SREBRENICA - IZDANI GRAD: TRANSKRIPT FILMA NORVEŠKOG REDITELJA, PUBLICISTE I NOVINARA OLE FLYMA

Film: Srebrenica - izdani grad

Izetbegović prodao Muslimane Srebrenice

Teza da su Srbi krivi za sve zločine u bosanskom ratu ne samo da ne može da opstane, već je došlo vreme da se ta jednostrana priča promeni. To tvrdi norveški reditelj, publicista i novinar Ola Flyum, autor dokumentarnog filma o Srebrenici. Njegov film je u dva nastavka emitovan na TV NDK 26 i 27. aprila 2011. Nakon projekcije došlo je do burne reakcije ne samo u Norveškoj, već i u drugim zemljama. Nijedna srpska televizija nije htela da otkupi ovaj film. Objavljujemo transkript ovog dokumentarca, svedočenja o "slučaju Srebrenica"

Srebrenica u istočnoj Bosni je pust grad. Više od 7.000 muslimana nije se vratilo nakon građanskog rata. Njih su 1995. godine ubili srpski vojnici u sledu događaja koji se često nazivaju najgorim genocidom od kraja Drugog svetskog rata. Svake godine, na godišnjicu pada Srebrenice, sahrani se određen broj ekshumiranih tela nastradalih. Rođaci dođu iz svih krajeva sveta kako bi se oprostili od voljenih.

Srebrenica još uvek privlači veliku pažnju medija. Vlada Bosne i Hercegovine koristi svaku priliku da podseti svetsku javnost na to da UN nisu zaštitile Srebrenicu. 

Već nekoliko godina novinar Mirsad Fazlić - Fazlo, istražuje šta se dogodilo u Srebrenici. Poglavlje o Srebrenici još uvek nije dovršeno. Mirsad Fazlić-Fazlo kaže: "Srebrenica je do sada uvek smatrana jednostavnom pričom, ali nije baš tako. Moj zadatak je da otkrijem istinu".

Jugoslavija je počela da se raspada 1991. godine. Muslimanska većina predvođena Alijom Izetbegovićem proglasila je nezavisnost Bosne i Hercegovine 1992. godine. Srbi su se suprotstavili toj odluci i uskoro je izbio građanski rat.

Radovan Karadžić je upozorio muslimansko rukovodstvo: "Nemojte da mislite da nećete odvesti Bosnu i Hercegovinu u pakao, a muslimanski narod u nestanak, jer muslimanski narod ne može da se odbrani ako bude rat, ovde.

Građanski rat u Bosni sastavni je deo Fazlovog života. Fazlo je stupio u JNA 1990. godine. Pošto se Bosna odvojila od Jugoslavije on i njegovi drugovi Srbi postali su neprijatelji. Fazlo se priključio novoj bosanskoj vojsci.

Pre rata, na primer, 1990. su Srbi, Hrvati i Muslimani živeli u miru i slozi u čitavoj Jugoslaviji, a i u Srebrenici. Ljudi su dolazili u Srebrenicu da prodaju hranu, rade u fabrikama i okrepe se u čuvenoj banji. Dve godine kasnije više niko nije dolazio zbog zdravlja.

Isti snimatelj-amater zabeležio je građanski rat. Bio je to najkrvaviji rat u Evropi od kraja Drugog svetskog rata. Sukob je trajao od 1992. do 1995. godine. Srbi su kontrolisali JNA i njenu tešku artiljeriju. Uskoro su muslimanski gradovi bili opkoljeni. Srebrenica, Žepa i Goražde bili su izolovani unutar srpske teritorije. Slično se dogodilo i sa glavnim gradom Sarajevom.

Glavnokomandujući bosanske armije general Sefer Halilović dugo je uspevao da odbrani muslimanske oblasti.

Sefer Halilović: "Tad uspevamo odbraniti Srebrenicu u nemogućim uslovima, tad šaljemo municiju, uspevamo nešto ljudi unutar poslati, naoružanja i tako smo odbranili Srebrenicu".

Još jedan čovek iz Srebrenice nametnuo se kao komandant. Brigadir Naser Orić uskoro je postao legenda. Zvali su ga Branilac Srebrenice. Orić je napadao okolna srpska sela kako bi prikupio dovoljno hrane za 40.000 žitelja Srebrenice.

Muslimanske snage uništile su 50 srpskih sela. Žene, deca i starci brutalno su ubijani. Srebrenica je postala omražena enklava unutar srpske teritorije.

Ove ruševine u okolini Sarajeva podsećaju Fazla na ratne dane, kao i žitelji Srebrenice i Fazlo je bio opkoljen i bombardovan od strane srpske artiljerije. Jedan događaj nikada neće zaboraviti: nije bio na dužnosti i otišao je iz kasarne. To mu je spaslo život.

Fazlo: "Tenkovska granata uletela je kroz prozor. Eksplodirala je u sobi u kojoj je bilo sedmoro ljudi. Bilo je gadno, svi su poginuli. Ne razmišljam više o tome jer ne želim. Pokušavam da zaboravim. Valjda je to normalna reakcija".

Istraga

Fazlova istraga je počela kada je upoznao Fuada Justića, jednog od retkih Muslimana koji su se vratili u Srebrenicu. Fuad ne krivi samo Srbe za masakr već i muslimansko rukovodstvo. On tvrdi da je Srebrenica žrtvovana zarad postizanja političkih ciljeva.

Fazlova istraga neće biti ograničena. Njegov prvi zadatak je da pronađe srpske žrtve iz okoline Srebrenice. Muslimani se ne usude da rade to. Pogotovu u selu Kravice. Mržnja prema Muslimanima je jaka otkako su muslimanske snage napale Kravice na pravoslavni Božić 1993.

Napadači su spalili kuću Ratka Nikolića. Ratko je pokušao da se sakrije u šumi ali su ga pronašli i ranili. Ratko je prepoznao muslimanskog komandanta Nasera Orića i njegovog zamenika Zulufa Tursunovića.

Ratko Nikolić: "Tu ima česma, tu odozdo je išao kombi, rafalna pucnjava, ne puškaranje, Naser je nosi škorpion pištolj i okretao ga je. U njega je zeleno odelo, vojničke čizme, one preuske vojničke pantalone, fino, u Zulufa Tursunovića dobro se sećam kao da je to juče bilo, zelena beretka, automatska puška znam dobro..."

Ratka su mučili svakog dana narednih mesec dana. Zbog batina je ostao bez kuka. Posle mesec dana provedenih u srebreničkom zatvoru, Ratko je pušten u sklopu razmene zarobljenika. Niko nije našao tela šestorice ljudi koji su bili zatočeni sa Ratkom.

Crkva u Kravicama takođe je oskrnavljena u napadu.

Kod spomenika nastradalim Srbima, Fazlo je popričao sa dve udovice. Razgovor je ubrzo prekinuo jedan ratni veteran, Ilija Nikolić.

Jedna od udovica kaže: "Dvadeset šest kuća je bilo u Šiljkovcima, a sad nema ni jedne". Ilija Nikolić bio je ubeđen da su Fazla i ekipa špijuni. To je preovlađujući stav ljudi?

Fazlo: "U ovakvim mestima jeste. U gradovima nije. Ali u ovom selu..."

"Rat još uvek traje?"

"Da!"

Fazlo: "On je rekao da je sa Muslimanima na zdravo-zdravo, ali da ih mrzi, zato što oni mrze njega. On je pun besa. Rekao je kada bi znao ko mu je ubio brata, odmah bi se osvetio celoj porodici".

U martu 1993. Srbi su povratili izgubljene teritorije. Ovu ofanzivu je obeležio iskusni ratni snimatelj Miša Urošević iz Beograda. Tokom većeg dela rata, Miša je bio jedini izveštač iz Srebrenice. Izgubio je oko od gelera i zamalo je nastradao. Ali uprkos tome on još uvek radi kao snimatelj. Miša svoje snimke čuva pod ključem, jer je na njima zabeleženo ubijanje civila u spaljenim Kravicama. Isti zidovi se vide i na drugim fotografijama.

Ovo su pobedonosni muslimanski borci u Kravicama 1993. Broj rupa na zidovima identičan je sa Mišinim snimkom. Time je uklonjena svaka sumnja u pogledu učesnika napada na Kravice. Na jednoj fotografiji vidi se ime njihovog komandanta. On sedi na konju, a ime je napisano na zidu jedne spaljene kuće.

Miša je snimio i beogradskog patologa generala Zorana Stankovića, koji je tokom rata izvršio obdukciju na više od 5.000 tela.

Zoran Stanković: "Mi smo došli u selo Kravice, rekli su nam - idete da obrađujete tela u Kravicama. I kada smo se stacionirali odjednom su nas napali psi koji su ostali tu nakon pobijenih svojih domaćina ili gazda, da se izrazim narodski, i oni su skrnavili ta tela".

Dr Stanković ne veruje nikome i zadržao je kopije nalaza obdukcije. On dobro zna da ovakvi dokumenti lako mogu da nestanu.

Dr Stanković: "Žrtve, 34 u Kravicama. Iz Kravica obdukcija Popović Risto 20. godište, ovo su opisi i ovo je njegovo telo. Znači telo koje je bilo zakopano kad smo mi došli i gde se vide povrede. Ovakvih primera ima na hiljade. Mnogim Srbima su vezivane ruke pre nego što su bili likvidirani".

Dr Stanković: "U Zvorniku, kao što sam pokazao, sa odsečenom glavom Miladin Ašević, i našli smo ljude čije su ruke i noge bile vezane žicom, a kasnije su ubijeni nakon toga". Snimatelj TV Beograd Miša Urošević pitao me je: "Da li ti lažeš kada pričaš o onim žicama i da li je to istina, kaži mi nije za kameru nego onako..."

Religijske dimenzije ubistava posebno je uznemirujuće. Muškarci su kastrirani u jednom nehrišćanskom obredu obrezivanja. Trudnim ženama stomaci su rasečeni rezovima u obliku krsta. Neki ljudi su razapeti. Ekseri su im zabijani kroz ruke. Orića su 1993. pitali u vezi sa mučenjima Srba. Miša ga je zvao preko radija.

Miša: "I tako da jedan školski drug Nasera Orića, kako da ga ne znam išao je sa mnom u školu. I zove ga motorolom, i kaže Naseru - tu je moj drugar koji hoće nešto da te pita. Ja pitam da li ti nije bilo lakše da uzmeš pištolj da ubiješ čoveka, nego da ga mučiš, vezuješ u lance i ukivaš ekserima, nego ovo. I znaš šta mi je on onda odgovorio: Ah, nemam kao vi četnici municije".

Kasnije je Miša imao priliku da direktno postavlja pitanja Oriću. Američka TV ekipa unajmila je Mišu zbog intervjua s Orićem u Srebrenici. Miši je rečeno da ćuti, jer da se saznalo da je Srbin, bio bi ubijen.

N: "Srbi su vas optužili za ubijanja?"

Naser Orić: "Pa, mi ratnici smo verovatno ubijali ratnike, odnosno vojnike, a ljude to može da ima više značenja, ovaj ako se kaže vojnike na vatrenoj liniji, onda je to sigurno, jer, ovaj, rat je bio i čitav svet zna da su se ovde vodile žestoke borbe i verovatno prilikom pucanja možda sam nekog i pogodio".

N: "A ubistva nevinih ljudi?"

Naser Orić: "Što se tiče tih stvari, to su bile samo dezinformacije od strane Srba, i kod mene na ovim prostorima nije se tako nešto desilo".

Ali ovaj amaterski snimak dokazuje nešto drugo. Na proslavi druge godišnjice formiranja muslimanske vojske, brigadir Orić preuzeo je zasluge za napad na Kravice i druga srpska sela. On to karakteriše odbranom Muslimana, njihove teritorije i sprečavanja genocida nad njima.

Na srpskoj strani čuli su se drugačiji tonovi.

Masovna ubistva pokrenula su brojne zahteve za osvetom. Zbog opsade Sarajeva i Srebrenice ispaštali su mnogi civili. Neko rešenje je moralo biti pronađeno.

Delimitarizovane zone

 U aprilu 1993. sastali su se komandanti zaraćenih strana. General Sefer Halilović i general Ratko Mladić potpisali su plan UN za Srebrenicu i druge gradove, po kome bi enklave postale demilitarizovane zone. Muslimani su obećali da će prestati sa napadima na okolna srpska sela i na 15.000 Srba koji su još živeli u Sarajevu. UN su poslale mirovne trupe koje će nadgledati sprovođenje sporazuma.

U isto vreme su mirovni pregovarači Dejvid Oven i Torvald Stoltenberg okupili zaraćene strane na britanskom nosaču avion Invisibil kako bi pronašli mirovno rešenje za čitavu Bosnu i Hercegovinu.

Stotelnberg: "Na Invisiblu smo postigli dogovor i utvrdili principe. Sećam se da smo otišli razgovarajući o sprovođenju plana".

Izetbegović koji je podržao plan Oven-Stoltenberg, predomislio se. Posavetovao se sa ljudima iz Klintonove administracije koji su se protivili ovom mirovnom predlogu.

Stoltenberg: "Prvo su se prisutni složili, a onda smo se duboko razočarali kada smo saznali da su Amerikanci savetovali da se plan odbaci".

"Klinton ne želi da podrži plan koji legalizuje vojna osvajanja". Izetbegović je ovo protumačio kao američku podršku za svoju težnju ka većim i manje iscepkanim muslimanskim oblastima. Predsednik Izetbegović posavetovao se sa vojnim komandantom.

Sefer Halilović: "I tad počinju, Izetbegović testira nas, mi moramo odustati, preuzeti komandu Bosne pa u nekoj budućnosti neka nove generacije grade Bosnu i oko toga smo se sporili i nekoliko puta pokušao je sa mnom da razgovara. Sećam se da sam dva puta bio prisutan kada je on pozvao predstavnike Srebrenice i Žepe, pitao ih za mišljenje uz obrazloženje da nije siguran da mi to možemo odbraniti".

Uticajni komandir policije u Srebrenici Hakija Meholjić pozvan je na sastanak u hotel Holidej in u Sarajevu kako bi razgovarao o planu Oven-Stoltenberg. Hakija i delegacija Srebrenice bili su puni nade.

Hakija Meholjić: "Mi smo došli helikopterom na aerodrom i na aerodromu su nas iz helikoptera u transporter i transporter nas je dovezao s ove strane pozadi i mi smo tada, uveli su nas u jednu prostoriju gore na spratu gde je bio veliki sto. Mi smo seli kao delegacija i bio je Alija Izetbegović kao predsednik Predsedništva Bosne i Hercegovine i znači to je bio sastanak sa predsednikom. Delegate je iznenadilo što ih je primio predsednik lično".

Izdaja

Hakija Meholjić: "Reći ću izvorno šta je rekao predsednik: Dragi moji Srebreničani, kako ste? Dobro je, kako ste vi, predsedniče? Nudi mi Klinton da uđu četnici u Srebrenicu i pokolju 5.000 Muslimana, a to će izazvati napade NATO snaga na sve srpske snage u celoj Bosni i Hercegovini. Šta vi mislite o tome? Ja sam skočio i rekao: Jesi li ti lud, ko će odrediti ko će ići na klanje, ti ne ideš - ti ideš na klanje. Ovo je ono što je on rekao. I onda je počela rasprava.

Hakija Meholjić: "Da li je to njemu Klinton nudio, da li nije ja ne znam. Nakon naših izmenjanih nekoliko reči, rečenica gospodin Izetbegović je pitao: Da li prihvatamo zamenu Srebrenice i Vogošće, jer ima i tu ponuda. Tada smo svi mi delegati rekli: Predsedniče, ako ste nas zbog toga zvali nismo trebali ni doći, jer mi nemamo mandat da menjamo teritorije, jer nam nije za to dao dao narod.

Tada je Izetbegović okončao sastanak. Dok su još bili užasnuti predsednikovim predlogom. Hakiju i delegate iz Srebrenice predstavili su kao heroje.

Hakija Meholjić: "Posle toga uveli su nas na sednicu, bilo je to mučno i mi smo međusobno bili frapirani, da ne možemo da dođemo sebi, je l' to moguće da smo mi dati i da su nas dali, da će nas žrtvovati.

Na konferenciji je učestvovao i profesor Muhamed Filipović, jedan od osnivača SDA, vladajuće bosanske partije. Tokom rata bio je ambasador u Londonu i učestvovao je u pregovorima. Jednom prilikom o Srebrenici je razgovarao sa Slobodanom Miloševićem.

Muhamed Filipović: "Razgovarali smo o razmeni teritorije. Izetbegović mi nije ništa rekao, ali Milošević jeste. Milošević mi je rekao da je pitao Karadžića, zašto mu trebaju Srebrenica i Žepa kada tamo gotovo da nema Srba? Rekao mi je da mu je Karadžić odgovorio da želi da ima kompaktnu teritoriju uz Drinu i da će zato dati Hadžiće, Ilijaš i Vogošću. Ovakva razmena teritorije omogućila bi Muslimanima Sarajeva veću slobodu i veze sa drugim muslimanskim oblastima. Ali general Halilović bio je protiv zamene tri sarajevska predgrađa za tri muslimanske enklave: Srebrenicu, Žepu i Goražde.

Halilović: "Ja sam rekao da mi to možemo odbraniti, naravno on (Izetbegović) je sa nevericom slušao ono što sam ja pričao i bio je uporan u ovom nastojanju da se zamene Srebrenica, Žepa i Goražde za delove ovde oko Sarajeva".

Major Huso Sahilović iz Srebrenice otišao je u penziju 2008. godine. On će sada prvi put otvoreno govoriti o građanskom ratu. Njegova priča se veoma razlikuje od zvanične verzije. Kao oficir muslimanske vojske u demilitarizovanoj zoni Srebrenice bio je svedok kako Naser Orić sabotira mirovni plan UN-a.

Huso Sahilović: - Ono što je sigurno da u Srebrenici nije bilo predato naoružanje od strane Armije BiH, predato je jedno 15 do 20 odsto onog najnekvalitetnijeg naoružanja lovačke puške, pokvareni mitraljezi i tako dalje.

Pored činjenica da nije predato svo naoružanje, krajem 1994. izvršeno je više tajnih isporuka oružja iz vazduha. Srbi su protestovali, uzalud.

Tajno naoružavanje Muslimana

Na istočnoj obali SAD Fazlo se sastao sa bivšim obaveštajcem Džonom Šindlerom, koji je do1996. bio glavni analitičar američke državne bezbednosti u Bosni. On smatra da su isporuke oružja uzrok za ono što će se desiti u Srebrenici.

Džon Šindler: - Svi su znali za isporuku oružja iz vazduha. To nije bila tajna. Jedino se nije znalo čiji se avioni koriste, ko plaća i šta tačno nose. Oružje iz tajnih isporuka iz vazduha, koje je završilo u Srebrenici, direktan je uzrok operacije „Krivaja" iz 1995, odnosno napad na Srebrenicu. General Mladić je više puta protestovao kod UNPROFOR-a zbog isporuke oružja Srebrenici iz aviona i helikopterima iz Tuzle. Srbi su znali za sve to. Tražili su da UNPROFOR ode. UNPROFOR je znao za te letove, ali nisu mogli da ih spreče jer je vazdušni prostor bio pod kontrolom NATO-a, odnosno Amerike.

Vlada SAD negira umešanost u krijumčarenje oružja, ali Esad Sipilović, koji je pobegao iz Jugoslavije u Ameriku, i učestvovao u Klintonovoj predsedničkoj kampanji 1992, priznaje da je krijumčario oružje u Bosnu.

U telefonskom interviju Esad Sipilović kaže: - Lično sam učestvovao u isporučivanju oružja iz Jemena u Bosnu. Mogu da potvrdim da su amerikanci zažmurili na jedno oko kada smo dostavljali oružje u Bosnu.

Oružje je u Srebrenicu stizalo na magarcima i helikopterima. Dokumenti potvrđuju da je štab Nasera Orića zabeležio prispeće oružja, municije, radija, RPG i protivoklopnih granata. Ovo predstavlja kršenje mandata UN i dogovora o delimitarizovanoj zoni postignutog sa srpskim generalom Ratkom Mladićem. UN su tražile 6.000 plavih šlemova za Srebrenicu, ali skupljeno je samo 450 lako naoružanih vojnika. Bilo je jasno da UN ne mogu da odbrane Srebrenicu.

Torvald Stoltenberg: - Nezgodno je bilo to što je savet bezbednosti UN prihvatio da Muslimani mogu da imaju vojne baze unutar bezbednosnih zona. Iz tih baza je moglo da se dejstvuje po Srbima i Hrvatima. Tako je i bilo. Naravno, druge dve strane bi uzvratile po bezbednoj zoni. Civili su verovali da se nalaze u bezbednoj zoni, a nije bilo tako.

Orićeva crna berza i politički profit

Humanitarna pomoć počela je da pristiže. Brigadir Naser Orić uzimao je humanitarnu pomoć za sebe i potom je prodavao na crnoj berzi.

Major Huso Sahilović: - I onda vi ili ljudi koji vas predstavljaju moraju gladni da idu na liniju, recimo tamo je bilo, lovačka puška menja se na tri četiri čoveka ili neka puška. I kad vas taj gladni čovek pita kako to, jer on hoće da se vi kao njegov nadređeni borite da toga nema i kad se vi obratite lokalnom komandantu, kako to na pijaci ima hrane, znači, vi onda niste dobri, podobni,  jednostavno mešate se tamo u njihove račune.

Ko je organizovao taj kriminal?

Major Huso Sahilović: - Kriminalne aktivnosti, sve dobre stvari i sve loše stvari vezuju se u Srebrenici za Nasera Orića.

Dok su  Orić i njegovi sledbenici slavili i bogatili se na crnoj berzi, gladne žene i deca želeli su samo da pobegnu iz mafijaškog grada.

Džon Šindler: - Svi su se složili da je ovo jedan prljavi građanski rat u kome je cilj osvojiti gradove, mostove, puteve i teritoriju. Izetbegović je mnogima rekao da će Muslimani svakako izgubiti Srebrenicu u mirovnim pregovorima, i zašto onda ne bi izvukli političku korist iz toga. A ako Srebreničani nastradaju, Muslimani nisu krivi. Svakome je bilo jasno da je Srebrenica izgubljena.

Predsednik Izetbegović je 26. Juna 1995, naredio napad na srpsko selo Višnjicu. Hteo je da odvuče pažnju srpske vojske od Sarajeva.

Ubijena su četiri Srbina, ukradene su ovce, a kuće spaljene. Mnoge porodice ostale su bez doma. Napadači su ostavili trag koji svedoči o njihovom identitetu. Paket prve pomoći proizveden u Americi. U ovom selu nema vojnih meta, ovde žive ljudi koji obrađuju zemlju. Za Srbe, ovaj napad bila je kap koja je prelila čašu. Šestog jula 1995, srpski general Ratko Mladić napao je Srebrenicu.

Džon Šindler: - U dolini reke Drine ubistava je bilo i pre početka građanskog rata. Tamošnji Srbi i Muslimani bili su nacionalisti i pre Drugog svetskog rata. Tako je građanski rat poslužio za svođenje mnogih starih računa. Naser Orić je poklao više od 1.300 srpskih civila, i bilo je jasno da će, ako Srebrenica padne, mnogi Muslimani biti pobijeni.

Mladić je imao četiri tenka i 400 vojnika. U rezervi je imao 1.600 naoružanih civila iz okoline, ali Mladić nije imao poverenje u njih jer su bili nedisciplinovani i znao je da će napad iskoristiti da se osvete za Orićeva zverstva.

Srbima se suprotstavila flota NATO lovaca, 450 holandskih mirovnjaka i 5.500 Orićevih vojnika.

Pod kojim okolnostima bi vi napustili Srebrenicu?

Naser Orić: - Okolnosti nema, koja bi mogla da utiče da mi napustimo Srebrenicu, znači oni grobovi koje smo ostavili ovde, one živote koje smo dali, za ovu Srebrenicu za ovaj dio Srebrenice, ovaj je nemoguće da mi napustimo tu Srebrenicu i nećemo nikad do poslednjeg čoveka dok bude živ i bude se kretao po ovom terenu nećemo sigurno otići, a i kasnije naši duhovi moraju ostati tu.

Ali Orićevo obećanje da će Srebrenicu braniti do smrti, bilo je prazno. On je već u aprilu 1995, sa 12 svojih komandira helikopterom napustio Srebrenicu. Naser Orić nije bio spreman da se žrtvuje za Srebrenicu.

Pad Srebrenice

Te 1995. godine Huso Sahilović više nije bio oficir. Kritikovao je Nasera Orića zbog kriminala i bio je izbačen iz vojske. Drugi koji su isto učinili bili su tučeni i ubijeni. Dan pre pada Srebrenice, Huso se prijavio kao dobrovoljac.

Huso Sahilović: - I onda sam došao na jedan ogroman prizor, znači to je posle podne 10. jula gde narod počinje da beži sa periferije grada iz Petriče, žene vuku kese, deca plaču, neko vuče ovcu kravu, sve to beži. Jedan prizor na periferiji grada koji se meni prvi put dešava u životu i jeza me hvata. I onda pomišljam jel ovo sve gotovo narod napušta grad i tako dalje...

Huso i vojnici su 12 sati čekali u rovu, ali naređenja nisu stigla.

Huso: - Hajmo ljudi vojsko, gori nema niko to da vodi i krećem ja gore sa ovog dela jedan broj ljudi 50 - 100, neki su u uniformama neki ne, sa naoružanjem, krećemo gore da vidimo da li su četnici sišli u grad, da ih zaustavimo, razumete. Noć u Srebrenici je skoro pala, ne znam šta se dešava i mi sedimo tu i ne znamo šta se dešava, niko nikog ne konsultuje, oni se negde sastaju, tu noć vojno i civilno rukovodstvo i donose odluku da se Srebrenica napušta. Pazi mi smo izolovani, mi smo po strani, mi ne znamo šta se dešava.

Hakija Meholjić, bivši šef policije Srebrenice: - Sa Alijom sam imao razgovor u pet sati ujutru, otvoren, da spašava žene decu i starce, a da nas vojno sposobne nek nas pobiju kada nećemo da se branimo. On je rekao da mi držimo još dva sata, međutim nikada se više nije hteo javiti. Ja sam u ovom ratu izgubio dva brata i oca koji nisu uzeli oružje. Ja jesam uzeo oružje. Plakali smo mi taj dan kad je Srebrenica pala, videli smo izdaju, i od Alije Izetbegovića i od međunarodne zajednice. Imaju samo dobri i loši ljudi u svakom narodu. Alija je loš čovjek.

Profesor Filipović uveren je da se Orićevi vojnici nisu branili jer je postojao dogovor između srpskog i muslimanskog rukovodstva.

Profesor Filipović: - Garantovali su.

- Šta to?

Profesor Filipović: - Garantovali su da Muslimani neće braniti

Srebrenicu. I da će Srbima biti dopušteno da uđu u Srebrenicu.

- Ko je doneo takvu odluku?

Profesor Filipović: - Alija Izetbegović.

Ujutru 11. Jula 1995. godine srpski general Mladić ušao je u prazan grad.

General Mladić: -  Jel su naši još napred?

Vojnici: - Jesu. Čist je grad uzet. Možete komotno s autom napred.

General Mladić: - Znam, znam. Samo idite polako zamnom.

Pobedonosni Mladić ušao je u nekadašnji Orićev štab.

General Mladić: - Ovo je Naserovo skrovište.

General Mladić je zatim izašao i naredio: - Pravac Potočari, Bratunac nemojte se zaustavljati.

Pošto ko nije imao da ih brani, oko 20.000 žena, dece i staraca utočište su potražili kod holandskih mirovnjaka severno od grada. Suočen sa nejasnom bezbednosnom situacijom, general Mladić želeo je da što pre pronađe Orićeve vojnike. Uveče 11. Jula sazvao je hitan sastanak sa holandskim mirovnjacima kako bi se utvrdilo gde je nestalo 5.500 Naserovih vojnika. Komandant holandskih mirovnjaka pozvao je   Nesiba Mandića, koji je posle rata postao gradonačelnik Srebrenice, da se priključi razgovoru sa generalom Mladićem.

General Mladić: - Šta vi želite Nesibe?

Nesib: - Mislite mene lično, moj život?

General Mladić: - Ne vas, narod?

Nasib: - Želim da se spasi patnji.

General Mladić: - To želi i srpski narod, koji je stradao od 1992. do 1993... Pod broj jedan treba da položite oružje i svima kojima polože oružje garantujem život. Imate moju reč, kao čoveka i generala da ću iskoristiti svoj uticaj da pomognem nedužnom muslimanskom stanovništvu koji nije cilj dejstva Vojske Republike Srpske. Nesibe u vašim rukama je sudbina vašeg naroda.

Istina o poginulima

Ali Nesib nije mogao ništa da učini. Ni Izetbegović ni bilo ko drugi iz političkog rukovodstva BiH nije se odazvao na poziv pomoći. Većina od 15.000 muškaraca nije imala nameru da se preda jer su se bojali odmazde za zločine iz 1992. i 1993. godine. Oni su pokušali da pobegnu kroz planine oko Srebrenice. U koloni je bilo vojnika i civila.

Džon Šindler: - U narednih 24 do 48 sati od pada Srebrenice, neki elementi jedinica Vojske Republike Srpske, po nalogu svoje kontraobaveštajne službe, streljali su oko 2.000 muslimanskih ratnih zarobljenika. Preostalih 5.000 muslimanskih vojnika i manji broj civila stradalo je tokom narednih pet dana dok su manjim grupama pokušavali proboj ka Tuzli. Poginuli su pod udarom artiljerije. Srbi su ih pronašli. Budimo iskreni, Srbi su izveli klasičnu vojnu operaciju.

Danas i srpski zvaničnici priznaju da je bilo ratnih zločina u brdima oko Srebrenice. Ali Srbi neće prihvatiti da je ovo bio pripreman genocid.

Od 2.600 tela identifikovanih putem DNK analize, samo polovina je otpuštena kako bi bila sahranjena. Mnoge porodice traže da Vlada BiH otpusti sva tela odjednom jer svaka masovna sahrana samo produžava njihovu patnju.

Fazlo: - Fuad Jusić upravo je sahranio svog brata Nusreta. Teško mu je. Kao što vidite ovo mesto je prepuno tuge. To je sve.

General Mladić: - Cilj operacije Vojske Republike Srpske nije bilo civilno stanovništvo niti snage UPROFOR-a. Cilj naše operacije u ovoj i drugim enklavama su fundamentalističke terorističke bande.

Ovo je poslednja zvanična izjava generala Mladića. Oprostio se od holandskih mirovnjaka i od tog trenutka je u bekstvu.

Naser Orić takođe je bio optužen za ratne zločine, ali Haški tribunal ga je 2008. oslobodio    po svim tačkama optužnice. Srbi su bili besni, ali za mnoge Muslimane, Naser Orić je bosanski Če Gevara. Orić ne želi da priča o vremenu provedenom u Srebrenici. U proleće 2009, Naser Orić i neki sarajevski mafijaši uhapšeni su zbog ilegalnog posedovanja oružja.

Sin predsednika Izetbegovića, Bakir Izetbegović, bio je očev najbliži ratni savetnik i blizak je sa Naserom Orićem. Bakir koji je poslanik u bosanskom parlamentu, rekao je Fazlu da će razgovarati sa nama, ali nije odgovorio na naše pozive i pisma.

Bivši komandant Sefer Halilović, takođe je narodni poslanik. On je uveren da je između Izetbegovića i Srba postojao dogovor po pitanju Srebrenice. 

Sefer Halilović: - Ako pogledate gde se Srebrenčani nakon genocida naseljeni i na kojim prostorima su naseljeni, onda će te videti da je to apsolutno to. I to je jedino na osnovu čega se može zaključiti, dakle žive upravo na prostorima koji su nuđeni za razmenu teritorija, nešto ih ima i gore oko Tuzle i to je to.

Želja predsednika Izetbegovića se ispunila. Pre rata većinu Srba u Vogošći činili su Srbi, a danas 90 posto stanovnika su Muslimani koji su došli iz Srebrenice.

Predsednik Alija Izetbegović sahranjen je kao narodni heroj 2003. Ali u Srebrenici ljudi ga drugačije pamte.

Hakija Meholjić: - Alija nas je sve sahranio. Naš bivši predsednik Alija Izetbegović u grob je odneo odgovornost za ono što se desilo u Srebrenici.

Tvorac

Ola Flyum rođen je pre 52 godine u norveškom gradu Namsosu, u kome je završio osnovno obrazovanje. Studirao je istoriju u Trondhajmu, medije i film u Voldi, a filozofiju i psihologiju u Tromseu. Kao novinar radio je u lokalnim i nacionalnim listovima, a TV istraživač postao je 1995. godine. 

Dobitnik je prestižnih domaćih i internacionalnih nagrada za istraživačko novinarstvo. Autor je i pet dokumentarnih knjiga, a danas radi kao urednik programa za Empo TV. Još 2001. godine Ola Flium je sa Davidom Hebičom uzdrmao zapadnu javnost dokumentarnim filmom "Saveznici i laži", snimanim u Bosni, Hrvatskoj, Norveškoj, Americi i Engleskoj. Četiri godine kasnije film "Krađa istorije", koji je razjašnjavao krađe antikviteta iz ratnih zona Avganistana i Pakistana, nagrađen je u Norveškoj i Americi, dok je dokumentarac "Jedna loša priča" nominovan za Oskara.

Na kraju života nećemo se sećati reči naših neprijatelja, već ćutanja naših prijatelja - dr Martin Luter King.