog neodgovarajuće alokacije sredstava, neočekivane promene u potražnji novca, povećane nestabilnosti deviznih kurseva, kamatnih stopa i međunarodnih tokova kapitala, usled čega je teško sprovoditi stabilnu i efikasnu ekonomsku politiku.

Istovremeno, pranje novca može imati potencijalno razorne ekonomske, političke i socijalne posledice na svaku zemlju, kao i ugoržavanje programa reformi i stabilizacije, odnosno opadanja reputacije zemlje. Da bi se zaustavile i sprečile takve pojave u oblasti nacionalnih i svetskih finansija, preduzimaju se odgovarajuće mere na preventivnom i represivnom planu.

O pranju novca, ovom globalnom poroblemu, njegovom zauzdavanju, govorimo sa generalom u penziji, docentom dr Todorom Petkovićem, general-majorom u penziji.

Šta je, u stvari, pranje novca?

Po definiciji, pranje novca je skrivena aktivnost. "Prljavi" novac koji cirkuliše kroz "mašinu za pranje novca" stvara se kriminalnim radnjama koje se obavljaju daleko od nadzora legalnih organa vlasti. Svakako, pranje novca nije nov fenomen jer egzistira paralelno s postojanjem crnog tržišta, odnosno sive ekonomije. "Prljavi" novac, u većini slučajeva, plod je proizvodnje i prometa droga, krađe automobila, pronevera, insajderske trgovine, ilegalnog prometa oružja i nuklearnog materijala, dečje pornografije i prostitucije.

Gde je nastao termin "pranje novca"?

Termin "pranje novca" nastao je u Sjedinjenim Državama tridesetih godina 20. veka, za vreme prohibicije, u vreme kada se u štampi pojavila legenda da gangsteri novac zarađen kriminalom prikazuju kao profit ostvaren u lancu svojih perionica. Tremin je prihvatila i nauka o kriminalitetu, jer tačno opisuje šta se događa sa novcem kada prođe kroz ciklus bankarskih transakcija da bi se "oprao" i na kraju pojavio kao zakonit, odnosno "čist".

Ukažite nam na neke tehnike pranja novca?

Bank of England

Na primer, istraživanja Bank of England pokazala su da "pranje" novca polazi od tehnike prikrivanja pravog porekla novca i vlasništva sredstva plaćanja, preko tehnike legalnog dolaženja u posed novca posle obavljenog "pranja" novca, do tehnike promene oblika sredstava i oslobađanja od velike količine novca, koja je stečena kriminalom. Ova tehnika "pranja" novca sadrži tri etape, i to: (1) etapa plasmana, (2) etapa "presvlačenja" i (3) etapa integracije.

Videli smo šta je etapa plasmana, ali šta podrazumeva etapa "presvlačenja"?

U etapi "presvlačenja" odvija se najznačajnija operacija "pranja" novca, u kojoj se faktički vrši "prerušavanje" porekla, odnosno "zametanje tragova" vlasništva sredstava. U toj etapi se koriste tzv. okvirne kompanije, koje poseduju legalna sredstva i poslovni legitimitet. Najpogodnije su za to of-šor računi investicionih ili penzionih fondova. Šalju se, zatim, nalozi za transfer da bi se sredstva u potpunosti uklopila u međonarodni sistem plaćanja. Konačno, vrši se (uspešno i legalno) preprodaja ili robe ili hartija od vrednosti.

Čiji je izum pranje novca iz sive ekonomije?

Pranje novca iz sive ekonomije je izum američkih trasnacionalnih kompanija koje su, bežeći od visokih poreza i državne kontrole, izmislile of-šor države, poreske rajeve na svetu, u kojima se porez plaćao maksimalno do 4,23 odsto. Ti poreski rajevi uglavnom su otvarani na egzotičnim ostrvima da bi turbo menadžeri mogli bez problema da uzmu milijarde dolara opljačkanog novca i da se na miru odmore i okupaju.

Koje države su za svetske tajkune poreski raj?

Devičanska ostrva

Na osnovu spiska zemalja koje su označene kao poreski raj, po "ulaganjima" prednjače Ujedinjeni Arapski Emirati, Mongolija, Severna Koreja, Devičanska ostrva, Sejšelska ostrva, Lihtenštajn, Gibraltar i Maršalska ostrva. Visoko se kotiraju i ostrvo Niue, ostrva Belize, Vanuatu, Svalbard i Jan Majen ostrva, Tuvalu, Turks i Kaikos ostrva, Kongo, Bahami, Obala Slonovače, Liban, Libija, Monako, Ruanda, Nepal, Grenada, Bocvana, Bruneji, Gvajana.

Govori se da su Kajmanska ostrva peti svetski finansijski centar?

Kajmanska ostrva, za koja mnogi i ne znaju gde se nalaze, postala su peti svetski finansijski centar posle Njujorka, Londona, Tokija i Frankfurta, upravo sprovođenjem velikih operacija pranja kriminogenog novca pristiglog u lokalne banke iz svih krajeva sveta. U Džordžtaunu, prestonici Kajmana, u nekim trenucima banke i osiguravajuće kompanije "sedele" su na imovini od oko 700 milijardi dolara. Na Kajmanskim ostrvima, sa samo 40.000 stanovnika, ima oko 34.000 registrovanih kompanija i preko 600 banaka.

Koliko danas "oprani novac" čini od ukupne svetske proizvodnje?

Procenjuje se da "oprani novac" danas čini od dva do sedam odsto ukupne svetske proizvodnje, a procena Međunarodnog monetarnog fonda je da sada "bruto kriminalni proizvod" u svetu premašuje 1.000 milijardi dolara godišnje.

FBI ukazuje da u Americi svaka novčanica koja je u opticaju sadrži "mikroskopski trag" kokaina?

Pranje novca u Sjedinjenim Američkim Državama i uopšte gledajući šire, međunarodno, čini ključ problema. Od milijardi dolara koji se potroše na kupovinu kokaina, 91odsto ostaje u Americi. On se deponuje u američki i kanadski bankovni sistem. Trgovina drogom pomaže akumuliranju čvrstih valuta u američkoj i kanadskoj ekonomiji. Obim pranja novca u Americi može se shvatiti na osnovu toga što praktično svaka novčanica u opticaju sadrži "mikroskopski trag" kokaina. Ovo nije puka urbana legenda, već verifikovana činjenica podržana od naučnika, forenzičara i FBI-ja. Tragovi kokaina na svakoj američkoj novčanici označavaju intenzivnu upotrebu keša kao osnovnog sredstva plaćanja u poslovanju sa drogom. Cesar Gaviria Trujillo, bivši predsednik Kolumbije i bivši generalni sekretar Organizacije američkih država, je izjavio: "Ako je Kolumbija krupna riba u trgovini drogom, onda je Amerika kit" i zahtevao je od američke vlade da se obustavi pranje novca u samoj Americi i da stave više resursa za obustavu konzumiranja opijata u Americi.

Gde se ulaže novac stečen od prodaje droge?

Prljavi novac stečen od proivodnje i prodaje droge investira se u razne objekte u pograničnim područjima. I upravo ti objekti koriste se za dalje crne poslove u koje pored prebacivanja droge preko granica, spada i trgovina ljudima.

Koji je jedan od novih izuma legalizacije "prljavog novca"?

Novi izumi legalizacije novca ogledaju se i kroz otvaranje velikog broja računa na koje se deponuje relativno manja suma novca u skladu sa propisima država. U Nemačkoj je to do 10.000 evra, u Sjedinjenim Državama do 10.000 dolara i do 50.000 franaka u Francuskoj, za fizička lica bez indentifikacije ulagača. Upravo to je dovelo do pojave nove profesije, kurira - štrumfova, koji obilaze bankarske šaltere i deponuju novac na ime svog gazde u iznosu nižem od limita. Na taj način vlasnici "prljavog novca" dobijaju legalan novac, kuriri dobijaju nagradu za obavljeni posao, a bankari dobijaju novac za dalje obrtanje, odnosno oplodnju.

Pored banaka, gde se još ulaže taj novac?

On se ulaže i u kupovinu hartija od vrednosti, institucionalne investitore, uzajamne fondove i ostale finansijske institucije i kreditne ustanove. Takođe se ulaže u hotele, mondenske objekte, umetnine...

Koliko je važan keš za pranje novca?

Za generatore nove industrije pranja novca važna je i upotreba keša u transakcijama, iako je refleksija indeksa nesigurnosti pravno-finansijske prirode. Keš je postao atraktivan i zato je naglo uvećan broj zemalja u kojima se transakcije obavljaju gotovinom (a ne putem kreditnih i potrošačkih kartica, čekova, elektronskog transfera i sl.). Posle višestrukog obrtanja keša, vlasnici "oprani" novac teže da prebace u zemlju - državu u kojoj vlada "plastika", na primer Sjedinjene Države, zbog atraktivnosti platnih, kreditnih i plastičnih kartica. Zato se novac prebacuje po "svaku cenu" u banku da bi se dalje transferisao po svetu. Međutim, sada se rodila i faza pranja novca u kojoj se koristi novac za kupovinu čitave banke ili za osnivanje nove banke.

Navedite neki od primera kako pojedine mafije peru novac?

Na primer, početkom 1999. godine italijanska mafija je kupila čitavo ostrvo Arubu u neposrednoj blizini Venecuele u funkciji iznalaženja "novih prostora" za pranje ogromne količine prljavog novca koji kruži širom sveta.

Da li je i Francuska na meti mafije kako bi se oprao novac stečen kriminalnim radnjama?

Francuska je postala omiljena destinacija za kupovinu nekretnina na Azurnoj obali, u Parizu i na francuskim Alpima.

Možete li da navedete još neke države u kojima se pere novac?

Kneževina Lihtenštajn

Poslednjih godina Švajcarska nije više pouzdana u tradicionalnom čuvanju "svete tajne" anonimnih bankarskih računa, pa je ostalo malo bezbednih "oaza" za operaciju "pranja novca" na evropskom kontinentu". Jedna od njih je Kneževina Lihtenštajn. U samom centru Evrope na Alpima, između Austrije i Švajcarske, Lihtenštajn je razvio finansijski biznis, zahvaljujući svom položaju u carinskoj uniji sa Švajcarskom, razvijenoj infrastrukturi za potrebe međunarodnog biznisa i diversifikovanim zakonskim propisima o statusnim oblicima of-šor kompanija. U Lihtenštajnu sve kompanije sa statusom of-šor kompanije uživaju izuzetne fiskalne beneficije i poreske olakšice. Zbog toga se Kneževina Lihtenštajn smatra izuzetno povoljnom "bazom" za sve koji u njenim bankama žele da u legalne tokove vrate "prljav novac". Zato je od Lihtenštajna zatraženo da ukine tajnost računa zbog čega su njene banke bile atraktivne klijentima.

Nije li kupovina političkih položaja jedna od faza pranja novca?

Svakako, to je ujedno i dobar impuls razvoju mafije i snaženju lobija kriminalizovanog novca za kupovinu političkih položaja, što je faktički poslednja faza razvoja tržišta za pranje novca, koja se ogleda u preuzimanju vlasti u etabliranim državama.

Da li je zbog toga tržište pranja novca reagovalo na povećanje taksa za prljavi posao?

Da. Reagovalo je dramatičnim rastom tzv. takse za pranje novca, koja je narasla sa oko sedam odsto na 25-28 odsto, a tendencija je da poraste do 45 odsto. Kao ilustracija zašto su tako velike takse za pranje novca, može poslužiti primer jednog Italijana, koji je pre više godina uhapšen pod sumnjom da je radio za mafiju; nakon konfiskacije imovine, ustanovljeno je da poseduje 131 stan, 122 magacina, 20 fabrika, 10 školskih zgrada i 250.000 akcija u jednoj sicilijanskoj banci.

Može li se proces pranja novca zaustaviti?

Činjenica je da je pranje novca nemoguće zaustaviti. Ono se ne može ni sprećiti ni iskoreniti. Ilegalnom, prljavom, sivom, neregularnom, kriminalizovanom novcu nemoguće je stati na put. Taj proces se može delimično kontrolisati, jer pranje novca konvenira bankama, koje tobože ne mogu da naruše tajnost uloga. To odgovara i određenim državama koje na tome zarađuju, čak i pravno valjano uređene države deo svoje finansijske policije ne specijalizuju za praćenje i otkrivanje sumnjivih i spornih transakcija. Takve države se, u suštini, najviše zalažu za potpunu finansijsku liberalizaciju i deregulaciju. A to je faktički prvi iskorak u zvaničnu sveopštu amnestiju aktera i prljanja i pranja novca u formi mondijalizacije kriminalizovanog novca i globalizacije opranih finansija.

Žuta kuća u Albaniji

Utiču li poslednji ratovi u nerazvijenim zemljama na stvaranje tržišta prljavog novca?

Poslednji ratovi koji se vode na etničkoj i releigioznoj osnovi u nerazvijenim državama doveli su do otvaranja novih tržišta crnog poslovanja i sticanja prljavog novca. Primeri za to su ilegalna prodaja oružja na Kosovu, u Avganistanu, Iraku, kao i prodaja ljudskih organa u Albaniji.

APOKALIPTIČNO: U EVRPSKOJ UNIJI NUKLEARNI OTPAD NA IZVOLTE

Ahilova peta nuklearne industrije

Evropska unija je sredinom ove godine usvojila propis koji uvodi precizne standarde za preradu i odlaganje nuklearnog otpada i pooštrava uslove za njihov izvoz van granica EU. Zeleni međutim, smatraju da je taj tekst nedovoljno jasan i traže potpunu zabranu izvoza  “evropskog nuklearnog problema”

Pripremio: Miodrag Dinić

Ni jedna članica Evropske unije do sada nije rešila pitanje trajnog skladištenja radioaktivnog otpada iz 143 nuklearna reaktora. Trenutno 14 članica EU koje koriste atomsku energiju odlažu radioaktivni otpad u bunkere ili skladišta. No, novi panevropski plan za odlaganje nuklearnog otpada zahteva od država članica da do 2015. donesu nacionalne planove o rešavanju ovog gorućeg problema.

Kako i gde skladištiti nuklearni otpad jedan je od najvažnijih problema vezanih za korišćenje nuklearne energije?

Samo četrdasetak godine eksploatacije energije iz jedne nuklearke stvara smrtonosni otpad koji se raspada tek nakon 10, 100 hiljada ili više miliona godina, što za nas predestavlja večnost. Problem nuklearnog otpada nije rešen, a pitanje je da li će se to ikada i dogoditi?

U proteklih 60 godina u svetu je izgrađeno oko 400 nuklearnih elektrana, mada ni jedna od njih nema rešeno pitanje trajnog skladištenja potrošenog goriva. Na području EU danas se u nuklearnim centralama godišnje proizvede oko 50.000 kubnih metara radioaktivnog otpada, navodi udruženje evropske nuklearne industrije Foratom. Oko 15 odsto tog otpada je otpad visokog rizika koji danas završava u privremenim skladištima. Najviše ih je u Francuskoj (58), a slede Ujedinjeno Kraljevstvo (19), Nemačka (17), Švedska (10), Španija (8), Belgija (7), Češka (6), Finska, Mađarska i Slovačka (po 8), Bugarska i Rumunija (po 2), te Holandija i Slovenija (po 1).

Prema podacima nezavisnih nuklearnih eksperata iz nuklearnih elektrana u EU-u svake godine izlazi 7.000 tona iskorišćenog goriva i većina toga nalazi se u privremenim skladištima. Taj visokoaktivni otpad  ne može da se reciklira i zato mora biti zauvek uskladišten. Privremena skladišta su nužna radi hlađenja gorivnih elemenata i radi smanjenja nivoa radioaktivnosti, ali nisu trajno rješenje. Osim toga, budući da se u pravilu grade blizu površine zemlje, postoji opasnost od nesreća koje može biti izazvana padom vazduhoplova, požar ili potres. 

U svetu, nuklearni otpad leži ili pod vodom u dubokim betonskim bazenima u elektranama ili u čelično-betonskim kontejnerima pored samih reaktora, kao i u napuštenim rudnicima. U državama EU postoje upustva po kojima dve ili više zemalja članica mogu da se dogovore da zajednički skladište nuklearni otpad u jednoj od njih. Izvoz nuklearnoga otpada u zemlje izvan EU biće zabranjen. Preporuka je da se atomski otpad skladišti u pećine duboko u zemljinoj utrobi.

Pri odlaganju nuklearnoga otpada pravno obvezujućima u EU postaju standardi koje je sastavila Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA). Između ostalog, to znači da će dozvole za gradnju skladišta izdavati nezavisna tela u zemljama članicama EU, koja će takođe biti zadužena za njihov nadzor i kontrolu bezbednosti.

Da je to neophodno govori na primer, i 40 godina staro skladište nuklearnog otpada u pokrajini Donja Saksonija u Nemačkoj u nekadašnjem rudniku soli, Ase. Tu su bili odloženi metalni kontejneri koji propuštaju radioaktivnu materiju, so koja se slivala sa plafona i zidova nagrizala je atomske kontejnere, a zračenje je izviralo iz podzemnih pećina. Zabeležene su i bare dve nesreće. Ukratko, Ase je najproblematičnija deponija nuklearnog otpada u Evropi. I upravo ov je jedan od dokaza da je bezbedno skladištenje atomskog otpada Ahilova peta nuklearne industrije.

U Francuskoj tek u februaru 2009. godine jedna ekipa novinara državne televizije obelodanila je divlje radioaktivne deponije širom Francuske, za šta odgovornost snosi "Areva", čiji su menadžeri bliski francuskom predsedniku Sarkoziju. Skandal je na čudan način prigušen ćutanjem ostalih medija. Francuska je inače prva u Evropi po broju nuklearnih centrala. Prema zvaničnim podacima, one proizvedu godišnje jedan kilogram nuklearnog otpada po glavi stanovnika, dok ekolozi tvrde da je reč od preko 50 kilograma. Glavni francuski proizvođač struje iz nuklearki, koncern "Areva", saopštio je da se 96 odsto njihovog nuklearnog otpada prerađuje. Iz pomenutog koncera tvrde da jedan odsto od toga je plutonijum koji služi za proizvodnju novog nuklearnog goriva, a 95 odsto je takozvani osiromašeni uranijum. Od 810 tona tog uranijuma, 690 tona se skladišti u mestu Pijerlate, u centralnoj Francuskoj, dok ostatak transportuje u Rusiju.

           Pojam „odlaganje“ podrazumeva konačno smeštanje otpada u skladišta, bez namere da se iz njega ikad vadi i bez nužnog oslanjanja na dugoročno nadgledanje i održavanje nuklearne deponije.

Dubina na kojoj treba graditi skladišta za duboko geološko odlaganje zavisi od specifičnih karakteristika lokacije, karakteristika projektovanog sistema za odlaganje, prirode otpada i regulatornim zahtevima za dugoročnu bezbednost. Preporuka je da buduća skladišta radioaktivnog otpada treba graditi na dubinama od 250 do 1.500, pa i do 5.000 metara ako se visoko radioaktivni otpad odlaže pomoću bušotina velikog prečnika.

Poželjna geološka svojstva lokacije dubokog geološkog skladišta podrazumevaju: mehanički stabilne konfiguracije, geohemiju podzemnih voda koje ne ugrožavaju postojanost kontejnera s otpadom i oko njih izgrađenih prepreka, vrlo mali protok podzemnih voda i vrlo dugo vreme prenosa podzemnim vodama iz dubina ka površini radionuklidi, ako zbog curenja kontejnera ikada dođu do vode.

Nacionalni programi zemalja koje planiraju gradnju dubokih skladišta skoncentrisani su na izbor pogodne lokacije, istraživanja i razvoj načina na koji se demonstrira dugovečnost i bezbednost skladišta, kao i druga ekološka i privredna pitanja gradnje. Tako su u Švedskoj i Finskoj izvedene procene bezbednosti i uticaja dubokog geološkog nuklearnog skladišta na okolinu.

Prema istraživanjima u EU prihvatljivo trajno rešenje skladištenja radioaktivnog otpada je u dubokim geološkim naslagama, na dubinama većim od 250 metara, pa i do 5.000 metara, u zavisnosti od vrste nuklearnog otpada, sredine u kojoj će se odlagati i načina na koji će se vršiti odlaganje. Neophodno je da se atomski otpada deponuje u okviru stabilnih geoloških celina, koristeći materijale odgovarajuće otpornosti i uz tačno određenu tehnologiju skladištenja. U svemu tome najveći problem je vreme trajanje radioaktivnosti nuklearnog otpada.

Očigledno je da postoji velika saglasnost među naučnicima da se nuklearniotpad skladišti u kontejnerima koji su dubokom ispod površine zemlje. Kada je u pitanju bezbednost onda  se to tiče svih građana i svih država EU-a, bez obzira jesu li oni za ili protiv nuklearne energije. Zato moramo da se osiguraju najviši bezbednosni standardi na svetu kako bi se zaštitili građani, voda i tle od nuklearnog zagađenja. Prema tome bezbednost je nedjeljiva, dogodi li se nesreća u nekoj od država EU, ona može imati katastrofalne posledice i po druge države.