General-major u penziji dr Todor Petković završio je Vojnu akademiju - smer PVO, Komandno-štabnu akademiju RV i PVO i Školu nacionalne odbrane. Diplomirao je i na Fakultetu za sociologiju, političke nauke i novinarstvo -smer međunarodnih odnosa u Ljubljani, kao i posdiplomske studije na ovom fakultetu. Doktorirao je sa tezom "Ekonomsko ratovanje i poslovna špijunaža u globalnoj strukturi međunarodnih odnosa". Radni vek završio je u Upravi za bezbednost Vojske Jugoslavije.
Živimo u vremenu ekonomskog rata
Nacionalna bezbednost danas se više zasniva na ekonomskoj, nego na vojnoj moći. Ravnoteža snaga u svetu sve više se pomera od države ka velikim transnacionalnim kompanijama. U sprovođenju svojih strateških planova i interesa one osnivaju sopstvene mreže informacija, znanja i obaveštavanja.
Očigledno da ljudski resursi bezbednosti sa menadžmentom znanja, kadrovskim i tehnološkim menadžmentom jesu eminentni privredni resursi 21. veka. To je od posebne važnosti za razvoj globalnog biznisa i elektronskog poslovanja, međunarodnih i regionalnih ekonomskih integracija, poslovne špijunaže i ekonomske diplomatije savremenog sveta. Svakako, bezbednosne institucije postaju novi resurs razvoja, investicija zaštite i instrument informatičkog društva, odnosno države i privrede.
O ovom globalnom fenomenu koji danas demonstrira moć, razgovaramo sa generalom u penziji dr Todorom Petkovićem, autorom knjige "Poslovna špijunaža i ekonomsko ratovanje".
Očigledno da ljudski resursi bezbednosti sa menadžmentom znanja, kadrovskim i tehnološkim menadžmentom jesu eminentni privredni resursi 21. veka. To je od posebne važnosti za razvoj globalnog biznisa i elektronskog poslovanja, međunarodnih i regionalnih ekonomskih integracija, poslovne špijunaže i ekonomske diplomatije savremenog sveta. Svakako, bezbednosne institucije postaju novi resurs razvoja, investicija zaštite i instrument informatičkog društva, odnosno države i privrede.
O ovom globalnom fenomenu koji danas demonstrira moć, razgovaramo sa generalom u penziji dr Todorom Petkovićem, autorom knjige "Poslovna špijunaža i ekonomsko ratovanje".
- Da li današnja globalizacija menja važeći koncept nacionalne bezbednosti, a sa njom i budućnost klasične obaveštajne delatnosti?
Petković: - Globalizacija, kao svetski proces, razotkriva činjenicu da je došlo vreme ekonomskog rata i poslovne špijunaže umesto istorijski nasleđenih sukoba regionalnog i subregionalnog karaktera. To je od posebnog značaja za zemlje u tranziciji, pa prema tome i za nacionalnu privredu i vojni sektor Srbije. Po svemu sudeći, države u tranziciji su prinuđene na blisku saradnju privatnog i javnog sektora privrede, što implicira razvitak ekonomskih informacija, koje mogu da koriste u promovisanju nacionalnih i reformi svetskog tržišta, uključujući i odbranu od porobljavanja nacionalnih suvereniteta.
- Kako se definiše termin "paukova ekonomska mreža", koji je jadan od osnovnih u globalističkoj strategiji transnacionalnih kompanija?
Petković: - Poslovni špijuni ''kradu'' nacionalne ekonomske podatke da bi profitirala industrija razvijenih zemalja i time omogućila realizaciju proizvodnog arsenala globalističke strategije transnacionalnih kompanija za ekonomsko porobljavanje privreda zemalja u tranziciji. U tom sklopu poznate su tzv. paukove ekonomske mreže, koje čine biznis trojstvo: industrijskih grana, banaka i osiguravajućih korporacija. Ovo strategijsko čvrsto jezgro industrijski razvijenih zemalja odlučuje o fundamentalnim nacionalnim pravcima razvoja u okviru mondijalizacije ekonomije.
- Zapadne sile, na čelu sa Sjedinjenim Američkim Državama, često koriste sredstva ekonomskog pritiska i ucene radi ostvarivanja svojih interesa. Koje je mesto i ulogu u tome, transnacionalnih kompanija?
Petković: - Korišćenje ekonomskih sredstava u političke i vojne svrhe ima za cilj da ekonomski i tehnološki potčine nedovoljno razvijene i slabije zemlje. Posebno mesto i ulogu u tome zauzimaju transnacionalne kompanije, na čijoj logici dominacije i kontrole tržišta i izvoza kapitala, odnosno logici globalizma, nastaje izuzetna potreba ovladavanja znanjima u svim njegovim vidovima, jer je ekonomsko ratovanje neprekidno. Radi postizanja definisanih ciljeva transnacionalnih kompanija čitavi timovi stručnjaka rade na poslovima praćenja, otkrivanja, prikupljanja i analize informacija, koje dostavljaju poslovodnim rukovodstvima svoje kompanije ili državnim organima.
- Po svemu sudeći, za ekonomski rat pojmovi, humanost, pravda ili jednakost šansi ne postoje?
Petković: Na globalizovanom svetskom tržištu vodi se ekonomski rat u kome velike svetske sile i njihove transnacionalne kompanije gutaju male i nedovoljno razvijene zemlje. Na taj način ovladavaju ljudskim i proizvodnim resursima, tržištem i profitom u određenoj oblasti. U okviru takvog ratovanja postupa se bez mnogo razmišljanja o humanosti i pravičnosti ili jednakosti šansi. U tom cilju instrumentalizuju se međunarodne organizacije i institucije, bilo da su one globalnog (OUN, STO, Svetska banka, MMF, NATO i dr.) ili regionalnog (OEBS, Evropska unija, Organizacija afričkih država itd.) karaktera.
- Znači li to da je NATO opstao zbog profita i nakon raspada Varšavskog pakta?
Petković: - Pedesetogodišnje trajanje hladnog rata bilo je odraz, pored ostalog i delotvornosti postojanja blokovskih vojnih saveza. S raspadom SSSR-a raspao se i Varšavski ugovor, ali je NATO opstao. U prilog opstanka NATO išla je i procena zemalja članica da bi od raspuštanja te vojne sile imali mnogo više štete nego finansijskih ušteda. Naime, nije tajna da je najveći profit i najbrži obrt kapitala stvaran upravo proizvodnjom i izvozom naoružanja i vojne opreme.
- Očigledno da su u strukturama NATO preovladali ekonomski, a ne odbrambeni interesi?
Petković: - Vojnoindustrijski kompleks vukao je za sobom i ceo spektar savremenih tehnologija i proizvoda za civilne potrebe. Otuda je sasvim logično da NATO traži razloge i mesto svog sadašnjeg i budućeg opstajanja i razvoja, bez obzira na radikalno promenjene uslove u odnosu na one zbog kojih je stvoren i u kojima je sazreo. NATO, dakle, ima strategijski značaj u ostvarivanju nacionalnih interesa zapadnoevropskih država i SAD, u prvom redu ekonomskih, jer su odbrambeni interesi, u novim uslovima, prešli u drugi plan. Iz tih razloga članice NATO-a grozničavo se naprežu da što brže i bolje izvrše doktrinarne i praktične organizacione promene da ta institucija vremenom zameni i snage OUN u ''uspostavljanju mira'' u svim regionima sveta, odnosno ''novog svetskog poretka''.
- Iz ovog proizlazi da je osnovni razlog intenziviranja američke ofanzivne strategije (vojne i nacionalne) ekonomske prirode?
Petković: - To je svakako jasno. Sjedinjene Države grozničavo nastoje da iskoriste raspad SSSR-a i same stvore novi raspored snaga u svetu, tako da im niko ne ugrožava globalne ekonomske, finansijske i političke interese u svetskim razmerama. Da bi se učinio zaokret i ostvario prestiž i nad drugim zemljama, američki kapital je, kao i do sada, procenio vojnoindustrijski kompleks kao najkonjunkturniji za njegovu ekspanziju. Zbog toga je smišljena nova strategija, koja će podsticati i pomagati mnogobrojne ratne sukobe širom sveta, ali koje će kontrolisati njihovi tvorci da ne bi došlo do većih regionalnih ili svetskog sukoba.
- Da li se ta nova strategija bazira na sukobima niskog intenziteta?
Petković: - Da. Oni su namenjeni zemljama nekadašnjeg trećeg sveta, kao i unutrašnjim sukobima u višenacionalnim i višekonfesionalnim zajednicama. Njihovim deljenjem nastaje mnoštvo državica kojima je neophodna sopstvena vojska, ali i zaštita od NATO-a. Svi ti procesi praćeni su snabdevanjem naoružanjem i vojnom opremom, čime se zapošljava profitabilna industrija izvoznika kapitala. Pri tome, NATO nastupa kao prethodnica, čuvar i zaštitnica širenja kapitala zapadnih moćnika. Tako je NATO od odbrambenog prerastao u ''Savez za odbranu interesa''.
- Sa jedne strane govorimo o globalizaciji, a sa druge o usitnjavanju država. Gde tu ima logike? Da li pored SAD postoje i druge svetske sile?
Petković: Međunarodni poredak u 21. veku obeležavaće nešto što na prvi pogled deluje protivrečno: s jedne strane dolazi do usitnjavanja, a s druge do sve veće globalizacije. Na nivou međudržavnih odnosa, novi poredak će se sastojati od najmanje šest velikih sila - Sjedinjenih Država, Evrope, Kine, Japana, Rusije i možda Indije, kao i od mnoštva srednjih i manjih zemalja. Istovremeno, međunarodni odnosi su prvi put zaista postali globalni.
- Rusija kao jedna od velikih sila sprovodi strategiju prilagođavanja na svetskoj sceni. Kako to izgleda, posebno prema Evropi?
Petković: Novi ruski odnosi sa NATO i Evropskom unijom, koji su formalizovani zajedničkim NATO-ruskim savetom, mogu da ohrabre Rusiju da donese čvrstu odluku u korist opredeljenja prema Evropi. Formalno članstvo u Grupi sedam (G-7) kao i napredak u mehanizmu i organizaciji donošenja odluka OEBS - u okviru kojeg je organizovan poseban komitet za bezbednost sastavljen od Amerike, Rusije i nekoliko ključnih evropskih zemalja - treba da ohrabri konstruktivno rusko angažovanje u evropskoj političkoj i vojnoj saradnji.
- Koja je prespektiva odnosa na relaciji Kina - Japan u globalnom poretku?
Petković: - Veoma brz kineski uspon mogao bi dovesti Japan u fundamentalnu dilemu, ili da stane uz Ameriku protiv Kine ili da bez Amerike stupi u savezništvo sa Kinom. Međutim, Japan se može domoći statusa globalnog lidera samo kroz aktivno uključivanje u snage koje održavaju mir u svetu i kroz ekonomski razvoj. Zato je u ovom slučaju zadatak Američke politike da obezbedi da Japan sledi takav izbor, a da regionalni uspon Kine ne isključi stabilnu trougaonu (američko-korejsko-japansku) ravnotežu istočno-azijske moći. Za to je Americi potrebno mnogo diplomatske umešnosti i političke imaginacije da bi japansku energiju kanalisali u internacionalnom pravcu, a kinesku snagu ka regionalnom prilagođavanju.
- Koliko je status Tajvan važan u američko-kineskim odnosima?
Petković: Veća Kina, pogotovo posle prisajedinjenja Hongkonga, postavlja pitanje ponovnog
ujedinjavanja Tajvana sa kopnom, jer se Kina nikad nije pomirila sa činjenicom da se Tajvan zauvek odvoji. Pokušaj Kine da izvrši nasilnu reintegraciju Tajvana primorala bi Ameriku da interveniše ne toliko zbog zaštite odvojenog Tajvana, koliko zbog zaštite američkog geopolitičkog interesa u azijskopacifičkom regionu. To bi prouzrokovalo sukobe Kine i Amerike, a i druge posledice za obe države bile bi veoma štetne.
- Da li Kina i Indija predstavljaju aspirante na regionalnu hegemoniju?
Petković: - Apsolutno. Upravo najveći svetski aspiranti na regionalnu hegemoniju sa teritorije Evroazije su Kina i Indija, koje predstavljaju moguće ekonomske i političke izazove za američku nadmoć. Nakon SAD, narednih šest najvećih ekonomija i vojnih potrošača je upravo u tom području i sve su to priznate svetske nuklearne sile. Evroazija ima 75 odsto svetske populacije, 60 odsto svetskog društvenog proizvoda i 70 odsto svih energetskih rezervi. Ukupno uzeti evroazijski potencijali prevazilaze čak potencijale Amerike.
- Sagledavajući ekonomsku ofanzivu velikih očigledno da su njihovi interesi poklapaju sa interesima transnacinalnih kompanija?
Petković: - Na globalnom planu u istom pravcu deluju predstavnici transnacionalnih kompanija i najmoćnijih država koje iza njih stoje. Zato i ne iznenađuje parola ''kapital nema otadžbinu'', čime se označava neograničen domet strategije globalizma. Otuda je izlišno pitanje kakav interes imaju Sjedinjene Države, na primer, na Balkanu (u Bosni, na Kosmetu), kad su one, kao i druge zapadne zemlje, u službi multinacionalnog kapitala koji nema granica. .
-U trenutku kada je Srbija na pragu da izgubi Kosovo da li je tu presudio ekonomski interes?
Petković: - Vodeće zapadne zemlje, na čelu sa SAD, posle dolaska trupa KFOR-a na Kosovo i Metohiju, počele su da vode pravi međusobni rat, u nameri da za svoje kompanije osiguraju najbolje pogodnosti i profite. Obnova Kosova i Metohije nameće ogromne potrebe, posla ima mnogo, a novca ne fali.
- Očigledno da je Kosovo poprište ekonomskog rata?
Petković: - Svaka od vodećih zemalja saveznica u NATO sada pokušava na sve načine da obezbedi privilegovane pozicije na kosovskom tržištu i osigura ostvarenje ne samo ekonomskih već i vojnih i političkih ciljeva.
Amerikanci su, pre nego što su otvorili međunarodni konkurs za izbor najpovoljnijih ponuda zapadnih kompanija, počeli da finansiraju na Kosmetu neke od projekata iz sopstvenih državnih fondova da bi, na taj način, dali prioritet kompanijama iz svoje zemlje.
-Navedite jedan od načina kako Amerikanci obezbeđuju novac za Kosmet?
Petković: - Američka civilna agencija ''USAID'', koja je već milionima dolara preplavila BiH, odlučila je da to isto ponovi i na Kosmetu. Agencija ne krije da se novcem američkih poreskih obveznika najviše koriste upravo američke firme, jer je 80 odsto ugovora finansiranih tim novcem, dodeljeno američkim kompanijama.
- Kako se Britanci ponašaju na Kosmetu, jer je očigledno da iskazuju veliko interesovanje za profit koji bi vukli sa ovog područja?
-Petković: - Da bi se uspelo u ovakvom ekonomskom ratu ponekad se koriste i tenkovi. Tako su Englezi, tek što su stigli pred termoelektranu u Obiliću, istu opkolili tenkovima ''čelindžer'', pod izgovorom da su to učinili zbog bezbednosti. Prilaz centrali dozvolili su samo izabranim inženjerima, naravno, Englezima. Obnova centrale zato nije baš slučajno poverena britanskim kompanijama.
- Šta se događa sa Nemcima?
Petković: - Nemci pokušavaju da do maksimuma iskoriste svoj ekonomski ugled na Kosmetu čiji
stanovnici, često germanofili, sada koriste proizvode nemačkih firmi, a italijanske kompanije računaju na podršku sopstvene vlade, koja im je obećala novi zakon koji bi im povećao konkurentnost i olakšao dobijanje ugovora na Kosovu i Metohiji.
- Gde je kraj podele ratnog plena na Kosmetu?
Petković: Zbog svega toga još uvek je teško sagledati gde je kraj mirnoj podeli ratnog plena među navodnim zapadnim saveznicima, isto kao što je neizvesno u koji će deo sveta krenuti u potrazi za novim profitom. Ipak, jedno je sigurno, ispod maske o navodnoj humanitarnoj intervenciji krije se žudnja za profitom pred kojim padaju u vodu svi oblici humanosti, demokratije i slobode. Profit i interesi kapitala su jedino što Zapad istinski priznaje.
Petković: - Globalizacija, kao svetski proces, razotkriva činjenicu da je došlo vreme ekonomskog rata i poslovne špijunaže umesto istorijski nasleđenih sukoba regionalnog i subregionalnog karaktera. To je od posebnog značaja za zemlje u tranziciji, pa prema tome i za nacionalnu privredu i vojni sektor Srbije. Po svemu sudeći, države u tranziciji su prinuđene na blisku saradnju privatnog i javnog sektora privrede, što implicira razvitak ekonomskih informacija, koje mogu da koriste u promovisanju nacionalnih i reformi svetskog tržišta, uključujući i odbranu od porobljavanja nacionalnih suvereniteta.
- Kako se definiše termin "paukova ekonomska mreža", koji je jadan od osnovnih u globalističkoj strategiji transnacionalnih kompanija?
Petković: - Poslovni špijuni ''kradu'' nacionalne ekonomske podatke da bi profitirala industrija razvijenih zemalja i time omogućila realizaciju proizvodnog arsenala globalističke strategije transnacionalnih kompanija za ekonomsko porobljavanje privreda zemalja u tranziciji. U tom sklopu poznate su tzv. paukove ekonomske mreže, koje čine biznis trojstvo: industrijskih grana, banaka i osiguravajućih korporacija. Ovo strategijsko čvrsto jezgro industrijski razvijenih zemalja odlučuje o fundamentalnim nacionalnim pravcima razvoja u okviru mondijalizacije ekonomije.
- Zapadne sile, na čelu sa Sjedinjenim Američkim Državama, često koriste sredstva ekonomskog pritiska i ucene radi ostvarivanja svojih interesa. Koje je mesto i ulogu u tome, transnacionalnih kompanija?
Petković: - Korišćenje ekonomskih sredstava u političke i vojne svrhe ima za cilj da ekonomski i tehnološki potčine nedovoljno razvijene i slabije zemlje. Posebno mesto i ulogu u tome zauzimaju transnacionalne kompanije, na čijoj logici dominacije i kontrole tržišta i izvoza kapitala, odnosno logici globalizma, nastaje izuzetna potreba ovladavanja znanjima u svim njegovim vidovima, jer je ekonomsko ratovanje neprekidno. Radi postizanja definisanih ciljeva transnacionalnih kompanija čitavi timovi stručnjaka rade na poslovima praćenja, otkrivanja, prikupljanja i analize informacija, koje dostavljaju poslovodnim rukovodstvima svoje kompanije ili državnim organima.
- Po svemu sudeći, za ekonomski rat pojmovi, humanost, pravda ili jednakost šansi ne postoje?
Petković: Na globalizovanom svetskom tržištu vodi se ekonomski rat u kome velike svetske sile i njihove transnacionalne kompanije gutaju male i nedovoljno razvijene zemlje. Na taj način ovladavaju ljudskim i proizvodnim resursima, tržištem i profitom u određenoj oblasti. U okviru takvog ratovanja postupa se bez mnogo razmišljanja o humanosti i pravičnosti ili jednakosti šansi. U tom cilju instrumentalizuju se međunarodne organizacije i institucije, bilo da su one globalnog (OUN, STO, Svetska banka, MMF, NATO i dr.) ili regionalnog (OEBS, Evropska unija, Organizacija afričkih država itd.) karaktera.
- Znači li to da je NATO opstao zbog profita i nakon raspada Varšavskog pakta?
Petković: - Pedesetogodišnje trajanje hladnog rata bilo je odraz, pored ostalog i delotvornosti postojanja blokovskih vojnih saveza. S raspadom SSSR-a raspao se i Varšavski ugovor, ali je NATO opstao. U prilog opstanka NATO išla je i procena zemalja članica da bi od raspuštanja te vojne sile imali mnogo više štete nego finansijskih ušteda. Naime, nije tajna da je najveći profit i najbrži obrt kapitala stvaran upravo proizvodnjom i izvozom naoružanja i vojne opreme.
- Očigledno da su u strukturama NATO preovladali ekonomski, a ne odbrambeni interesi?
Petković: - Vojnoindustrijski kompleks vukao je za sobom i ceo spektar savremenih tehnologija i proizvoda za civilne potrebe. Otuda je sasvim logično da NATO traži razloge i mesto svog sadašnjeg i budućeg opstajanja i razvoja, bez obzira na radikalno promenjene uslove u odnosu na one zbog kojih je stvoren i u kojima je sazreo. NATO, dakle, ima strategijski značaj u ostvarivanju nacionalnih interesa zapadnoevropskih država i SAD, u prvom redu ekonomskih, jer su odbrambeni interesi, u novim uslovima, prešli u drugi plan. Iz tih razloga članice NATO-a grozničavo se naprežu da što brže i bolje izvrše doktrinarne i praktične organizacione promene da ta institucija vremenom zameni i snage OUN u ''uspostavljanju mira'' u svim regionima sveta, odnosno ''novog svetskog poretka''.
- Iz ovog proizlazi da je osnovni razlog intenziviranja američke ofanzivne strategije (vojne i nacionalne) ekonomske prirode?
Petković: - To je svakako jasno. Sjedinjene Države grozničavo nastoje da iskoriste raspad SSSR-a i same stvore novi raspored snaga u svetu, tako da im niko ne ugrožava globalne ekonomske, finansijske i političke interese u svetskim razmerama. Da bi se učinio zaokret i ostvario prestiž i nad drugim zemljama, američki kapital je, kao i do sada, procenio vojnoindustrijski kompleks kao najkonjunkturniji za njegovu ekspanziju. Zbog toga je smišljena nova strategija, koja će podsticati i pomagati mnogobrojne ratne sukobe širom sveta, ali koje će kontrolisati njihovi tvorci da ne bi došlo do većih regionalnih ili svetskog sukoba.
- Da li se ta nova strategija bazira na sukobima niskog intenziteta?
Petković: - Da. Oni su namenjeni zemljama nekadašnjeg trećeg sveta, kao i unutrašnjim sukobima u višenacionalnim i višekonfesionalnim zajednicama. Njihovim deljenjem nastaje mnoštvo državica kojima je neophodna sopstvena vojska, ali i zaštita od NATO-a. Svi ti procesi praćeni su snabdevanjem naoružanjem i vojnom opremom, čime se zapošljava profitabilna industrija izvoznika kapitala. Pri tome, NATO nastupa kao prethodnica, čuvar i zaštitnica širenja kapitala zapadnih moćnika. Tako je NATO od odbrambenog prerastao u ''Savez za odbranu interesa''.
- Sa jedne strane govorimo o globalizaciji, a sa druge o usitnjavanju država. Gde tu ima logike? Da li pored SAD postoje i druge svetske sile?
Petković: Međunarodni poredak u 21. veku obeležavaće nešto što na prvi pogled deluje protivrečno: s jedne strane dolazi do usitnjavanja, a s druge do sve veće globalizacije. Na nivou međudržavnih odnosa, novi poredak će se sastojati od najmanje šest velikih sila - Sjedinjenih Država, Evrope, Kine, Japana, Rusije i možda Indije, kao i od mnoštva srednjih i manjih zemalja. Istovremeno, međunarodni odnosi su prvi put zaista postali globalni.
- Rusija kao jedna od velikih sila sprovodi strategiju prilagođavanja na svetskoj sceni. Kako to izgleda, posebno prema Evropi?
Petković: Novi ruski odnosi sa NATO i Evropskom unijom, koji su formalizovani zajedničkim NATO-ruskim savetom, mogu da ohrabre Rusiju da donese čvrstu odluku u korist opredeljenja prema Evropi. Formalno članstvo u Grupi sedam (G-7) kao i napredak u mehanizmu i organizaciji donošenja odluka OEBS - u okviru kojeg je organizovan poseban komitet za bezbednost sastavljen od Amerike, Rusije i nekoliko ključnih evropskih zemalja - treba da ohrabri konstruktivno rusko angažovanje u evropskoj političkoj i vojnoj saradnji.
- Koja je prespektiva odnosa na relaciji Kina - Japan u globalnom poretku?
Petković: - Veoma brz kineski uspon mogao bi dovesti Japan u fundamentalnu dilemu, ili da stane uz Ameriku protiv Kine ili da bez Amerike stupi u savezništvo sa Kinom. Međutim, Japan se može domoći statusa globalnog lidera samo kroz aktivno uključivanje u snage koje održavaju mir u svetu i kroz ekonomski razvoj. Zato je u ovom slučaju zadatak Američke politike da obezbedi da Japan sledi takav izbor, a da regionalni uspon Kine ne isključi stabilnu trougaonu (američko-korejsko-japansku) ravnotežu istočno-azijske moći. Za to je Americi potrebno mnogo diplomatske umešnosti i političke imaginacije da bi japansku energiju kanalisali u internacionalnom pravcu, a kinesku snagu ka regionalnom prilagođavanju.
- Koliko je status Tajvan važan u američko-kineskim odnosima?
Petković: Veća Kina, pogotovo posle prisajedinjenja Hongkonga, postavlja pitanje ponovnog
ujedinjavanja Tajvana sa kopnom, jer se Kina nikad nije pomirila sa činjenicom da se Tajvan zauvek odvoji. Pokušaj Kine da izvrši nasilnu reintegraciju Tajvana primorala bi Ameriku da interveniše ne toliko zbog zaštite odvojenog Tajvana, koliko zbog zaštite američkog geopolitičkog interesa u azijskopacifičkom regionu. To bi prouzrokovalo sukobe Kine i Amerike, a i druge posledice za obe države bile bi veoma štetne.- Da li Kina i Indija predstavljaju aspirante na regionalnu hegemoniju?
Petković: - Apsolutno. Upravo najveći svetski aspiranti na regionalnu hegemoniju sa teritorije Evroazije su Kina i Indija, koje predstavljaju moguće ekonomske i političke izazove za američku nadmoć. Nakon SAD, narednih šest najvećih ekonomija i vojnih potrošača je upravo u tom području i sve su to priznate svetske nuklearne sile. Evroazija ima 75 odsto svetske populacije, 60 odsto svetskog društvenog proizvoda i 70 odsto svih energetskih rezervi. Ukupno uzeti evroazijski potencijali prevazilaze čak potencijale Amerike.
- Sagledavajući ekonomsku ofanzivu velikih očigledno da su njihovi interesi poklapaju sa interesima transnacinalnih kompanija?
Petković: - Na globalnom planu u istom pravcu deluju predstavnici transnacionalnih kompanija i najmoćnijih država koje iza njih stoje. Zato i ne iznenađuje parola ''kapital nema otadžbinu'', čime se označava neograničen domet strategije globalizma. Otuda je izlišno pitanje kakav interes imaju Sjedinjene Države, na primer, na Balkanu (u Bosni, na Kosmetu), kad su one, kao i druge zapadne zemlje, u službi multinacionalnog kapitala koji nema granica. .
-U trenutku kada je Srbija na pragu da izgubi Kosovo da li je tu presudio ekonomski interes?
Petković: - Vodeće zapadne zemlje, na čelu sa SAD, posle dolaska trupa KFOR-a na Kosovo i Metohiju, počele su da vode pravi međusobni rat, u nameri da za svoje kompanije osiguraju najbolje pogodnosti i profite. Obnova Kosova i Metohije nameće ogromne potrebe, posla ima mnogo, a novca ne fali.
- Očigledno da je Kosovo poprište ekonomskog rata?
Petković: - Svaka od vodećih zemalja saveznica u NATO sada pokušava na sve načine da obezbedi privilegovane pozicije na kosovskom tržištu i osigura ostvarenje ne samo ekonomskih već i vojnih i političkih ciljeva.
Amerikanci su, pre nego što su otvorili međunarodni konkurs za izbor najpovoljnijih ponuda zapadnih kompanija, počeli da finansiraju na Kosmetu neke od projekata iz sopstvenih državnih fondova da bi, na taj način, dali prioritet kompanijama iz svoje zemlje.
-Navedite jedan od načina kako Amerikanci obezbeđuju novac za Kosmet?
Petković: - Američka civilna agencija ''USAID'', koja je već milionima dolara preplavila BiH, odlučila je da to isto ponovi i na Kosmetu. Agencija ne krije da se novcem američkih poreskih obveznika najviše koriste upravo američke firme, jer je 80 odsto ugovora finansiranih tim novcem, dodeljeno američkim kompanijama.
- Kako se Britanci ponašaju na Kosmetu, jer je očigledno da iskazuju veliko interesovanje za profit koji bi vukli sa ovog područja?
-Petković: - Da bi se uspelo u ovakvom ekonomskom ratu ponekad se koriste i tenkovi. Tako su Englezi, tek što su stigli pred termoelektranu u Obiliću, istu opkolili tenkovima ''čelindžer'', pod izgovorom da su to učinili zbog bezbednosti. Prilaz centrali dozvolili su samo izabranim inženjerima, naravno, Englezima. Obnova centrale zato nije baš slučajno poverena britanskim kompanijama.
- Šta se događa sa Nemcima?
Petković: - Nemci pokušavaju da do maksimuma iskoriste svoj ekonomski ugled na Kosmetu čiji
stanovnici, često germanofili, sada koriste proizvode nemačkih firmi, a italijanske kompanije računaju na podršku sopstvene vlade, koja im je obećala novi zakon koji bi im povećao konkurentnost i olakšao dobijanje ugovora na Kosovu i Metohiji.- Gde je kraj podele ratnog plena na Kosmetu?
Petković: Zbog svega toga još uvek je teško sagledati gde je kraj mirnoj podeli ratnog plena među navodnim zapadnim saveznicima, isto kao što je neizvesno u koji će deo sveta krenuti u potrazi za novim profitom. Ipak, jedno je sigurno, ispod maske o navodnoj humanitarnoj intervenciji krije se žudnja za profitom pred kojim padaju u vodu svi oblici humanosti, demokratije i slobode. Profit i interesi kapitala su jedino što Zapad istinski priznaje.
Autor Miodrag Dinić
Нема коментара:
Постави коментар