General u penziji, dr Todor Petković o ekonomskom ratovanju

General-major u penziji dr Todor Petković završio je Vojnu akademiju - smer PVO, Komandno-štabnu akademiju RV i PVO i Školu nacionalne odbrane. Diplomirao je i na Fakultetu za sociologiju, političke nauke i novinarstvo -smer međunarodnih odnosa u Ljubljani, kao i posdiplomske studije na ovom fakultetu. Doktorirao je sa tezom "Ekonomsko ratovanje i poslovna špijunaža u globalnoj strukturi međunarodnih odnosa". Radni vek završio je u Upravi za bezbednost Vojske Jugoslavije.

Živimo u vremenu ekonomskog rata

Nacionalna bezbednost danas se više zasniva na ekonomskoj, nego na vojnoj moći. Ravnoteža snaga u svetu sve više se pomera od države ka velikim transnacionalnim kompanijama. U sprovođenju svojih strateških planova i interesa one osnivaju sopstvene mreže informacija, znanja i obaveštavanja.
Očigledno da ljudski resursi bezbednosti sa menadžmentom znanja, kadrovskim i tehnološkim menadžmentom jesu eminentni privredni resursi 21. veka. To je od posebne važnosti za razvoj globalnog biznisa i elektronskog poslovanja, međunarodnih i regionalnih ekonomskih integracija, poslovne špijunaže i ekonomske diplomatije savremenog sveta. Svakako, bezbednosne institucije postaju novi resurs razvoja, investicija zaštite i instrument informatičkog društva, odnosno države i privrede.
O ovom globalnom fenomenu koji danas demonstrira moć, razgovaramo sa generalom u penziji dr Todorom Petkovićem, autorom knjige "Poslovna špijunaža i ekonomsko ratovanje".

- Da li današnja globalizacija menja važeći koncept nacionalne bezbednosti, a sa njom i budućnost klasične obaveštajne delatnosti?
Petković: - Globalizacija, kao svetski proces, razotkriva činjenicu da je došlo vreme ekonomskog rata i poslovne špijunaže umesto istorijski nasleđenih sukoba regionalnog i subregionalnog karaktera. To je od posebnog značaja za zemlje u tranziciji, pa prema tome i za nacionalnu privredu i vojni sektor Srbije. Po svemu sudeći, države u tranziciji su prinuđene na blisku saradnju privatnog i javnog sektora privrede, što implicira razvitak ekonomskih informacija, koje mogu da koriste u promovisanju nacionalnih i reformi svetskog tržišta, uključujući i odbranu od porobljavanja nacionalnih suvereniteta.
- Kako se definiše termin "paukova ekonomska mreža", koji je jadan od osnovnih u globalističkoj strategiji transnacionalnih kompanija?
Petković: - Poslovni špijuni ''kradu'' nacionalne ekonomske podatke da bi profitirala industrija razvijenih zemalja i time omogućila realizaciju proizvodnog arsenala globalističke strategije transnacionalnih kompanija za ekonomsko porobljavanje privreda zemalja u tranziciji. U tom sklopu poznate su tzv. paukove ekonomske mreže, koje čine biznis trojstvo: industrijskih grana, banaka i osiguravajućih korporacija. Ovo strategijsko čvrsto jezgro industrijski razvijenih zemalja odlučuje o fundamentalnim nacionalnim pravcima razvoja u okviru mondijalizacije ekonomije.
- Zapadne sile, na čelu sa Sjedinjenim Američkim Državama, često koriste sredstva ekonomskog pritiska i ucene radi ostvarivanja svojih interesa. Koje je mesto i ulogu u tome, transnacionalnih kompanija?
Petković: - Korišćenje ekonomskih sredstava u političke i vojne svrhe ima za cilj da ekonomski i tehnološki potčine nedovoljno razvijene i slabije zemlje. Posebno mesto i ulogu u tome zauzimaju transnacionalne kompanije, na čijoj logici dominacije i kontrole tržišta i izvoza kapitala, odnosno logici globalizma, nastaje izuzetna potreba ovladavanja znanjima u svim njegovim vidovima, jer je ekonomsko ratovanje neprekidno. Radi postizanja definisanih ciljeva transnacionalnih kompanija čitavi timovi stručnjaka rade na poslovima praćenja, otkrivanja, prikupljanja i analize informacija, koje dostavljaju poslovodnim rukovodstvima svoje kompanije ili državnim organima.
- Po svemu sudeći, za ekonomski rat pojmovi, humanost, pravda ili jednakost šansi ne postoje?
Petković: Na globalizovanom svetskom tržištu vodi se ekonomski rat u kome velike svetske sile i njihove transnacionalne kompanije gutaju male i nedovoljno razvijene zemlje. Na taj način ovladavaju ljudskim i proizvodnim resursima, tržištem i profitom u određenoj oblasti. U okviru takvog ratovanja postupa se bez mnogo razmišljanja o humanosti i pravičnosti ili jednakosti šansi. U tom cilju instrumentalizuju se međunarodne organizacije i institucije, bilo da su one globalnog (OUN, STO, Svetska banka, MMF, NATO i dr.) ili regionalnog (OEBS, Evropska unija, Organizacija afričkih država itd.) karaktera.
- Znači li to da je NATO opstao zbog profita i nakon raspada Varšavskog pakta?
Petković: - Pedesetogodišnje trajanje hladnog rata bilo je odraz, pored ostalog i delotvornosti postojanja blokovskih vojnih saveza. S raspadom SSSR-a raspao se i Varšavski ugovor, ali je NATO opstao. U prilog opstanka NATO išla je i procena zemalja članica da bi od raspuštanja te vojne sile imali mnogo više štete nego finansijskih ušteda. Naime, nije tajna da je najveći profit i najbrži obrt kapitala stvaran upravo proizvodnjom i izvozom naoružanja i vojne opreme.
- Očigledno da su u strukturama NATO preovladali ekonomski, a ne odbrambeni interesi?
Petković: - Vojnoindustrijski kompleks vukao je za sobom i ceo spektar savremenih tehnologija i proizvoda za civilne potrebe. Otuda je sasvim logično da NATO traži razloge i mesto svog sadašnjeg i budućeg opstajanja i razvoja, bez obzira na radikalno promenjene uslove u odnosu na one zbog kojih je stvoren i u kojima je sazreo. NATO, dakle, ima strategijski značaj u ostvarivanju nacionalnih interesa zapadnoevropskih država i SAD, u prvom redu ekonomskih, jer su odbrambeni interesi, u novim uslovima, prešli u drugi plan. Iz tih razloga članice NATO-a grozničavo se naprežu da što brže i bolje izvrše doktrinarne i praktične organizacione promene da ta institucija vremenom zameni i snage OUN u ''uspostavljanju mira'' u svim regionima sveta, odnosno ''novog svetskog poretka''.
- Iz ovog proizlazi da je osnovni razlog intenziviranja američke ofanzivne strategije (vojne i nacionalne) ekonomske prirode?
Petković: - To je svakako jasno. Sjedinjene Države grozničavo nastoje da iskoriste raspad SSSR-a i same stvore novi raspored snaga u svetu, tako da im niko ne ugrožava globalne ekonomske, finansijske i političke interese u svetskim razmerama. Da bi se učinio zaokret i ostvario prestiž i nad drugim zemljama, američki kapital je, kao i do sada, procenio vojnoindustrijski kompleks kao najkonjunkturniji za njegovu ekspanziju. Zbog toga je smišljena nova strategija, koja će podsticati i pomagati mnogobrojne ratne sukobe širom sveta, ali koje će kontrolisati njihovi tvorci da ne bi došlo do većih regionalnih ili svetskog sukoba.
- Da li se ta nova strategija bazira na sukobima niskog intenziteta?
Petković: - Da. Oni su namenjeni zemljama nekadašnjeg trećeg sveta, kao i unutrašnjim sukobima u višenacionalnim i višekonfesionalnim zajednicama. Njihovim deljenjem nastaje mnoštvo državica kojima je neophodna sopstvena vojska, ali i zaštita od NATO-a. Svi ti procesi praćeni su snabdevanjem naoružanjem i vojnom opremom, čime se zapošljava profitabilna industrija izvoznika kapitala. Pri tome, NATO nastupa kao prethodnica, čuvar i zaštitnica širenja kapitala zapadnih moćnika. Tako je NATO od odbrambenog prerastao u ''Savez za odbranu interesa''.
- Sa jedne strane govorimo o globalizaciji, a sa druge o usitnjavanju država. Gde tu ima logike? Da li pored SAD postoje i druge svetske sile?
Petković: Međunarodni poredak u 21. veku obeležavaće nešto što na prvi pogled deluje protivrečno: s jedne strane dolazi do usitnjavanja, a s druge do sve veće globalizacije. Na nivou međudržavnih odnosa, novi poredak će se sastojati od najmanje šest velikih sila - Sjedinjenih Država, Evrope, Kine, Japana, Rusije i možda Indije, kao i od mnoštva srednjih i manjih zemalja. Istovremeno, međunarodni odnosi su prvi put zaista postali globalni.
- Rusija kao jedna od velikih sila sprovodi strategiju prilagođavanja na svetskoj sceni. Kako to izgleda, posebno prema Evropi?
Petković: Novi ruski odnosi sa NATO i Evropskom unijom, koji su formalizovani zajedničkim NATO-ruskim savetom, mogu da ohrabre Rusiju da donese čvrstu odluku u korist opredeljenja prema Evropi. Formalno članstvo u Grupi sedam (G-7) kao i napredak u mehanizmu i organizaciji donošenja odluka OEBS - u okviru kojeg je organizovan poseban komitet za bezbednost sastavljen od Amerike, Rusije i nekoliko ključnih evropskih zemalja - treba da ohrabri konstruktivno rusko angažovanje u evropskoj političkoj i vojnoj saradnji.
- Koja je prespektiva odnosa na relaciji Kina - Japan u globalnom poretku?
Petković: - Veoma brz kineski uspon mogao bi dovesti Japan u fundamentalnu dilemu, ili da stane uz Ameriku protiv Kine ili da bez Amerike stupi u savezništvo sa Kinom. Međutim, Japan se može domoći statusa globalnog lidera samo kroz aktivno uključivanje u snage koje održavaju mir u svetu i kroz ekonomski razvoj. Zato je u ovom slučaju zadatak Američke politike da obezbedi da Japan sledi takav izbor, a da regionalni uspon Kine ne isključi stabilnu trougaonu (američko-korejsko-japansku) ravnotežu istočno-azijske moći. Za to je Americi potrebno mnogo diplomatske umešnosti i političke imaginacije da bi japansku energiju kanalisali u internacionalnom pravcu, a kinesku snagu ka regionalnom prilagođavanju.
- Koliko je status Tajvan važan u američko-kineskim odnosima?
Petković: Veća Kina, pogotovo posle prisajedinjenja Hongkonga, postavlja pitanje ponovnog ujedinjavanja Tajvana sa kopnom, jer se Kina nikad nije pomirila sa činjenicom da se Tajvan zauvek odvoji. Pokušaj Kine da izvrši nasilnu reintegraciju Tajvana primorala bi Ameriku da interveniše ne toliko zbog zaštite odvojenog Tajvana, koliko zbog zaštite američkog geopolitičkog interesa u azijskopacifičkom regionu. To bi prouzrokovalo sukobe Kine i Amerike, a i druge posledice za obe države bile bi veoma štetne.
- Da li Kina i Indija predstavljaju aspirante na regionalnu hegemoniju?
Petković: - Apsolutno. Upravo najveći svetski aspiranti na regionalnu hegemoniju sa teritorije Evroazije su Kina i Indija, koje predstavljaju moguće ekonomske i političke izazove za američku nadmoć. Nakon SAD, narednih šest najvećih ekonomija i vojnih potrošača je upravo u tom području i sve su to priznate svetske nuklearne sile. Evroazija ima 75 odsto svetske populacije, 60 odsto svetskog društvenog proizvoda i 70 odsto svih energetskih rezervi. Ukupno uzeti evroazijski potencijali prevazilaze čak potencijale Amerike.
- Sagledavajući ekonomsku ofanzivu velikih očigledno da su njihovi interesi poklapaju sa interesima transnacinalnih kompanija?
Petković: - Na globalnom planu u istom pravcu deluju predstavnici transnacionalnih kompanija i najmoćnijih država koje iza njih stoje. Zato i ne iznenađuje parola ''kapital nema otadžbinu'', čime se označava neograničen domet strategije globalizma. Otuda je izlišno pitanje kakav interes imaju Sjedinjene Države, na primer, na Balkanu (u Bosni, na Kosmetu), kad su one, kao i druge zapadne zemlje, u službi multinacionalnog kapitala koji nema granica. .
-U trenutku kada je Srbija na pragu da izgubi Kosovo da li je tu presudio ekonomski interes?
Petković: - Vodeće zapadne zemlje, na čelu sa SAD, posle dolaska trupa KFOR-a na Kosovo i Metohiju, počele su da vode pravi međusobni rat, u nameri da za svoje kompanije osiguraju najbolje pogodnosti i profite. Obnova Kosova i Metohije nameće ogromne potrebe, posla ima mnogo, a novca ne fali.
- Očigledno da je Kosovo poprište ekonomskog rata?
Petković: - Svaka od vodećih zemalja saveznica u NATO sada pokušava na sve načine da obezbedi privilegovane pozicije na kosovskom tržištu i osigura ostvarenje ne samo ekonomskih već i vojnih i političkih ciljeva.
Amerikanci su, pre nego što su otvorili međunarodni konkurs za izbor najpovoljnijih ponuda zapadnih kompanija, počeli da finansiraju na Kosmetu neke od projekata iz sopstvenih državnih fondova da bi, na taj način, dali prioritet kompanijama iz svoje zemlje.
-Navedite jedan od načina kako Amerikanci obezbeđuju novac za Kosmet?
Petković: - Američka civilna agencija ''USAID'', koja je već milionima dolara preplavila BiH, odlučila je da to isto ponovi i na Kosmetu. Agencija ne krije da se novcem američkih poreskih obveznika najviše koriste upravo američke firme, jer je 80 odsto ugovora finansiranih tim novcem, dodeljeno američkim kompanijama.
- Kako se Britanci ponašaju na Kosmetu, jer je očigledno da iskazuju veliko interesovanje za profit koji bi vukli sa ovog područja?
-Petković: - Da bi se uspelo u ovakvom ekonomskom ratu ponekad se koriste i tenkovi. Tako su Englezi, tek što su stigli pred termoelektranu u Obiliću, istu opkolili tenkovima ''čelindžer'', pod izgovorom da su to učinili zbog bezbednosti. Prilaz centrali dozvolili su samo izabranim inženjerima, naravno, Englezima. Obnova centrale zato nije baš slučajno poverena britanskim kompanijama.
- Šta se događa sa Nemcima?
Petković: - Nemci pokušavaju da do maksimuma iskoriste svoj ekonomski ugled na Kosmetu čiji stanovnici, često germanofili, sada koriste proizvode nemačkih firmi, a italijanske kompanije računaju na podršku sopstvene vlade, koja im je obećala novi zakon koji bi im povećao konkurentnost i olakšao dobijanje ugovora na Kosovu i Metohiji.
- Gde je kraj podele ratnog plena na Kosmetu?
Petković: Zbog svega toga još uvek je teško sagledati gde je kraj mirnoj podeli ratnog plena među navodnim zapadnim saveznicima, isto kao što je neizvesno u koji će deo sveta krenuti u potrazi za novim profitom. Ipak, jedno je sigurno, ispod maske o navodnoj humanitarnoj intervenciji krije se žudnja za profitom pred kojim padaju u vodu svi oblici humanosti, demokratije i slobode. Profit i interesi kapitala su jedino što Zapad istinski priznaje.

Autor Miodrag Dinić

Tabloid br. 125 od 2007-04-05

Da li je Zapad proizveo vehabije da bi uništio islam

Vera

Božji izaslanici obrijanih glava

Da li je Zapad proizveo vehabije da bi uništio islam

Od pisanja i istraživanja Sejid Ahmed ibn Zejni Dehlan - Muftije Meke "Vehabijska fitni (iskušenje)" sačinjena je knjižica o vehabijama i njihovim namerama. Prva takva brošura štampana je 1987. godine u Istanbulu pod nadzorom Huseina Hilmija ibn Seida Istambulija. No, u Nemačkoj, Minhenu, štampano je delo "Vehabizam - šta je to?", a izdavac je Džea' at Sabur e.V Minhen

U mnogim islamskim proročanstvima jasno su najavljene vehabije. Tako Alahov Poslanik kaže: "Pojaviće se ljudi sa Istoka koji ce učiti Kur'an ali njihovo učenje neće prelaziti granicu grla. Izlaziće iz dina kao što izlazi odapeta strela iz luka. Njihov znak je šišanje na ćelavo". I tako je bilo.Pripadnici "novog islamskog verskog krila" naređivali su svojim sledbenicima da se šišaju i obriju glave. No, pre njih u istoriji islama nije bilo pojave da se briju glave kao obavezni znak pripadanja pokretu. To pre vehabija nisu radili nijedni pripadnici sekti ili pokreta.

Na primer, desilo se da je jedna žena koju su naterali da postane vehabija, kada su je naterali da se na ćelavo ošiša protestovala kod Ibn Abdul-Vehaba. Ona je rekla: "Ako naređuješ ženama da šišaju kosu onda treba da narediš muškarcima da briju brade jer je kosa ženi ukras kao što je brada muškarcu. Inače Ibn Abdul-Vehab je ostao bez teksta na ovu ženinu primedbu.Mnogi islamski verski mislioci ukazuju da su vehabije zavera protiv islamske države. U svojim delima oni upravo ukazuju da istorija potvrđuje ovu njihovu tezu.

I pored neslaganja nevernika (hrišćani) oko podele muslimanskih teritorija, ipak su se složili u jednom: uništiti islam.Prema islamskim mudracima hrišćani su osmislili više puteva. U Evropi su posejali klicu nacionalnih i nacionalističkih pokreta koji će težiti za suverenošću i samostalnošću. Klice takvih ideja su prenesene i na teritorije islamske države.Abdul-Kadim Zulum govori da su hrišćani svoje narode huškali na islamsku državu. Ko bi se prihvatio takve ideje bio bi pomognut oružjem i nagrađen imetkom. Prema Zulumu, taj recept je prvo ispitan u Srbiji i Grčkoj. Zatim je u julu 1797. Francuska izvršila invaziju na Egipat i zauzela ga. Glavni cilj ovog pohoda bio je uništenje hilafeta kao islamskog oblika vladavine. Nakon zauzimanja Egipta, vojne operacije proširene su na Palestinu. Zatim je na red došla Sirija, ali su hrišcani poraženi.

No, hrišćani nisu odustajali od toga da preuzmu kontrolu nad teritorijom gde su živeli muslimani i prisvoje njihova bogatstva. Zapad se poslužio lukavstvom i izveo jedan uspešan potez u razbijanju muslimana, a to je stvaranje novog verskog pokreta koji bi u svojoj spoljnoj formi izgledao islamski. U biti osnivanja tog pokreta bio je cilj da se Zapad preko njega domogne vlasti nad muslimanima i da poruši hilafet.Engleska je posredstvom svog čoveka - Abdul-Aziza ibn Muhameda ibn Sau'uda pokušala da uzdrma i oslabi islamsku državu iznutra. I upravo u unutrašnjosti Arabije došlo je do formiranja vehabijskog pokreta. Englezi su ga pomogli oružjem i novcem i tako urušavali halife. I upravo su vehabije 1788. godine napale Kuvajt i osvojili ga. Napredovali su suvereno i stigli su do Bagdada i opsedali ga. Zatim su 1803. godine napali Meku i zauzeli je, kao i Medinu 1804. godine. Zatim 1810. godine sledi napad na Damask i Nedžef, a zauzete su i teritorije na severu Sirije.

Pojavom vehabijskog pokreta za muslimane je nastupilo vreme kada su se olako uništavali ljudski životi, napadala naselja, dozvoljavalo se olako ono što je bilo zabranjeno verom, spaljivale su se šume i rušile kuće. Sve je to sprovedeno nad muslimanima, a sve sa ciljem vehabija da se ljudi vrate na čistotu islamskog verovanja, koji su u osnovi pripadali iskonskom islamu. To je bilo vreme kada su bile rasprostranjene vradžbine: čarolije koje su neke ljude naveli da smatraju svetim kamenje i drveće. A to zato jer je vlast totalno zapostavila područje Hidžaza (arapsko primorje), kao i pustinjska područja i beduinska naselja. Niko nije vodio računa šta se tamo dešava.

Dakle, vehabijskom pokretu se pripisuje udeo u ratovima koji su nastali među muslimanima, jer on nije bio mirni misionarski poziv koji se obraćao nosiocima suprotnog mišljenja sa savetima i pozivanjem ljudi na svoj pokret. Oni su objavili sveti verski rat sa ciljem podrške svom pokretu, kako bi na nasilan način naterali protivnike da prihvate i uđu u vehabijski pokret. Ko bi poverovao vehabijama i prihvatio ih, bio je spašen, a oni koji su se suprotstavljali bili su proglašavani otpadnikom i njihov život mogao je lako biti ugrožen, a imovina konfiskovana. Vehabije su tako postupale počev od Jemena, Hidžaza, Iraka... U svakoj državi u koju su ušli, objavili su rat protiv njenih stanovnika. Ako bi imali snage za zadržavanje u tim zemljama, pripajali bi ih svojim pokrajinama gde su već imali vlast, a ako ne bi mogli da ostanu zadovoljavali su se pustošenjem, rušenjem i pljačkanjem.

Očito da vehabijski pokret ovakvim nastupima prevazilazi okvire islamske tolerancije, jer je islamsko misionarstvo isključivo miroljubivog karaktera i ne oslanja se na rat, izuzev u nužnim situacijama kao što je odbrana. Islam ne dozvoljava da se prvi napada neprijatelj, jer nije dozvoljeno nikog silom uterati u islam.

Ne postoji univerzalnost

Plemena Hidžaza i Jemena uglavnom su nosila barjak islama i oni su preneli islam u najudaljenije krajeve sveta. Što se tiče pokrajine Nedžda ona je bila zapuštena i zanemarena od strane emejevickih, abasijskih i osmanlijskih vlasti. Niko nije posebno kontrolisao šta se tamo dešava. Pokrajina Nedžda je bila podeljena između nekoliko moćnih plemena. Vlast su delile porodice Ali Muamer, Ali Saud, Ibn Badis i ali Halid. Među ovim plemenima su uglavnom bili dugogodišnji sukobi i međusobne pljačke. I upravo zbog ovakve vlasti stanovništvo islamske vere je skrenulo s pravog puta. I u ovakvoj sredini je Muhamed Ibn Abdul-Vehab našao pogodno tle za svoje delovanje i reformu islama.
Tako je na ovim prostorima vehabizam uhvatio korene. No, da li to znači da ako je jedna metoda u jednom specificnom vremenu bila uspešna za rešavanje određenih problema, ona može biti proglašena valjanom i univerzalnom za svaki problem. U saglasnosti sa tim, njen utemeljivač treba da se slavi za sva vremena i da se to predstavlja kao rešenje za svaki problem u islamskom svetu.

Pojavom vehabijskog pokreta za muslimane je nastupilo vreme kada su se olako uništavali ljudski životi, napadala naselja, dozvoljavalo olako ono što je bilo zabranjeno verom, spaljivale su se šume i rušile kuće... Sve je to sprovedeno nad muslimanima s ciljem vehabija da se ljudi vrate na čistotu islamskog verovanja, iako su oni u osnovi pripadali iskonskom islamu.

Po islamskom učenju, muslimani moraju sa svojim protivnicima nevernicima da postupaju u duhu tolerancije. Međutim, vehabije su se žestoko obračunavale sa svojim neistomišljenicima, koji su predstavljali većinu muslimanske populacije koja je verovala u Alaha i njegovog izaslanika, ali se nisu slagali sa učenjem vehabija.

Autor: Miodrag Dinić

Tabloid br. 142 od 2007-11-29

Tajni računi za nezavisno Kosovo

Albanci srpske kuće na Kosmetu kupovali parama iz budžeta SFRJ

Tajni računi za nezavisno Kosovo

Sagovornik TABLOIDA otkriva dobro čuvanu tajnu o tome kako su prama iz Saveznog budžeta tadašnje SFRJ, pod izgovorom zbrinjavanja izbeglica iz Albanije, kupovane kuće i imanja kosovskih Srba po već unapred pripremljenom planu za etničko čišćenje južne pokrajine.Među izbeglicama iz Albanije nije bilo nijednog Srbina, Crnogorca ili Grka. Srbi upućeni u politička zbivanja na Kosovu 1980. godine tvrdili su da se radi o sistematskom naseljavanju Albanaca na Kosmet, uz istovremeno isterivanje Srba i Crnogoraca

Josip Broz Tito još nije bio ni sklopio oči, a počele su da se naziru prve pukotine raspada SFRJ. To se vrlo dobro videlo pri zloupotrebi Budžeta Federacije 1980. godine. Novac iz budžeta počeo je da curi, i to tajnim kanalima. Svako nenamensko trošenje milijardi dinara proglašavano je vrhunskom državnom tajnom. Tako su verifikovane i pare koje su se 1980. godine odlile na Kosovo.
Politički vrh države SFRJ, koji je zamenio Broza, diktirao je raspodelu sredstava. Stanko Maćić je tada bio šef Budžeta, kao stalni predstavnik Saveznog sekretarijata za finansije u Budžetskoj komisiji Saveznog izvršnog veća (SIV). Pored njega, u sastavu te komisije bili su Šukrija Uzunović, predsednik komisije i član SIV-a, Ivica Čučić, generalni sekretar SIV-a i savezni sekretar za finansije Momčilo Cemović, kao i još nekoliko članova, koji su retko prisustvovali radu komisije To je bilo samo onda kada su štitili interese republika SFRJ iz kojih su dolazili. Sekretar Budžetske komisije bila je Magdalena Polovina.
Stavka "Tekuće budžetske rezerve" planirana je u svakom budžetu tadašnje Federacije s ciljem da se pokriju rashodi koji se nisu mogli predvideti u vreme donošenja budžeta, ili su pak planirani u manjem iznosu od neophodnih. Odatle su pare dodeljivane i raznim institutima koji su obrađivali "naučne teme" od posebnog interesa za ostvarivanje funkcija Federacije. Često su davane i republikama za hitne intervencije u slučaju prirodnih katastrofa kao što su zemljotresi, poplave i suše.
Redovan postupak započinjao je podnošenjem zahteva Saveznom sekretarijatu za finansije (SSF) koji ih je kompletirao, ocenjivao njihovu opravdanost i konačno davao predlog Budžetskoj komisiji da zahtev odbije, ili da ga u celini ili delimično usvoji. U tom slučaju bio bi priložen i nacrt odgovarajućeg rešenja. Budžetska komisija je prihvatala ili menjala predlog SSF-a i predlagala definitivan zaključak za donošenje odluke SIV-a.
U maju 1980. godine stigao je zahtev za vanredno odvajanje para za Kosmet. Tada se prvi put dogodilo da je SIV na tajnom sastanku doneo odluku da se za SAP Kosovo i Metohiju izdvoji oko četiri milijarde dinara, i to za potrebe zbrinjavanja albanskih izbeglica iz Albanije. Dodela u to vreme enormno visokog iznosa iz tekuće budžetske rezerve bila je šokantna. Predlog je prihvaćen i od Budžetske komisije i od Saveznog sekretarijata za finansije, koji su bili stavljeni pred svršen čin, bez ikakvog uvida u zahtev i njegovo obrazloženje.
Međutim, kako na "Tekućoj budžetskoj rezervi" nije bilo dovoljno para da bi se udovoljilo odluci SIV-a, Maćić je predložio da se realizuje samo polovina tražene sume.
- Moj predlog je bio da se druga polovina iznosa isplati u drugom delu budžetske godine. Predlog je prihvaćen kako na Budžetskoj komisiji, tako i na redovnoj sednici SIV-a. Prva polovina je preneta na žiro-račun Pokrajinskog sekretarijata za finansije. Tako su budžetske rezerve ispražnjene. Putem komplikovanih aranžmana 70 odsto budžeta Kosova finansirala je jugoslovenska federacija - kaže za TABLOID Stanko Maćić
Na Maćićevo zaprepašćenje, SAP Kosovo i Metohija je već 3. jula 1980. godine, trećeg dana otkako je počela druga polovina budžetske godine, podnela zahtev da joj se prenese druga polovina odobrenih sredstava. Budžetska rezerva je još uvek bila prazna. Da bi dobili u vremenu, Maćić je na sednici Budžetske komisije predložio da se poštuje odluka SIV-a, s tim da prethodno Savezna budžetska komisija izvrši kontrolu namenskog korišćenja prve polovine dodeljenih para Kosovu. Prema Maćićevim rečima, "bilo je potrebno vreme da se nađu žrtve kojima će se umanjiti iznosi budžetom predviđenih para i da se Budžetskoj komisiji i SIV-predloži odgovarajuće skidanje sredstava u korist tekuće budžetske rezerve".
I upravo tada je otvorena pukotina koja je ukazivala da određeni državni funkcioneri pljačkaju Federaciju u korist Kosova. Tim tokom događaja bio je veoma zadovoljan Šukrija Uzunović, čiji je zadatak i bio da usmerava pare na Kosovo, prikriveno i bez kontrole.
No, Savezno izvršno veće je usvojilo Maćićev predlog da se pre nego što se pusti nova tranša para na Kosovo, za 15 dana izvrši kontrola kako su trošene pare koje su bile namenjene izbeglicama iz Albanije. Na Kosovo je upućen savezni budžetski inspektor Vuk Zonjić, s jasno definisanim zadatkom i uputstvima, jer je njegova misija bila veoma ozbiljna. Inspektor Vuk Zonjić izvršio je zadatak i posle 15 dana vratio se s nalazom koji je sažeo u jednu rečenicu:
"Sve do dinara namenski su iskoristili za zbrinjavanje albanskih izbeglica koje beže na Kosovo zbog navodne torture režima Envera Hodže, ali je indikativno da su sve pare dali za otkup kuća i imanja Srba i Crnogoraca koji se sele s Kosova". Objasnio je da albanske izbeglice tobože beže vodeći preko granice kravu, magare ili kozu, i da to rade uhodanim kanalima tako vešto, da niko od nekoliko desetina hiljada prebeglih nije uhvaćen pri ilegalnom prelazu granice. Načičkani bunkeri s albanske strane i graničari SFRJ reagovali su na izbeglice kao na maglu.
Zanimljivo je da među izbeglicama iz Albanije nije bilo nijednog Srbina, Crnogorca ili Grka. Srbi upućeni u politička zbivanja na Kosovu 1980. godine tvrdili su da se radi o sistematskom naseljavanju Albanaca na Kosmet, uz istovremeno isterivanje Srba i Crnogoraca.
Dakle, kuće i imanja Srba i Crnogoraca Albanci su plaćali basnoslovno i to parama dobijenim iz budžetskih rezervi SFRJ! O tome koliko su za istu namenu uzeli iz sredstava za nedovoljno razvijena područja - ne postoji informacija. Kontrola tih para nikada nije izvršena.
Posle smrti Josipa Broza kosovska politička alternativa je smislila da je vreme da radikalizuju svoje zahteve. Kosovo je imalo sve atribute državnosti, ali oni su hteli i da ga formalizuju. Posle Titove smrti bilo je rano da zahtevaju samostalnost, pa su se sukobili sa Srbijom. Dotle Srbi na Kosovu kao da nisu ni postojali, ali je nekoliko drastičnih primera zlostavljanja skrenulo pažnju na njih. Ali Srbi su stvarno bili ugroženi. U anketi koju je napravio najbolji tandem za demografska istraživanja, Ruža Petrović i Marina Blagojević 1980. godine, pokazalo se da je osnovni uzrok iseljavanja ipak pritisak na Srbe i nemogućnost zajedničkog života. Seosko stanovništvo se ne pomera tako lako, tj. ako se već seli, onda to čine cela sela, a to upravo govori o stvarnom osećanju ugroženosti.
Na primer, davne 1980. godine Danilo Glogovac je prodao dve kuće u Uroševcu za 60 miliona dinara i odluči da se seli s Kosova na sever. I tako, na hiljade primera... Upravo je to bio trenutak iseljavanja nealbanaca s Kosova i Metohije. Otišlo je oko 200.000 ljudi. Svakako, dugo se stvarala klima, kao i svest, da se iseljavanje prihvati kao normalno. Tako je počelo ostvarivanje ideje o etnički čistom Kosovu. Takav tempo se nastavio i dalje. Od oktobra 1982. do marta 1983. Kosovo je napustilo oko 3.000 osoba, a vratilo se 105 građana. U sledeće dve godine iselilo se oko 15.000 Srba i Crnogoraca. Mesečno se s Kosova u centralnu Srbiju doseljavalo oko 400 Srba i Crnogoraca. Albanci su primenjivali najgrublji vid održavanja napetosti u međunacionalnim odnosima, kao što su fizički napadi, zastrašivanja i pritisci, nanošenje materijalne štete; česte su bile tuče, svađe, zlostavljanja, vređanja, ispisivanja parola po kućama Srba i Crnogoraca: "Dole Srbija i Srbi", "Srbi, odlazite".
Upravo zbog takve situacije Srbija je od 1980. godine dnevno ulagala oko 1,5 do dva miliona dolara za održavanje mira i reda na Kosovu. Ako se ta suma pomnoži s brojem dana u godini, pa onda s petnaestak godina, dobija se ogroman iznos od blizu 10 milijardi dolara uludo bačenog novca. On je bio legalno isplaćivan i planiran u budžetu države. Ta izdvajanja uznemiravala su Sarajevo, Zagreb i Ljubljanu, jer su ova tri centra težila da dođe do potpune destabilizacije na Kosovu da bi Srbija bila što ranjivija, a to otvorilo put ovim republikama da olako pocepaju SFRJ.
Sredstva koja su van kontrole, znači, tajnim tokovima iz državnog budžeta, uložena u Kosovo za poslednjih trideset godina, mere se desetinama milijardi dolara. Više od 50 odsto tih para uloženo je u kupovinu nekretnina čiji su vlasnici bili Srbi i Crnogorci. Tako su Albanci parama SFRJ, pa SRJ i CSG, kupovali zemlju na Kosovu, finansirali OVK i stvorili međunarodnu političku klimu koja je Srbiju dovela u poziciju da može da izgubi deo svoje teritorije.

Jezik za zubima

Savezna budžetska inspekcija funkcionisala je od polovine 1974. godine, pa do razbijanja zajedničke države SCG, i nikada se nije dogodilo da se o izvršenoj kontroli ne sačini zapisnik s odgovarajućim nalazom i predlogom mera. S najvišeg državnog nivoa dobijeno je naređenje da informacija o dodeljenim parama za Kosovo 1980. predstavlja najveću državnu tajnu, i da članovi Budžetske komisije treba sve da zaborave. Šef Savezne budžetske inspekcije Veljko Petrović, savezni budžetski inspektor Vuk Zimonjić i Stanko Maćić imali su svoje porodice, pa su procenili da je bolje da drže jezik za zubima, da ne bi prošli kao mnogo jači igrači od njih, kao što je bio slućaj s Dobricom Ćosićem.

Narko-mafija kao maska

Saznanje da se Kosovu tajno dodeljuju sredstva za otkup celokupne imovine Srba i Crnogoraca koji se "dobrovoljno" iseljavaju, pokazala su da je tada, 1980 počelo razbijanje SFRJ. Tajno finansiranje Kosova podsticale su i odobravale republike koje su enormno potkradale budžet Federacije, poput Slovenije, Hrvatske, i Bosne i Hercegovine. Priče o novcu narko-mafije ili pečalbara poreklom s Kosova u to vreme je bilo sipanje prašine u oči. Najveći deo imanja otkupljen je parama dobijenim iz budžeta Federacije, pa ne iznenađuje ponašanje demagoga poput Azema Vlasija koji je izjavljivao: "Srbi su voleli šiptarske pare, a sada bi hteli da zadrže i pare i zemlju. E, pa ne može".

Otkup

U 1981. godini samo se u Srbiju doselilo s Kosova oko 10.000 Srba i Crnogoraca, i pored mera i akcija da se spreči proces iseljavanja. Na primer, u prva tri meseca 132 srpske i crnogorske porodice napustile su Kosovo s 427 članova svojih domaćinstava, kao i 705 pojedinaca. Svi su prodali svoja imanja i kuće u vrednosti za koje su Albanci odvojili preko milijardu dinara.

Autor: Miodrag Dinić

Prećutana smrt Josipa Broza

Četvrti maj je bio devetnaestog februara

Prećutana smrt Josipa Broza

Prvi put jedan živi svedok javno govori o stvarnom datumu Titove smrti, kao i to kako je revnosna administracija Kliničkog centra iz Ljubljane detaljno izračunala (i naplatila od SFRJ) svaki dinar za njegovo bezuspešno lečenje. Do poslednje papričice, sa uvek privlačnog menija
"Josip Broz Tito je umro", bila je poruka strogo poverljivog kablograma iz Saveta za odbranu ustavnog poretka SFRJ razaraču "Split", koji se nalazio u vodama Crnog mora. Bio je 14. februar 1980. godine.
Ali poruka kablograma je nešto kasnije povučena. Razlog je to što su lekari već klinički mrtvog Broza priključili na aparate. Na taj način formalno-pravno on još nije bio mrtav. Taj događaj je čuvan u najvećoj tajnosti. Razlog tome je bilo pitanje: Šta posle Tita? Tako i ne iznenađuje parola:"I posle Tita Tito" koja se pojavila odmah posle zvaničnog objavljivanja Titove smrti 4. maja 1980. godine.
Tada je Klinički centar u Ljubljani samo čekao šifrovanu poruku "Utakmica je počela" (Split: Hajduk - Crvena Zvezda), koja je označavala trenutak da se javnosti saopšti činjenica da je Tito mrtav.
Ali šta se dešavalo u međuvremenu... Titovo zdravstveno stanje, koje je ukazivalo na njegov kraj, dovelo je do sukoba među ondašnjom jugoslovenskom političkom elitom.
Tadašnji predsednik Saveta za odbranu ustavnog poretka Vladimir Bakarić uveliko je pokušavao da bude Titov naslednik. On je imao ideju da posle zvaničnog objavljivanja Titove smrti uhapsi oko 2.000 ljudi koji nisu bili samo dotadašnji disidenti, već i neki viđeni političari, generali, i svi oni koji su mogli da ugroze njegovo preuzimanje vlasti. Tako je napravljen operativni štab od pripadnika KOS-a i DB-a kojim je po automatizmu funkcije koordinirao general Jefto Šašić i koji je Bakarićev plan trebalo da sprovede u delo.
S druge strane nalazili su se Lazar Koliševski, tadašnji potpredsednik Predsedništva SFRJ, i njegov zamenik Stevan Doronjski. I tako je postojao otvoreni sukob ove dve linije, koji se odvijao pod okriljem Titove smrti. No, kako Broz još faktički nije bio mrtav, netrpeljivost ovih klanova je skrivana od naroda.
U međuvremenu, mediji su igrali svoju igru. Bili su strogo kontrolisani. U javnosti su se pojavljivala zvanična saopštenja konzilijuma Kliničkog centra iz Ljubljane. Prikazivane su slike Titovih sinova Žarka i Miše kraj njegove postelje u bolnici, pa generala Nikole Ljubičića i drugih.
Zanimljiva je bila slika posete Stevana Krajačića Brozu jer je to bila fotografija iz 1974. kada je Tito bio na oporavku u Igalu. I tako je Tito obitavao u javnosti.
A šta se događalo sa Brozom na aparatima? Konzilijum lekara Kliničkog centra u Ljubljani znao je da Titu nema pomoći. Očekivalo se svakog trenutka da umre. I tako je Josip Broz Tito preminuo pred zoru 19. februara 1980. godine. Zanimljivo da se telo još nije ohladilo, a kod Stanka Maćića, šefa državnog budžeta SFRJ, istog dana pojavilo se načelnik Generalštaba general Nikola Ljubičić sa još deset generala i nekoliko političkih funkcionera, da se dogovore o izdvajanju para za Titovu sahranu i prijem stranih državnika i delegacija na pogrebnoj ceremoniji.
Tada je od Maćića traženo da za pokop Maršala odvoji 15 milijardi dinara. Poređenja radi, te iste godine budžet Crvenog krsta SFRJ bio je 330 miliona dinara, štafeta je koštala 2,5 milijardi dinara, a budžet Tanjuga je bio 600 miliona dinara.
Takođe su Maćiću prezentirani troškovi Titovog lečenja u Kliničkom centru u Ljubljani. Koliko je to bilo bizarno, govori i informacija da je Ljubljana tražila da se, pored ostalog, plati i sedam ljutih papričica s jelovnika Josipa Broza dok je lečen sve do smrti.
I dok su građani Jugoslavije čekali informacije o Titovom zdravlju, on je već bio mrtav. Vest je počela polako da se širi, prvo u najvišim, pa onda i u nižim političkim i partijskim krugovima. O tome svedoči i jedan penzionisani potpukovnik vojne službe koji kaže da je prisustvovao jednom službenom skupu na kome se razgovaralo o tome šta će biti posle Titove smrti, a on je već to znao.
Takođe, jedan naš diplomata, koji je u to vreme bio na Filipinima, kaže da je iz SFRJ stigla zapečaćena koverta sa oznakom "top sikrit" prvih dana aprila 1980. Kada su je otvorili, pročitali su uputstva kako treba da se ponašaju kada se objavi Titova smrt. Tačno je ozunačeno kako i kada otvoriti knjigu žalosti u diplomatskom predstavništvu, napisani su govori za medije, a navedeno je i kako će izgledati pokop Tita i ko će biti prisutan. Svima je bilo jasno da je Tito umro, ali da to nije zvanično objavljeno.
Očigledno da je 4. maj 1980, datum zvanične Titove smrti, predstavljao farsu koja je plasirana narodu Jugoslavije. Ono što je sigurno jeste - 4. maj je bio 19. februara.
Strah

Titova sahrana, kao i ceo tadašnji svetski sistem, bila je obeležena blokovskom konfrontacijom dve supersile, Sjedinjenih država i Sovjetskog saveza. Jugoslavija je bila "međuzona" između Istoka i Zapada. Nekadašnji potpredsednik SAD Volter Mondejl, koji je vodio američku delegaciju na sahrani Josipa Broza Tita 8. maja 1980, kaže da su Sjedinjene države organizovale Titov pokop. Pored toga, Vašington je insistirao na tome da na sahranu Broza u Beograd dođe što više državnika i delegacija država, saveznika SAD. Američka strategija povodom Titove smrti planirana je u Savetu za nacionalnu bezbednost vodeće sile NATO. U istom dokumentu traži se da se razmotri i isporuka aviona "avaks" (letelice za rano upozorenje) Jugoslaviji. Da je ta namera ostvarena, SFRJ je mogla da bude jedina zemlja van NATO sa ovim tipom aviona. Očigledno je da je Vašington strahovao zbog onoga što će se dogoditi nakon Titove smrti. No, sve ovo ne bi bilo tako zanimljivo da se ova rasprava nije događala 13. februara 1980, samo dan pre nego što je Tito bio klinički mrtav, a šest dana pre nego je zaista i preminuo.

Zvanična verzija

Godina 1980.
4. januara kratka Tanjugova vest: Po savetu lekarskog konzilijuma predsednik Republike Josip Broz Tito primljen je juče u Klinički centar u Ljubljani zbog ispitivanja krvnih sudova nogu.
7. januar: Lekarski konzilijum izvršio je danas na Brdu kod Kranja konsultaciju s profesorom dr Majklom Debejkijem - SAD i prof. dr Maratom Knjazejevim - SSSR o zdravstvenom stanju i daljem lečenju predsednika Tita
14. januar: Tito operisan u Kliničkom centru Ljubljana.
21. januar: Josipu Brozu Titu amputirana leva noga.
23. januar: Predsednika Tita, koji se uspešno oporavlja u Kliničkom centru u Ljubljani, posetili su sinovi Žarko i Miša.
28. januar: Savezni sekretar za narodnu odbranu general armije Nikola Ljubičić posetio je juče u Kliničkom centru u Ljubljani maršala Jugoslavije Josipa Broza Tita.
29. januar: Predsednik Tito napustio je juče po podne odeljenje za intezivnu negu i prešao na bolničko odeljenje Klinike za srce i krvne sudove, gde se nastavljaju mere medicinske rehabilitacije.
10. februar: Tokom poslednjih dana oporavak Tita bio je usporen.
14. februar: U toku protekle noći stanje zdravlja Tita bilo je kritično. Preduzete su mere intezivnog lečenja, pa je došlo do izvesnog poboljšanja, ali je stanje i dalje vrlo kritično.
22. april: U popodnevnim časovima došlo je do pogoršanja zdravstvenog stanja Tita koje je ušlo u kritičnu fazu.
4. maj: Danas 4. maja 1980. godine, u ranim popodnevnim časovima, Tito je preminuo.

Autor: Miodrag Dinić