Da bi osvetlili Bosnu i Hercegovinu danas sa pozicije građanske (civilne) bezbednosti neophodno je definisati probleme celovitog i komplikovanog višenacionalnog ambijenta. Takođe treba pokušati iskristalisati specifičnosti funkcionisanja ovakvog državotvornog sistema čiji je ustavni okvir nastao u Dejtonu 1995.godine sa primarnim ciljem zaustavljanja krvavog građanskog rata. U traganju za modalitetima i kreativnim rešenjima trenutne bezbedonosne situacije u kojoj je uvek prisutan strah od novog konflikta i u pokušaju projektovanja dugoročnije strategije građanske sigurnosti, navešćemo ključne probleme koji predstavljaju specifikum bosanskohercegovačkog političkog ambijenta, a koji zahtevaju po našem mišljenju, studiozniji i efikasniji odgovor na izazova sutrašnjice.
Neselektivno nabrojane aspekte bezbedonosne problematike koje ćemo sada navesti, u daljoj analizi pokušaćemo sistematizovati sa ciljem definisanja ishodišne tačke trenutne nesigurne i nastabilne bezbedonosne situacije. Nadamo se da će osvetljavanje ovih problema nastalih na izuzetno negativnoj ratnoj podlozi, ali i nasleđenih problema još iz prethodnog socijalističkog sistema sasvim jasno ukazati i biti dovoljan pokazatelj gde leže osnovni aspekti problematike civilne sigurnosti na ovim prostorima.
Latentna radikalizacija političkog ambijenta koja svoju snagu crpi gotovo isključivo u svojoj nacionalnoj/nacionalističkoj prirodi. Prisustvo međunarodne zajednice u mirovnim operacijama od kraja rata 1995. godine do danas, dovelo je do relativno zadovoljavajuće kontrole svih radikalnih elemenata u državi. No, ovde je svima jasno da međunarodna kontrola nije dovoljna za dugoročno reševanje problema vezanih za nacionalistički koncept koji je aposolutno dominantno političko opredeljenje građana BiH. Uspostaviti kompromis kao prirodan model rešavanja problema na ovim prostorima je definitivno nemoguće.
Bosna i Hercegovina je država političara. Sva istraživanja su jasno pokazala da su političari i njihovi sponzori u ekonomskom i političkom smislu najbogatiji, najuticajniji, nedodirljiv i najkorumpiraniji sloj društva. Na sociološkom i psihološkom planu ekonomska moć državnih službenika i ljudi koji su vrlo bliski vlasti je postala jedini relevantan pokazatelj uspešnosti u društvu i temelj njihove političke arogancije i nezainteresovanosti za reformske procese. Studija Transparensy International za BiH jasno pokazuje nepostojanje ozbiljnije rešenosti za suzbijanje kriminala i korupcije, bez obzira na snažan pritisak i domaćih i mađunarodnih faktora i postojanje solidnih antikorupcijskih zakonskih okvira.
Permanentan strah od asimilacionih težnji dominantnih etničkih grupa u određenom regionu ( u ovoj višenacionalnoj državi svaki narod je na nekom području manjinski). Taj strah od gubitka nacionalnog identiteta je autistična politička floskula od koje za sada nema leka. Taj uvek prisutan problem, mada u različitom intenzitetu, gotovo po pravilu najbolje koriste političari u predizbornim kampanjama, ali i verske zajednice koje se upadljivo trude da budu i ostanu ekskluzivni predstavnik svoje nacije po svim pitanjima.
Neprincipijelno vrednovanje kulturološkog bogatstva države kao rezultat prisustva različitih etničkih grupa na relativno malom prostoru. To kulturološko bogatstvo danas nije rezultat kolektivne svesti o blagoteti mešanja različitih kultura na ovim prostorima, nego je rezultat jačanja i potenciranja nacionalne, gotovo plemenske različitosti i kao nerešiva enigma političke, ali i osnovne ideje verskih institucija da samo potenciranjem različitosti u odnosu na druge jača se nacionalni identitet. Čak i ono što može imati obod svetske kulturne baštine ovde se lomi i minimizira u dnevnopolitičkoj opservaciji.
Nepostojanje državne religije i činjenica da verske institucije nemaju legitimne predstavnike u vlasti vodi ka opasnom paradoksu: zvanično, verske organizacije imaju status religijske organizacije u uobičajnom republikanskom modelu države sa svim obeležjima laiciteta, ali se vrlo brzo dolazi do egzaktne činjenice prevelikog političkog uticaja svih verskih zajednica na zvaničnu politiku, a posebno kada je interes jednog naciona u pitanju. U ovom slučaju neparticipiranje konfesija u vlasti samo doprinosi njihovom netransparentnom radu i nemogućnosti kontrole njihovog uticaja.
Novi paradoks je forsiranje liberalizma i liberalnog ekonomskog tržišta u državi koja vapi za jakim političkim autoritetom. Kao i kod mnogih gore navedenih teza paradoks, postaje princip. Međunarodna zajednica nema sluha za specifičnosti ovdašnje ekonomske, socijalne i političke scene i nasilno forsiranje liberalnog koncepta nema karakter trajne kategorije. Nasleđe nerešene socijalne politike uvek iz senke traži povratak na nekadašnji socijalistički sistem koji je davao mnogo više sigurnosti običnom građaninu. Politička i ekonomska elita uvek u dosluhu sa državnom blagajnom prihvata neselektivno sve što traži Zapad i za njih, kada je društvo i država u pitanju, važan je samo finansijski interes i njihova kontrola protoka robe i novca.
Niti jedna ozbiljnija politička partija koja relevantno utiče na politički život u BiH ne opstaje bez nacionalističke ideološke komponente. Kao rezultat toga je nepostojanje niti jedne političke partija koja u svojim redovima ima ravnopravno zastupljene članove barem iz dva nacionalna korpusa. Poštovanjem zakonske procedure o zastupljenosti drugih nacija u vlasti, neke političke partije imaju u svojim redovima manji broj članova druge nacije, ali je i to u dobroj meri samo deo političkog marketinga i otvara vrlo široko polje za manipulaciju.
Verske institucije se isključivo pojavljuju kao politički subjekti uvek za njih u pozitivnim političkim okolnostima. Nikada niti jedna verska zajednica u BiH nije preuzela ni subjektivnu ni objektivnu odgovornost za bilo šta.U gomili zla i u moru prolivene krvi na ovim prostorima niti jedna verska zajednica se nije negativno izjasnila protiv svojih članova, protiv zločina koje su počinili ljudi njihove veroispovesti. Taj krucijalni integrativni faktor za budućnost BiH ostavljen je prećutno od svih na savest verskim zajednicama, ali njihov odgovor je ćutanje i samo ćutanje.
Verske instutucije nemaju transparentnu finansijsku kontrolu pa čak nemaju ni ozbiljniju kontrolu tamo gde novac pristiže od lokalne zajednice ili državnog budžeta. Finansijska kontrola rada verskih zajednica zbog osetljivosti problema ( koji najčešće ima «oznaku» nacionalnog interesa) nije čak postavljena kao problem ni od međunarodnih institucija zaduženih za pitanja kontrole finansija. Prosto, zbog mira u kući postoji na celoj teritoriji države prećutna saglasnost o nekontrolisanju verskih zajednica i njihovih službenika bez obzira što je svima jasno da ekonomsko bogatstvo verskih institucija pa i verskih službenika nije proporcionalno finansijskom stanju u državi i da su vrlo sumnjivi tokovi novca preko računa verskih institucija, a posebno nekih humanitarnih organizacija iz inostranstva.
Statistički podaci (možemo se pozvati na podatke Tranparensy International) nedvosmisleno ukazuju da velika većina građana ove zemlje, Bosnu i Hercegovinu doživljavaju kao nepoštenu državu. Taj podatak je delikatan i ozbiljan problem jer je poznato da se najradikalniji elementi u nekoj državnoj zajednici upravo regrutuju iz reda nezadovoljnika koje političke elite najlakše koriste za svoje ideološke programe. Mehanizam vladavine narodom na ovim prostorima, uvek je u dosluhu sa autoritativnom « zaštitom» nacionalnog ili socijalnog statusa jedne etničke grupe.
Mediji koji još uvek nemaju ni hrabrosti, ni informacija , a ni dovoljnu pravnu zaštitu da se bave osetljivijim pitanjima, kao naprimer pitanje kontrole rada verskih ustanova ili negativan rad nekih verskih službenika. Nacionalni interes je tu apsolutno odlučujući faktor i bar za sada ne postoji niti jedan prihvatljiv model za uspostavljanjem transparentnog rada institucija «na braniku vere i pravde».
Pristup svakom od navedenih problema iz okvira civilne bezbednosti, otvara pitanje dugoročne stabilizacije ovog regiona pa ćemo pokušati da pronađemo zajedničko ishodište za sve rizične političke aspekte koji ugrožavaju ili mogu ugrožavati u budućnosti procese integracije u bosanskohercegovačkom društvu kao i evropske integracione procese. Svaka sistematizacija i definisanje ključnih problema bezbednosti kada je BiH u pitanju, uvek se svodi na nerešene međunacionelne probleme ali se pod nerešenim međunacionalnim problemima nikada, apsolutno nikada ne podrazumeva rad i uticaj verskih zajednica nego isključivo međunacionalni politički sukobi nastali kao rezultat istorijske etničke podeljenosti.
Akcije međunarodnih institucija u BiH kada je kontrola radikalnih nacionalističkih elemenata u pitanju je pokazala odlične rezultate: retki su danas međunacionalni sukobi i uvek su individualnog karaktera i nikada ne mobilišu kritičnu grupu ljudi; zaštita ljudskih i građanskih prava po uzoru na evropske principe je na zadovoljavajućem nivou; politički atentati su za sada prošlost, medijska slika je prilično uravnotežena i nema ozbiljnijih ideoloških konflikata čak i u toku izborne kampanje, politička scena je zakonski regulisana korektnom pravnom zaštitom manjinskih naroda po uzoru na neke evropske zemlje i tako dalje.
Sve je to veliki uspeh međunarodne zajednice i njenih institucija u implementaciji mira, ali smatramo da je neophodna ozbiljnost i drugačiji pristup i dalje prisutnim , skrivenim ili dobro zamaskirnim ( nekakvim prividno demokratskim procesima) problemima koji traže od nas opsežniji i drukčiji pristup rešavanju još uvek nedodirljivih problema po dugoročniju stabilnu bezbedonosnu politiku.
Zbog svega prethodno navedenog, sigurni smo u proceni da je ključ programa bezbednosti na prostoru BiH upravo u širokom spektru kontrole rada verskih organizacija. Sav trud i uloženi novac od strane međunarodne zajednice u BiH može neverovatnom brzinom biti obezvređen i poništen u tipičnoj balkanskoj nacionalističkoj destrukciji koja zaista može planuti i bez nekog, sa evropske tačke gledišta, ozbiljnijeg konflikta. Bilo kakve progresivne ideje u latentnom etničkom žarištu nemaju trajnu vrednost.
Nažalost, na ovim prostorima nacionalni identitet je u debeloj istorijskoj prednosti u odnosu na demokratske procese sa još otežavajućom definicijom da su demokratski procesi po svojoj prirodi uvek transparentni za razliku od nacionalnog/ nacionalističkog koncepta koji dobro funkcioniše i skriven daleko od očiju javnosti.
Potpuno smo sigurni da nigde u svetu istinska religija neće doneti zlo bilo kom narodu, ali je uvek veliko zlo u istoriji dolazilo kao amalgam vere i politike. Da pojednostavimo, navlačeći patriotski dres religija uvek postaje koncept mobilizacije. Iz unutrašnje bosanskohercegovačke perspektive dugoročno posmatrano, ovde se ne može dogoditi državni, a pogotovu vojni udar; socijalne revolucije su gotovo nemoguće zbog nepostojanja ozbiljne sindikalne mreže i socijalne filozofije; dakle, jedino kritično područje je permanentno prisustvo radikalne desnice koja svoj koncept poistovećuje sa nacionalnim konceptom.( Da li je suvišno istaći da verske institucije kao primarni zaštitnik nacionalnog osećanja diktiraju većinu nacionalnihi na zahteva, a čije neispunjenje predstavlja poligon za političku radikalizaciju?)
Kako kontrolisati verske institucije? U međunarodnim bezbedonosnim službama se koriste dva modela za područja od posebne važnosti i verske osetljivosti (izvori službi bezbednosti). Primarno se koriste svi modaliteti obaveštajnih službi ( infiltriranje, monitoring i sl.) i drugi model koji zahteva specifičan pristup za ovdašnji region je sistem različitih vrsta pritisaka na verske zajednice sa ciljem da se isprovocira njihov izlazak u javnost, gde bi se kao ključni rezultat dobilo saznanje gde se nalazi centar kontrole tih organizacija i koji su ljudi ( službenici ) koji u operativnom smislu rukovode radikalnijim strujama unutar neke verske organizacije.
Sve potencionalne mogućnosti za kontrolu verskih organizacija traže posebnu vrstu elaborata. Takođe, ovde se ne bavimo pojedinačnim osobenostima verskih organizacija svaka od tri konstitutivna naroda u BiH koji mogu biti , i nezavisno jedni od drugih, u dogledno vreme izvor kriznih situacija. Naravno, svaki radikalni elemenat koji može ugroziti bezbedonosnu poziciju BiH a vezan je za rad verskih institucija, zahteva poseban i sofisticiran oblik monitoringa za svaku versku organizaciju posebno i naš sledeći pokušaj elaboriranja će biti u tom pravcu.
UTICAJ
Sve tri vodeće konfesije u BiH imaju odlučujući uticaj u kreiranju nacionalne politike kao i javnog mnenja i njihov uticaj je presudan u diktiranju nivoa radikalizma u političkom ambijentu. Nemogućnost kontrole rada verskih zajednica( pod tim se podrazumeva napostojanje finansijske kontrole, zatim nepostojanje dokumentacije o radu verskih organizacija, pa čak i nepostojanje adekvatnih činjenica o njihovom uticaju) stvara trajnu neuralgičnu tačku po dugoročnu građansku bezbednost.
Autor:
Slobodan A. Lukić, prof.
Izvršni direktor Centra za civilnu bezbednost za BiH
Нема коментара:
Постави коментар