Vera
Božji izaslanici obrijanih glava
Da li je Zapad proizveo vehabije da bi uništio islam
Od pisanja i istraživanja Sejid Ahmed ibn Zejni Dehlan - Muftije Meke "Vehabijska fitni (iskušenje)" sačinjena je knjižica o vehabijama i njihovim namerama. Prva takva brošura štampana je 1987. godine u Istanbulu pod nadzorom Huseina Hilmija ibn Seida Istambulija. No, u Nemačkoj, Minhenu, štampano je delo "Vehabizam - šta je to?", a izdavac je Džea' at Sabur e.V Minhen
U mnogim islamskim proročanstvima jasno su najavljene vehabije. Tako Alahov Poslanik kaže: "Pojaviće se ljudi sa Istoka koji ce učiti Kur'an ali njihovo učenje neće prelaziti granicu grla. Izlaziće iz dina kao što izlazi odapeta strela iz luka. Njihov znak je šišanje na ćelavo". I tako je bilo.Pripadnici "novog islamskog verskog krila" naređivali su svojim sledbenicima da se šišaju i obriju glave. No, pre njih u istoriji islama nije bilo pojave da se briju glave kao obavezni znak pripadanja pokretu. To pre vehabija nisu radili nijedni pripadnici sekti ili pokreta.
Na primer, desilo se da je jedna žena koju su naterali da postane vehabija, kada su je naterali da se na ćelavo ošiša protestovala kod Ibn Abdul-Vehaba. Ona je rekla: "Ako naređuješ ženama da šišaju kosu onda treba da narediš muškarcima da briju brade jer je kosa ženi ukras kao što je brada muškarcu. Inače Ibn Abdul-Vehab je ostao bez teksta na ovu ženinu primedbu.Mnogi islamski verski mislioci ukazuju da su vehabije zavera protiv islamske države. U svojim delima oni upravo ukazuju da istorija potvrđuje ovu njihovu tezu.
I pored neslaganja nevernika (hrišćani) oko podele muslimanskih teritorija, ipak su se složili u jednom: uništiti islam.Prema islamskim mudracima hrišćani su osmislili više puteva. U Evropi su posejali klicu nacionalnih i nacionalističkih pokreta koji će težiti za suverenošću i samostalnošću. Klice takvih ideja su prenesene i na teritorije islamske države.Abdul-Kadim Zulum govori da su hrišćani svoje narode huškali na islamsku državu. Ko bi se prihvatio takve ideje bio bi pomognut oružjem i nagrađen imetkom. Prema Zulumu, taj recept je prvo ispitan u Srbiji i Grčkoj. Zatim je u julu 1797. Francuska izvršila invaziju na Egipat i zauzela ga. Glavni cilj ovog pohoda bio je uništenje hilafeta kao islamskog oblika vladavine. Nakon zauzimanja Egipta, vojne operacije proširene su na Palestinu. Zatim je na red došla Sirija, ali su hrišcani poraženi.
No, hrišćani nisu odustajali od toga da preuzmu kontrolu nad teritorijom gde su živeli muslimani i prisvoje njihova bogatstva. Zapad se poslužio lukavstvom i izveo jedan uspešan potez u razbijanju muslimana, a to je stvaranje novog verskog pokreta koji bi u svojoj spoljnoj formi izgledao islamski. U biti osnivanja tog pokreta bio je cilj da se Zapad preko njega domogne vlasti nad muslimanima i da poruši hilafet.Engleska je posredstvom svog čoveka - Abdul-Aziza ibn Muhameda ibn Sau'uda pokušala da uzdrma i oslabi islamsku državu iznutra. I upravo u unutrašnjosti Arabije došlo je do formiranja vehabijskog pokreta. Englezi su ga pomogli oružjem i novcem i tako urušavali halife. I upravo su vehabije 1788. godine napale Kuvajt i osvojili ga. Napredovali su suvereno i stigli su do Bagdada i opsedali ga. Zatim su 1803. godine napali Meku i zauzeli je, kao i Medinu 1804. godine. Zatim 1810. godine sledi napad na Damask i Nedžef, a zauzete su i teritorije na severu Sirije.
Pojavom vehabijskog pokreta za muslimane je nastupilo vreme kada su se olako uništavali ljudski životi, napadala naselja, dozvoljavalo se olako ono što je bilo zabranjeno verom, spaljivale su se šume i rušile kuće. Sve je to sprovedeno nad muslimanima, a sve sa ciljem vehabija da se ljudi vrate na čistotu islamskog verovanja, koji su u osnovi pripadali iskonskom islamu. To je bilo vreme kada su bile rasprostranjene vradžbine: čarolije koje su neke ljude naveli da smatraju svetim kamenje i drveće. A to zato jer je vlast totalno zapostavila područje Hidžaza (arapsko primorje), kao i pustinjska područja i beduinska naselja. Niko nije vodio računa šta se tamo dešava.
Dakle, vehabijskom pokretu se pripisuje udeo u ratovima koji su nastali među muslimanima, jer on nije bio mirni misionarski poziv koji se obraćao nosiocima suprotnog mišljenja sa savetima i pozivanjem ljudi na svoj pokret. Oni su objavili sveti verski rat sa ciljem podrške svom pokretu, kako bi na nasilan način naterali protivnike da prihvate i uđu u vehabijski pokret. Ko bi poverovao vehabijama i prihvatio ih, bio je spašen, a oni koji su se suprotstavljali bili su proglašavani otpadnikom i njihov život mogao je lako biti ugrožen, a imovina konfiskovana. Vehabije su tako postupale počev od Jemena, Hidžaza, Iraka... U svakoj državi u koju su ušli, objavili su rat protiv njenih stanovnika. Ako bi imali snage za zadržavanje u tim zemljama, pripajali bi ih svojim pokrajinama gde su već imali vlast, a ako ne bi mogli da ostanu zadovoljavali su se pustošenjem, rušenjem i pljačkanjem.
Očito da vehabijski pokret ovakvim nastupima prevazilazi okvire islamske tolerancije, jer je islamsko misionarstvo isključivo miroljubivog karaktera i ne oslanja se na rat, izuzev u nužnim situacijama kao što je odbrana. Islam ne dozvoljava da se prvi napada neprijatelj, jer nije dozvoljeno nikog silom uterati u islam.
Ne postoji univerzalnost
Ne postoji univerzalnost
Plemena Hidžaza i Jemena uglavnom su nosila barjak islama i oni su preneli islam u najudaljenije krajeve sveta. Što se tiče pokrajine Nedžda ona je bila zapuštena i zanemarena od strane emejevickih, abasijskih i osmanlijskih vlasti. Niko nije posebno kontrolisao šta se tamo dešava. Pokrajina Nedžda je bila podeljena između nekoliko moćnih plemena. Vlast su delile porodice Ali Muamer, Ali Saud, Ibn Badis i ali Halid. Među ovim plemenima su uglavnom bili dugogodišnji sukobi i međusobne pljačke. I upravo zbog ovakve vlasti stanovništvo islamske vere je skrenulo s pravog puta. I u ovakvoj sredini je Muhamed Ibn Abdul-Vehab našao pogodno tle za svoje delovanje i reformu islama.
Tako je na ovim prostorima vehabizam uhvatio korene. No, da li to znači da ako je jedna metoda u jednom specificnom vremenu bila uspešna za rešavanje određenih problema, ona može biti proglašena valjanom i univerzalnom za svaki problem. U saglasnosti sa tim, njen utemeljivač treba da se slavi za sva vremena i da se to predstavlja kao rešenje za svaki problem u islamskom svetu.
Tako je na ovim prostorima vehabizam uhvatio korene. No, da li to znači da ako je jedna metoda u jednom specificnom vremenu bila uspešna za rešavanje određenih problema, ona može biti proglašena valjanom i univerzalnom za svaki problem. U saglasnosti sa tim, njen utemeljivač treba da se slavi za sva vremena i da se to predstavlja kao rešenje za svaki problem u islamskom svetu.
Pojavom vehabijskog pokreta za muslimane je nastupilo vreme kada su se olako uništavali ljudski životi, napadala naselja, dozvoljavalo olako ono što je bilo zabranjeno verom, spaljivale su se šume i rušile kuće... Sve je to sprovedeno nad muslimanima s ciljem vehabija da se ljudi vrate na čistotu islamskog verovanja, iako su oni u osnovi pripadali iskonskom islamu.
Po islamskom učenju, muslimani moraju sa svojim protivnicima nevernicima da postupaju u duhu tolerancije. Međutim, vehabije su se žestoko obračunavale sa svojim neistomišljenicima, koji su predstavljali većinu muslimanske populacije koja je verovala u Alaha i njegovog izaslanika, ali se nisu slagali sa učenjem vehabija.
Autor: Miodrag Dinić
Нема коментара:
Постави коментар