GENERAL RATKO MLADIĆ NIJE ODGOVORAN ZA STRADANJE VOJNIKA U VOJNOM OBJEKTU KARAŠ

Nišanili Mladića, a stradali gardisti?

Životi gardista Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića  vernih državi, okončani su na još nerazjašnjen način u vojnom objektu „Karaš“. Nakon te tragedije mnogi su ukazivali i tvrdili da je general Mladić direktno ili indirektno vezan za stradanje vojnika. No, predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom Rasim Ljajić u više navrata je ponovio da se general Mladić skrivao u vojnim objektima do 1. juna 2002. godine

Miodrag Dinić

Istinu o tome šta se desilo 5. Oktobra 2004. ujutro u vojnom objektu u Topčideru, nastradali gardisti Dražen Milovanović i Dragan Jakovljević, po svemu sudeći, odneli su sa sobom u grob. Ni nemački stručnjaci iz Visbadena, a ni američki iz FBI nisu rekli ništa novo. Svakako, isključeno je samoubistvo bilo kog od vojnika, po nalazu Državne komisije čiji je zaključak da je gardiste ubilo treće N.N. lice(a). S druge strane zvanična vojna komisija zaključila je da je reč o ubistvu i samoubistvu.

Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović

 Da bi javnost shvatila da validna dokumentacija postoji i da nepristrasni eksperti mogu jasno da rekonstruišu stradanje vojnika, govori i Zapisnik o uviđaju pod oznakom VOJNI SUD U BEOGRADU, KR broj 82/04 od 05.10.2004. Taj dokument je potisao tada istražni sudija kapetan Vuk Tufegdžić. Prisutni pri izradi Zapisnika o uviđaju bili su tadašnji zamenik vojnog tužioca kapetan Goran Rašić, kriminalistički tehičari stariji vodnik Miodrag Trkulja i vodnik prve klase Nikola Vlaisavljević, kao i veštak balističar mr Vlada Kostić. 

U Zapisniku o uviđaju kapetan Tufegdžić pored ostalog navodi: "...Po dolasku na lice mesta, pre započinjanja uviđaja saopšteno mi je da je vojnik Milovanović preminuo prilikom prevoženja na Vojnomedicinsku akademiju, a da je pre mog dolaska lice mesta narušeno, jer je ukazivana pomoć vojniku Milovanoviću i da su puške sa lica mesta pomerene..."  

U zapisniku dalje piše i sledeće:"....Kroz objekat, u blizini ograde prostire se patrolna staza, betonirana, širine 80 cm, na kojoj između stražarskih mesta br.2 i br.3 zatičem beživotno telo u maskirnoj uniformi, pokriveno belim čaršavom, za koje mi saopštavaju da se radi o vojniku Jakovljeviću.... U blizini tela nalazi se jedna automatska puška, a nešto dalje još jedna. Pronalazim više čaura, na stazi i oko staze, okvire od puške, kao i tragove tečnosti crvene boje, nalik na krv..."

Ovo su samo neki detalji. No, zanimljivo da ovaj zapisnik o uviđaju, zatim Službena beleška Vojna pošta Br.2834, Vojna policija KU br. 218/2004 od 05.10.2004. koju je potpisao stariji vodnik Miodrag Trkulja u kojoj se između ostalog navodi:"... Smrt vojnika Jakovljević Dragana konstatovana je od strane dr.spec. opste medicine Branke Dinkić-Hrnjak iz Vojne hitne pomoći u 10:00 časova. Vizuelnim pregledom tela pokojnog vojnika Dragana Jakovljevića, konstantovano je da na telu u predelu stomačne duplje i grudnog koša postoje vidljive rane, kao i u predelu debelog mesa najverovatnije nanešeno vatrenim oružjem...", i još neki drugi prvobitni dokumenti navode analizom na mogući mozaik događaja koji se zbio u objektu "Karaš". No, kasnije je mnogo toga izmenjeno i nije uzeto u obzir pri vođenju ovog slučaja. Mnogo toga je i možda fingirano na jedan veoma znalački način koji predstavlja poluistinu, a ona je najgora.

Celu ovu priču treba posmatrati i u kontekstu stalnog pritiska bivše tužiteljke Tribunala Karle Del Ponte koja je stalno vršila pritisak na Beograd, ukazajući da se general Mladić te 2004. krio u objektu „Karaš“. Na osnovu upozornja Haškog suda Vojska SCG po nalogu države izdala je naredbu da u vremenu od 24.09 do 31.10. 2004. odeljenje vojne policije u saradnji sa VBA, MUP-om i BIA planira, organizuje i realizuje operativni nadzor, pregled, po potrebi i pretres onih vojnih objekata i prostora koji su sumnjivi.

Tako je 2. oktobra 2004. u vremeno od 9 do 13 sati izvršen pretres objekta „Karaš“. Pregledani su nadzemni deo objekta i kompletan podzemni deo. Prilikom izvršenja pretresa nisu pronađena lica i predmeti koja nisu iz sastava „Karaša“.

No, u taj državni nalaz Karla Del Ponte nije verovala. I dalje je tvrdila da je general Mladić u tom objektu. Njenu izričitost vezanu za generala verovatno je potspešila i informacija da je tada 40 ljudi iz Mladićevog obezbeđenja boravilo u samačkom hotelu u okviru kasarne "Topčider", ali ne i u okviru vojnog objekta "Karaš“.

Ovakav odnos nepoverenja između Beograda i Tribunala, možda je otvorio i vrata za upad lovaca na glavu u vojni objekat „Karaš“. Tako na primer, postoji jedno svedočenje o slučaju „Karaš“ koje možda može ukazati na trag plaćenika.

Službena beleška o obaveštenju primljena od građana zabeležena je 9. oktobra 2004. u Odeljenju unutrašnjih poslova Savski Venac, MUP Srbije. Izmedđ ostalog u belešci piše: “ Ja sam zaposlen kao vozač u JKP Gradsko zelenilo, čije je sedište u Novom Beogradu, u ulici Surčinski put br.2 gde vozim šefa poslovne jedinice Topčider, Vidića i dana 5.10.2004. godine vraćajući se u pogon Topčider, koji se nalazi u ulici B.V. Mišića bb, iznad crpne stanice kod česme ispod puta oko 09:00 – 09:30 časova primetio sam parkirano putničko vozilo reno 5 pik-ap, bele boje, registracije JA-???-279 ali nisam obraćao posebnu pažnju na isto i otišao sam u pogon gde sam ispred seo sa vozačem………., i kuvaricom………. Nakon izvesnog vremena čuli smo šest pucnjeva iz vatrenog oružja, mslim iz puške a zvuk je dolazio iz pravca kasarne. Nakon 2-3 minuta vozilo koje sam gore opisao velikom brzinom došlo je je ispred poslovnice, zaustavilo se a iz vozila je izašao nama nepoznat čovek koga smo videli kroz živu ogradu, mislim da je visine 175 cm i starosti od 30-35 godina, dalji opis ne mogu da dam jer ga nisam jasno mogao videti od žive ograde, koji je prvo sa glave skinuo tamnu kapu fantomku i s ruku i nogu svlačio je nešto od odeće, otvorio gepek vrata, nešto podigao i sve skinuto sa sebe ubacio ispod……..  Uočeno lice koje je skinulo fantomku selo je u auto i velikom brzinom se udaljilo u pravcu ulice B.V. Mišića."

Svedok kaže da nije video da li je skrenuo levo ili desno. On takođe napominje da je dana 30. septembra i 01. oktobra 2004. godine to isto vozilo zatekao parkirano na mestu koje je već naveo, ali da u njemu nije bilo vozača. Dalji iskaz svedoka:"Kada se desila tragedija u kasarni Topčider i kada sam u dnevnim listovima pročitao da nisu nađene čaure na licu mesta povezao sam događaj i mislim da čovek koji je upravljao opisanim vozilom ima neku vezu sa tim jer se to vozilo od tada ne pojavljuje na mestu gde sam ga ranije viđao, a prvi put mislim da se tu zadržao parkiran oko tri sata. Kao građanin spreman sam da pomognem organima koji rade na rasvetljavanju ovog slučaja i ukoliko je potrebno pokažem tačno mesto gde je navedeno vozilo bilo ranije parkirano, mesto gde se nepoznati muškarac presvukao kako bi se pretražio teren i eventualno, pronašli neki tragovi za rasvetljavanje ovog slučaja". Još jednom da napomenemo da je svedok svoju izjavu dao 9. oktobra 2004. Godine u MUP-u Srbije. No, ni dršavna ni vojna komisija nisu uvažile ovo svedočenje?

Kada je u pitanju narušavanje bezbednosti objekta „Karaš“ postoji izveštaju sačinjen  7. oktobra 2004. godine  u kome piše da se narušavanje bezbednosti dogodilo 5. oktobra 2004. tri puta, ali da je to učinjeno od strane istražnih organa (data su tačna vremena). Takođe piše da se narušavanje bezbednosti objekta Karaš dogodilo par nedelja pre 5. oktobra 2004. jer je jedno drvo palo na ogradu. Navodi se da objekat štite četiri komponente" osetljivi senzori, video kamera, video-rikorder i računar. Svakako u izveštaju je objašnjeno kako ovaj sistem funkcioniše.

U izveštaju je napisano da jedna video kamera koja se nalazi unutar objekta (ne pokriva obod objekta) nije ispravna. Navodi se i da videor-rikorder nije u funkciji zbog neispravnosti. U periodu par dana pre i u toku 05.oktobra 2004. da je i bilo narušavanje bezbednosti objekta samo bi računar zabeležio događaj. Sve to ukazuje da vido informacija o povredi bezbednosti „Karaša“ ne bi bila zabeležena.

Da država pokušava da reši slučaj „Karaš“, govore i činjenice o nastjanjima da se skine odgovornost sa Vojske i anatema sa generala Mladića kada je u pitanju stradanje gardista. Povodom toga predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom Rasim Ljajić je izjavio „ da se Ratko Mladić skrivao u vojnim objektima do 1. juna 2002. godine“.

Nema dokaza

General Ratko Mladić

Nema dokaza da je haški optuženik Ratko Mladić (68), bivši komandant Vojske Republike Srpske, bio u kasarni Topčider u vreme ubistva dvadesetjednogodišnjih gardista Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića u vojnom objektu Karaš u Beogradu 5.oktobra 2004. godine, obelodanili su u srpskom Tužilaštvu za ratne zločine. Iz tužilaštva naglašavaju da stoje porodicama ubijenih gardista i njihovim zastupnicima na raspolaganju da im pokažu dokaze koji ukazuju da Ratko Mladić nema dodirnih tačaka sa ubistvom vojnika-gardista. No, iz tužilaštva podržavaju predlog porodica stradalih u Karašu da se Mladić sasluša u vezi toga. Inače, roditelji ubijenih gardista veruju da su njihove sinove ubili pripadnici obezbeđenja, tada najtraženijeg haškog begunca? Na inicijativu zastupnika porodica poginulih gardista, Više javno tužilastvo u Beogradu krajem maja 2011. uputilo je zahtev da Mladić, koji je poslat u Haški tribunal, bude ispitan, zbog sumnje da se skrivao u Karašu.

Svedok  - “živo meso”

         Beogradski list „Danas“ objavio je u aprilu 2005. godine tvrdnje podoficira Vojske SCG Miroslava Petrovića da su gradisti Jakovljević i Milovanović ubijeni jer su u kasarni na Topčideru videli haškog optuženika Ratka Mladića. Petrović je, kako piše „Danas“, jedno vreme bio zadužen za obezbeđenje Mladića, a u vreme davanja izjave je bio dezerter pod zaštitom SAD, smešten u vojnoj bazi u jednoj susednoj zemlji. „U Mladićevom obezbeđenju postoje tri stepena zaštite, a ja sam bio u trećem, što bi se vojnički reklo “živo meso”. Moj zadatak je bio da obezbedim efikasan prelazak preko granice sa Makedonijom, ako general slučajno pođe na jug Srbije, jer sam tamo proveo nekoliko godina”, kazao je on. Petrović tvrdi da su u maju 2004.  u kasarni u Prokuplju dvojica starešina iz Vojske Republike Srpske postavljena na izmišljene dužnosti, koje ne postoje u formaciji Vojske SCG. „U junu smo sva trojica pozvani u kasarnu Topčider na sastanak i savetovanje. Na tom sastanku je bilo dosta starešina iz Vojske Republike Srpske. Upoznao sam oficire koji su imali zadatak da obezbede prolaz generalu ako pođe na sever zemlje ili prema Bosni”, kazao je on. On je naveo i da je za tih par dana koliko je bio u Beogradu general jednom večerao u restoranu „Knežev lad“, koji pripada vojnoj ustanovi Dedinje i povezan je sa kasarnom Topčider preko mostića na Topčiderki. „General Mladić je i u oktobru bio na Topčideru, nesrećni vojnici su ga videli i likvidirani su za tren oka”, tvrdi Petrović.