Država i civilna bezbednost
SUVERENOST GRAĐANA
USTVANA KATEGORIJA
U teoriji države i prava, država se definiše kao posebna društvena tvorevina, kao najvažniji oblik političkog organizovanja društva. Prema navedenom, država je garant i čuvar jedne uređene društvene zajednice vršenjem niza neophodnih zajedničkih funkcija primenom raznih regulatornih instrumenata uključujući i sredstva prinude. Nijedna društvo nije idealna harmonična zajednica, pa je monopol fizičke sile kojim raspolaže država nužnost radi postizanja harmonije pojedinačnih i zajedničkih interesa unutar samog društva, ali i prema spolja.
Bezbednosno funkcija države je i regulatorna i zaštitna. Istorijski datira od samog njenog nastanka. Prema nekim teorijama i sam nastanak države vezan je za potrebu jednog društva da stvori mehanizme odbrane od ugrožavanja kako spolja tako i iznutra. Od prvih, klasičnih subjekata - vojske i policije, zaštitni, bezbednosni aparat države evoluirao je u smislu podele poslova na druge subjekte (sudstvo, carina, finansije, spoljni poslovi...) kao i na civilno društvo u celini. Sa istorijskog stanovišta posmatrano, bezbednosna uloga države zavisila je od karaktera društvenog uređenja, sistema usvojenih vrednosti, spoljašnjih i unutrašnjih izvora ugrožavanja. S tim u vezi i sistem bezbednosti je koncipiran tako da odgovori tim zahtevima i izazovima. U istorijskom smislu, može se govoriti o dosad izdiferencirana tri modela, i to: etatistički model organizacije, samoupravni model organizacije, i model građanskog, civilnog društva.
U etatističkom modelu organizacije totalitarna država se javlja kao neprikosnoveni monopolista i čuvar „mirnog sna“ svojih građana koji nisu imali niakav ni neposredan ni posredan uticaj na državne poslove. Državno-partijski aparat je projektovao ciljeve i vrednosti društva, i shodno tome, stvarao moćan obaveštajno- bezbednosni, represivni aparat za borbu protiv spoljašnjeg i protiv unutrašnjeg neprijatelja. Ovakav model je opstajao dosta uspešno u višedecenijskoj bipolarnoj podeljenosti sveta, ali se, nakon razmicanja „gvozdene zavese“, i pri prvom sudaru sa drugim i drugačijim sistemom vrednosti, ovako moćan sistem urušio, ne toliko delovanjem spoljašnjih činilaca, već pre svega delovanjem sopstvenih građana koji su od podanika vrlo brzo postajali subjekti raznovrsnih prevrata, promena pa čak i revolucija.
U pokušaju iznalaženja sopstvenog puta, Socijalističla Federativna Republika Jugoslavija, razvijanjem modela socijlističkog samoupravljanja, razvila je svojevrstan bezbednosni model – opštenarodnu odbranu i društvenu samozaštitu. U ovom modelu, „radni ljudi i građani“ stavljeni su ulogu „osnovnih nosilaca bezbednosti“, odnosno, „podruštvljene funkcije bezbednosti“. Ovako koncipiran model stvarao je privid o građaninu kao subjektu i njegovom stvarnom uticaju na društvo i državu. U stvarnosti je funkcionisao moćan državni obaveštajno-bezbednosni aparat kao budni čuvar svojih „radnih ljudi i građana“ i to više od unutrašnjeg nego od spoljašnjeg neprijatelja. Društvo socijalne pravde, ravnopravnosti, prosperiteta delovalo je na većinu građana kao skoro ostvareni san iz Marksističke teorije o komunizmu kao društvu jednakih, srećnih i slobodnih ljudi. Ovako idealizovani sistem opstajao je dugi niz godina zahvaljujući kohezionim činiocima iznutra ali i povoljnim spoljašnjim okolnostima. Promenom i spoljašnjih i unutrašnjih činilaca ovaj idealizovani san je na tragičan i stravičan način doživeo svoj kraj. Skoro sve vitalne društvene vrednosti su razorene pa i model bezbednosti kao sistem opštenarodne odbrane (ONO) i društvene samozaštite (DSZ).
U društvima tradicionalne, građanske demokratije tzv. zapadnog tipa ustavno ustrojstvo države i bezbednosnog aparata nije samo po sebi bio garant poštovanja proklamovanih prava i sloboda građana. Bezbednosni sistem je često korišćen za nametanje dominacije na spoljnom planu ili pak za represiju prema sopstvenim građanima (na primer, antikomunistička hajka u doba „Makartizma“).
Imajući u vidu navedeno, postavlja se pitanje, šta u današnjim uslovima opstaje kao civilizacijska tekovina, kao mogući održivi koncept uzajamne kohabitacije sa jedne strane državnog aparata bezbednosti i s druge - građana, civila, koji svojim pojedinačnim i zajedničkim političkim delovanjem neposredno i posredno utiču na formiranje tog i takvog sistema? Odgovor na ovo pitanje još uvek je u sveri željenog nego ostvarenog.
Savremeni svet je samo uslovno „globalno selo“ kojem preti zajednička opasnost od međunarodnog terorizma. U stvarnosti tinja nebrojeno mnoštvo suprotnosti i suprotstavljenih interesa, konglomerat različitosti ustrojstva bezbednosnog aparata države, od krajnje rigidno-represivnog do krajnje demokratičnog koji je u stvarnosti servis građana. Velika većina država opredeljena je za model građanske demokratske države čiji bezbednosni aparat je transparentan i podložan demokratskoj kontroli.
Bezbednost kao funkcija nerazdvojni je atribut svake države. Cilj vršenja poslova bezbednosti je da se određene društvene vrednosti zaštite od svih oblika ugrožavanja. Te konstante su pratile državu od njenih prvih oblika organizovanja, a oblici i metode ostvarivanja varirali su u zavisnosti od karaktera društvenog uređenja i oblika vlasti. U opštem smislu , državni aparat prinude u ostvarivanju bezbednosne funkcije deluje dvostruko:
preventivno, ( instrument odvraćanja nosilaca ugrožavanja) i represivno (sprečavanje i eliminisanje nosilaca opasnosti – na pravno dozvoljen način).
Pojam bezbednosti u Maloj političkoj enciklopediji definiše se kao: „bezbednost u najširem političko pravnom smislu i obuhvata mere i aktivnosti čuvanja i zaštite od ugrožavanja nezavisnosti i integriteta jedne zemlje (države, nacije) i unutrašnjeg ustavnog i pravnog poretka. U prvom slučaju se govori o spoljnoj a u drugom o unutrašnjoj bezbednosti. Prema objektu zaštite razlikuju se: državna bezbednost, javna bezbednost, kolektivna bezbednost, lična i imovinska bezbednost“.
Prema Vojnom leksikonu, određenje ovog pojma u jednom konkretnom društvu može se posmatrati sa stanovišta određenog stanja (nivo i stepen zaštićenosti vitalnih vrednosti društva), određene funkcije (oblasti, delokrug delovanja specijalizovanih državnih organa ) i određene organizacije (struktura sistema bezbednosti ).
Bez obzira na različitost određenja ovog pojma, njegova suština može se sažeti u sledećem: ostvarivanje željenog nivoa bezbednosti kao stanja, kroz zaštitne funkcije države na spoljašnjem i unutrašnjem planu, deluje organizovani sistem specijalizovanih državnih organa.
Svoju bezbednsnu funkciju država ostvaruje uspostavljnjem sistema bezbednosti sa ciljem integrisanja, osmišljavanja i pojačavanja ukupnog uticaja zaštitne funkcije i postizanja optimalnog stanja bezbednosti. Treba imati u vidu da su spoljšnja i unutrašnja bezbednost komplementarne kategorije, uzročno-posledično usko povezane, bez obzira što ne njih utiču različiti činioci.
Definisanje bezbednosne funkcije države neposredno je povezano sa društvenim i državnim uređenjem, proklamovanim ciljevima, nacionalnim i državnim interesima, sistemom društvenih vrednosti ali i procenjenim bezbednosnim izazovima, rizicima i pretnjama kako spolja tako i iznutra. Prema tim determinantama uspostavlja se i koncept sistema bebednosti – njegova struktura, zadaci, snage i sredstva.
Bezbednosne funkcije Republike Srbije po novom Ustavu: U Ustavu Republike Srbije, u 1.članu, država Srbija ( odnosno njeni građani na referendumu) opredelila se za vladavinu prava, socijalnu pravdu, građansku demokratiju, ljudska i manjinska prava i pripadnost evropskim principima i vrednostima. To znači da je strateško opredeljenje izgradnja takvog bezbednosnog sistema koji će biti u službi građana.
Suverenost građana Srbije je neprikosnovena ustavna kategorija. Država, državni organ, partija ili pojedinac ne mogu ni na koji način da prisvoje, uzurpiiraju i sprovode vlast uime građana. Odgovornost države za bezbednost njenih građana je nedeljiva, neprekidna, nezavisna od političkih , socijalnih i drugih gibanja. U protivnom, može doći do stanja dezorganizacije sistema, do ispoljavanja stranačkih, grupnih i pojedinačnih interesa i destrukcija koje prvenstveno i najteže pogađaju „obične“ građane.
Za građane Srbije, njihova bezbednost je izraz i ostvarenje njihove suverenosti koja se sprovodi preko legitimno izabranih predstavnika i državnih organa. Bezbednosna uloga države ostvaruje se u okviru njenih nadležnosti u članu 97. Ustava, ali i u ostalim poglavljima i članovima koji regulišu zaštitu ljudskih i manjinskih prava, uređenje vlasti, kontrolu vojske i službi bezbednosti, samostalnost sudske vlasti, i drugo. Prema navedenom, osim što država „brani“ svoje građane od opasnosti spolja i iznutra, ona ih takođe „brani“ i od same sebe, od nezakonitog, nepravednog, nehumanog i nečovečnog odnosa državnih organa u ostarivanju prava i sloboda građana. Što se tiče dobara koja mogu biti predmet ugrožavanja, ista su određena karakterom društva, njegovim prioritetima i vitalnim vrednostima. No bez obzira na to, kao zajednička dobra za gotovo sva uređena društva su: život i zdravlje čoveka, prava i slobode, materijalna dobra, društvenio uređenje, teritorijalna celovitost i dr.
Na spoljašnjem planu, moguće opasnosti po teritorijalni suverenitet i integritet za sve savremene države pa i Srbiju, proizilaze iz složenosti međunarodnih odnosa, nemogućnost da se uspostavi stabilni sistem kolektivne bezbednosti, odnosno, uspostavljanje relativno trajnog kompromisa između različitih i suprotstavljenih interesa. Međutim, obzirom da su strateški ciljevi i interesi spoljne politike Srbije prihvatanje principa i pravila međunarodnog prava u spoljnoj politici, priključenje Evropskoj uniji i ulazak u partnerstvo za mir i NATO, jasno je da su bezbednosni rizici izazovi i pretnje smanjeni ali ne i u potpunosti otklonjeni.
Na unutrašnjem planu izvori ugrožavanja društva i građana su raznovrsniji i složeniji, uslovljeni teškim nasleđem iz prošlosti ali i tranzicionim „bolestima“. Sve izvore ugrožavanja, ili opasnosti koje mogu dovesti do oštećenja ili uništenja nekog štićenog dobra, možemo podeliti u tri grupe, i to:
- društveni činoci (protivustavna, protivpravna, protivprirodna i asocijalna delovanja pojedinaca i grupa )
- prirodni činioci,(prirodne nepogode i katastrofe: poplave , zemljotresi i sl.)
- tehničko-tehnološki činioci (havarije u velikim tehničkim sistemima, požari, eksplozije, ekološki akcidenti i sl.)
Najčešći uslovi koji pogoduju nastanku izvora ugrožavanja su društvene suprotnosti i protivrečnosti koje su proizvod delovanja ljudi, a tek u manjem obimu prirodne katastrofe i havarije tehničkih sistema.
U odnosu na izvore i oblike ugrožavanja država koncipira snage suprotstavljanja,odnosno, snage bezbednosti. Međutim, u praksi postoji veliki raskorak između potrebnog, željenog sistema i postojećeg sistema bezbednosti. Više je nego očigledan nedostatak efikasnog i kogzistentnog sistema bezbednost, jer, i pored oprdeljenja političke elite da se suzbije organizovani kriminal i korupcija i evidentnog napora stručnih organa i službi, dešava se upravo suprotno: dalje bujanje ovih ali i drugih sociopatoloških pojava ( nasilje među ljudima, u svakom obliku, posebno nad nemoćnim osobama, stradanja građana na radnom mestu i u javnom saobraćaju, suicid ka posledica gubitka lične i ekonomske sigurnosti, narkomanija, alkoholizam, i dr.). Pored navedenog, preventivna bezbednosna uloga države izostala je u više slučajeva velikih nesreća, prirodnih i tehničko-tehnoloških udesa (saobraćajna nesreća na mostu na Tisi, poplave u Banatu, eksplozija vojnog skladišta u Paraćinu i dr.). Nesporno je brzo i profesionalno reagovanje pojedinih delova sistema – vatrogasaca, policije, zdravstva i dr. ali je u svim slučajevima nedostajala jedinstvena organizacija i koordinacija sistema civilne zaštite pre i u toku trajanja nesreća i katastrofa, a naknadno delovanje koliko god bilo efikasno, svodilo se na ublažavanje negativnih posledica.
Efikasnost sistema bezbednosti može biti uslovljena njegovom dimenzioniranošću, organizacijom, zakonskim okvirima, profesionalnošću kadra, opremljenošću i stručnošću specijalizovanih službi, i mnogim drugim činiocima. Obzirom na identifikovane izvore opasnosti, na državi je da sistem što pre učini efikasnim. Pritom se mora naći prava mera između suprotstavljenih zahteva, na jednoj strani da sistem ne bude glomazan, skup, zatvoren prema demokratskoj kontroli i represivan, i na drugoj da bude dovoljno efikasan da se suprotstavi izvorima ugrožavanja. Međutim, potpuni uspeh čak i vrhunski organizovanog sistema bezbednosti nije moguć ako se ne stvore društvene pretpostavke za njegovo funkcionisanje – povoljna politička i društvena klima, opštedruštveni konsenzus svih subjekata, posebno građana.
Ako građani svoju državu i svoje službe bezbednosti doživljavaju kao „tuđe“ i nametnute, ako ometaju i otežavaju rad državnih organa „gledanjem svoga posla“, okretanjem glave od nezakonitih, nehumanih i neprijatnih prizora u sopstvenoj sredini, ako u trci za brzim bogaćenjem ispoljavaju egoizmom, sebičnost i „lov u mutnom“ na tuđoj nevolji, onda, ne samo da od građanina – civila, kao subjekta u građanskoj demokratiji nema ništa nego je zaštita ne samo opštedruštvenih vrednosti, nego i pojedinačnih i ličnih dobara, praktično neostvarljiva.
Ako građanin želi i treba da bude „izvor i utoka vlasti“ onda je nedovoljna njegova uloga samo kao glasača na izborima. Da bi se razvijala i čuvala demokratija neophodne su „civilne“, građanske intervencije u sistem kako bi se sprečilo njegovo otuđenje.
Daleko smo od željenog cilja da snage bezbednosati budu servis građana, kao uostalom i cela država. Brojni su primeri da se deo državnog aparata postavlja kao organ sile koji ne postoji zbog građana, koji ga plaćaju kroz izdvajanja za poreze, već kao da građani postoje zbog njega. To nisu samo recidivi prošlog socijalističkog društva, jer je sklonost ka deformacijama svakog državnog aparata u pravcu birokratizacije njegova „druga priroda“ .
Pitanje je samo interesa i volje građana, posebno „trećeg sektora“ – NVO da svojim delovanjem unose korekcije u takav sistem. Time dolazimo na teren „demokratske i civilne kontrole „ sistema bezbednosti. Bez obzira na ustavna i zakonska rešenja ne samo kod nas nego i u većini zemalja građanske demokratije, kontrola rada bezbednosnog aparata od strane zakonodavne i sudske vlasti nije do kraja moguća. Deo problema leži u prirodi ove delatnosti pa samim tim i prirodi sistema: operiše se službenim i državnim tajnama koje mogu, u slučaju otkrivanja, naneti štetu nacionalnim interesima u širem smislu, a u užem, osujetiti i omesti neku planiranu akciju protiv nosilaca ugrožavanja. Iz navedenih razloga nije ostvarljiv, niti je poželjan potpun uvid javnosti u rad tih službi.
U slučaju Srbije situacija je još složenija. Sistem bezbednosti koji je u službi države nasleđen je sa teškom hipotekom iz prošlosti. Zakonska regulativa, značajan deo kadrova, unutrašnja struktura i organizacija i metodologija rada još uvek počivaju na starim osnovama, uvreženim stereotipima i predrasudama. Ako se tome dodaju i navedene opštepoznate specifičnosti u radu ovih službi, onda je jasno da sintagma „demokratska i civilna kontrola“ u slučaju sistema bezbednosti Srbije ima znatno drugačije konotacije.
Iako još uvek daleko od željenog cilja, srpsko društvo teži ka tome da se stvori ambijent u kome se neće postavljati lažna dilema, dali će ili ne potpuna demokratska civilna kontrola narušiti integritet , ometati ili onemogućavati rad neke specijalizovane službe bezbednosti.
ČOVEK
Jedna od osnovnih funkcija svake države je bezbednost i zaštita vitalnih vrednosti i dobara. U društvima građanske demokratije centralna vrednost je čovek, građanin, njegov lični, imovinski integritet, njegova prava i slobode.
ISTORIJA
Istorijski posmatrano, regulatorna uloga države, kako na spoljašnjem tako i na unutrašnjem planu, ostvarivala se prvenstveno kroz usklađivanje i uravnotežavanje različitih, često suprotstavljenih interesa među pojedincima, grupama, političkim subjektima, verskim i nacionalnim zajednicama i državama.
APARAT
Državni aparat, posebno njegov sistem bezbednosti, često su se javljali kao sredstvo represije prema građanima unutar društva i kao osvajačka, zavojevačka sila prema spolja.
SERVIS
U savremenim uslovima, iako se čini da je beskonfiliktni svet bez ratova i sukoba utopistička ideja, sve je više društava građanske demokratije koja teže da svoj državni aparat pa i sistem bezbednosti na unutrašnjem planu načine servisom građana a na spoljašnjem planu subjektom ravnopravne saradnje među narodima i državama.
RASKORAK
Za Srbiju, građansdka demokratija i ljudska i manjinska prava su ustavne, dakle kategorije od najvećeg značaja na čijim osnovama počiva građansko društvo. Razume se da je raskorak između normativnog i stvarnog još uvek veliki jer se društvo tek izvlači iz tranzicionih nevolja i stremi ka evropskim principima i vrednostima.
USTAV
Ustavom je definisana uloga države u svim segmentima pa i u pogledu njene odgovornosti za bezbednost građana. Međutim, svakako cilj ovog društva nije da građanin bude samo „korisnik usluga države“ već aktivni subjekat u kreiranju, funkcionisanju i kontroli sistema bezbednosti, pri čemu će nevladin sektor sve više dobijati na značaju, po meri ostvarivanja građanske demokratije u punom smislu reči.
Autor:
Blagoje Ljubisavljević
pukovnik u penziji
Savetnik Centra za civilnu bezbednost
SUVERENOST GRAĐANA
USTVANA KATEGORIJA
U teoriji države i prava, država se definiše kao posebna društvena tvorevina, kao najvažniji oblik političkog organizovanja društva. Prema navedenom, država je garant i čuvar jedne uređene društvene zajednice vršenjem niza neophodnih zajedničkih funkcija primenom raznih regulatornih instrumenata uključujući i sredstva prinude. Nijedna društvo nije idealna harmonična zajednica, pa je monopol fizičke sile kojim raspolaže država nužnost radi postizanja harmonije pojedinačnih i zajedničkih interesa unutar samog društva, ali i prema spolja.
Bezbednosno funkcija države je i regulatorna i zaštitna. Istorijski datira od samog njenog nastanka. Prema nekim teorijama i sam nastanak države vezan je za potrebu jednog društva da stvori mehanizme odbrane od ugrožavanja kako spolja tako i iznutra. Od prvih, klasičnih subjekata - vojske i policije, zaštitni, bezbednosni aparat države evoluirao je u smislu podele poslova na druge subjekte (sudstvo, carina, finansije, spoljni poslovi...) kao i na civilno društvo u celini. Sa istorijskog stanovišta posmatrano, bezbednosna uloga države zavisila je od karaktera društvenog uređenja, sistema usvojenih vrednosti, spoljašnjih i unutrašnjih izvora ugrožavanja. S tim u vezi i sistem bezbednosti je koncipiran tako da odgovori tim zahtevima i izazovima. U istorijskom smislu, može se govoriti o dosad izdiferencirana tri modela, i to: etatistički model organizacije, samoupravni model organizacije, i model građanskog, civilnog društva.
U etatističkom modelu organizacije totalitarna država se javlja kao neprikosnoveni monopolista i čuvar „mirnog sna“ svojih građana koji nisu imali niakav ni neposredan ni posredan uticaj na državne poslove. Državno-partijski aparat je projektovao ciljeve i vrednosti društva, i shodno tome, stvarao moćan obaveštajno- bezbednosni, represivni aparat za borbu protiv spoljašnjeg i protiv unutrašnjeg neprijatelja. Ovakav model je opstajao dosta uspešno u višedecenijskoj bipolarnoj podeljenosti sveta, ali se, nakon razmicanja „gvozdene zavese“, i pri prvom sudaru sa drugim i drugačijim sistemom vrednosti, ovako moćan sistem urušio, ne toliko delovanjem spoljašnjih činilaca, već pre svega delovanjem sopstvenih građana koji su od podanika vrlo brzo postajali subjekti raznovrsnih prevrata, promena pa čak i revolucija.
U pokušaju iznalaženja sopstvenog puta, Socijalističla Federativna Republika Jugoslavija, razvijanjem modela socijlističkog samoupravljanja, razvila je svojevrstan bezbednosni model – opštenarodnu odbranu i društvenu samozaštitu. U ovom modelu, „radni ljudi i građani“ stavljeni su ulogu „osnovnih nosilaca bezbednosti“, odnosno, „podruštvljene funkcije bezbednosti“. Ovako koncipiran model stvarao je privid o građaninu kao subjektu i njegovom stvarnom uticaju na društvo i državu. U stvarnosti je funkcionisao moćan državni obaveštajno-bezbednosni aparat kao budni čuvar svojih „radnih ljudi i građana“ i to više od unutrašnjeg nego od spoljašnjeg neprijatelja. Društvo socijalne pravde, ravnopravnosti, prosperiteta delovalo je na većinu građana kao skoro ostvareni san iz Marksističke teorije o komunizmu kao društvu jednakih, srećnih i slobodnih ljudi. Ovako idealizovani sistem opstajao je dugi niz godina zahvaljujući kohezionim činiocima iznutra ali i povoljnim spoljašnjim okolnostima. Promenom i spoljašnjih i unutrašnjih činilaca ovaj idealizovani san je na tragičan i stravičan način doživeo svoj kraj. Skoro sve vitalne društvene vrednosti su razorene pa i model bezbednosti kao sistem opštenarodne odbrane (ONO) i društvene samozaštite (DSZ).
U društvima tradicionalne, građanske demokratije tzv. zapadnog tipa ustavno ustrojstvo države i bezbednosnog aparata nije samo po sebi bio garant poštovanja proklamovanih prava i sloboda građana. Bezbednosni sistem je često korišćen za nametanje dominacije na spoljnom planu ili pak za represiju prema sopstvenim građanima (na primer, antikomunistička hajka u doba „Makartizma“).
Imajući u vidu navedeno, postavlja se pitanje, šta u današnjim uslovima opstaje kao civilizacijska tekovina, kao mogući održivi koncept uzajamne kohabitacije sa jedne strane državnog aparata bezbednosti i s druge - građana, civila, koji svojim pojedinačnim i zajedničkim političkim delovanjem neposredno i posredno utiču na formiranje tog i takvog sistema? Odgovor na ovo pitanje još uvek je u sveri željenog nego ostvarenog.
Savremeni svet je samo uslovno „globalno selo“ kojem preti zajednička opasnost od međunarodnog terorizma. U stvarnosti tinja nebrojeno mnoštvo suprotnosti i suprotstavljenih interesa, konglomerat različitosti ustrojstva bezbednosnog aparata države, od krajnje rigidno-represivnog do krajnje demokratičnog koji je u stvarnosti servis građana. Velika većina država opredeljena je za model građanske demokratske države čiji bezbednosni aparat je transparentan i podložan demokratskoj kontroli.
Bezbednost kao funkcija nerazdvojni je atribut svake države. Cilj vršenja poslova bezbednosti je da se određene društvene vrednosti zaštite od svih oblika ugrožavanja. Te konstante su pratile državu od njenih prvih oblika organizovanja, a oblici i metode ostvarivanja varirali su u zavisnosti od karaktera društvenog uređenja i oblika vlasti. U opštem smislu , državni aparat prinude u ostvarivanju bezbednosne funkcije deluje dvostruko:
preventivno, ( instrument odvraćanja nosilaca ugrožavanja) i represivno (sprečavanje i eliminisanje nosilaca opasnosti – na pravno dozvoljen način).
Pojam bezbednosti u Maloj političkoj enciklopediji definiše se kao: „bezbednost u najširem političko pravnom smislu i obuhvata mere i aktivnosti čuvanja i zaštite od ugrožavanja nezavisnosti i integriteta jedne zemlje (države, nacije) i unutrašnjeg ustavnog i pravnog poretka. U prvom slučaju se govori o spoljnoj a u drugom o unutrašnjoj bezbednosti. Prema objektu zaštite razlikuju se: državna bezbednost, javna bezbednost, kolektivna bezbednost, lična i imovinska bezbednost“.
Prema Vojnom leksikonu, određenje ovog pojma u jednom konkretnom društvu može se posmatrati sa stanovišta određenog stanja (nivo i stepen zaštićenosti vitalnih vrednosti društva), određene funkcije (oblasti, delokrug delovanja specijalizovanih državnih organa ) i određene organizacije (struktura sistema bezbednosti ).
Bez obzira na različitost određenja ovog pojma, njegova suština može se sažeti u sledećem: ostvarivanje željenog nivoa bezbednosti kao stanja, kroz zaštitne funkcije države na spoljašnjem i unutrašnjem planu, deluje organizovani sistem specijalizovanih državnih organa.
Svoju bezbednsnu funkciju država ostvaruje uspostavljnjem sistema bezbednosti sa ciljem integrisanja, osmišljavanja i pojačavanja ukupnog uticaja zaštitne funkcije i postizanja optimalnog stanja bezbednosti. Treba imati u vidu da su spoljšnja i unutrašnja bezbednost komplementarne kategorije, uzročno-posledično usko povezane, bez obzira što ne njih utiču različiti činioci.
Definisanje bezbednosne funkcije države neposredno je povezano sa društvenim i državnim uređenjem, proklamovanim ciljevima, nacionalnim i državnim interesima, sistemom društvenih vrednosti ali i procenjenim bezbednosnim izazovima, rizicima i pretnjama kako spolja tako i iznutra. Prema tim determinantama uspostavlja se i koncept sistema bebednosti – njegova struktura, zadaci, snage i sredstva.
Bezbednosne funkcije Republike Srbije po novom Ustavu: U Ustavu Republike Srbije, u 1.članu, država Srbija ( odnosno njeni građani na referendumu) opredelila se za vladavinu prava, socijalnu pravdu, građansku demokratiju, ljudska i manjinska prava i pripadnost evropskim principima i vrednostima. To znači da je strateško opredeljenje izgradnja takvog bezbednosnog sistema koji će biti u službi građana.
Suverenost građana Srbije je neprikosnovena ustavna kategorija. Država, državni organ, partija ili pojedinac ne mogu ni na koji način da prisvoje, uzurpiiraju i sprovode vlast uime građana. Odgovornost države za bezbednost njenih građana je nedeljiva, neprekidna, nezavisna od političkih , socijalnih i drugih gibanja. U protivnom, može doći do stanja dezorganizacije sistema, do ispoljavanja stranačkih, grupnih i pojedinačnih interesa i destrukcija koje prvenstveno i najteže pogađaju „obične“ građane.
Za građane Srbije, njihova bezbednost je izraz i ostvarenje njihove suverenosti koja se sprovodi preko legitimno izabranih predstavnika i državnih organa. Bezbednosna uloga države ostvaruje se u okviru njenih nadležnosti u članu 97. Ustava, ali i u ostalim poglavljima i članovima koji regulišu zaštitu ljudskih i manjinskih prava, uređenje vlasti, kontrolu vojske i službi bezbednosti, samostalnost sudske vlasti, i drugo. Prema navedenom, osim što država „brani“ svoje građane od opasnosti spolja i iznutra, ona ih takođe „brani“ i od same sebe, od nezakonitog, nepravednog, nehumanog i nečovečnog odnosa državnih organa u ostarivanju prava i sloboda građana. Što se tiče dobara koja mogu biti predmet ugrožavanja, ista su određena karakterom društva, njegovim prioritetima i vitalnim vrednostima. No bez obzira na to, kao zajednička dobra za gotovo sva uređena društva su: život i zdravlje čoveka, prava i slobode, materijalna dobra, društvenio uređenje, teritorijalna celovitost i dr.
Na spoljašnjem planu, moguće opasnosti po teritorijalni suverenitet i integritet za sve savremene države pa i Srbiju, proizilaze iz složenosti međunarodnih odnosa, nemogućnost da se uspostavi stabilni sistem kolektivne bezbednosti, odnosno, uspostavljanje relativno trajnog kompromisa između različitih i suprotstavljenih interesa. Međutim, obzirom da su strateški ciljevi i interesi spoljne politike Srbije prihvatanje principa i pravila međunarodnog prava u spoljnoj politici, priključenje Evropskoj uniji i ulazak u partnerstvo za mir i NATO, jasno je da su bezbednosni rizici izazovi i pretnje smanjeni ali ne i u potpunosti otklonjeni.
Na unutrašnjem planu izvori ugrožavanja društva i građana su raznovrsniji i složeniji, uslovljeni teškim nasleđem iz prošlosti ali i tranzicionim „bolestima“. Sve izvore ugrožavanja, ili opasnosti koje mogu dovesti do oštećenja ili uništenja nekog štićenog dobra, možemo podeliti u tri grupe, i to:
- društveni činoci (protivustavna, protivpravna, protivprirodna i asocijalna delovanja pojedinaca i grupa )
- prirodni činioci,(prirodne nepogode i katastrofe: poplave , zemljotresi i sl.)
- tehničko-tehnološki činioci (havarije u velikim tehničkim sistemima, požari, eksplozije, ekološki akcidenti i sl.)
Najčešći uslovi koji pogoduju nastanku izvora ugrožavanja su društvene suprotnosti i protivrečnosti koje su proizvod delovanja ljudi, a tek u manjem obimu prirodne katastrofe i havarije tehničkih sistema.
U odnosu na izvore i oblike ugrožavanja država koncipira snage suprotstavljanja,odnosno, snage bezbednosti. Međutim, u praksi postoji veliki raskorak između potrebnog, željenog sistema i postojećeg sistema bezbednosti. Više je nego očigledan nedostatak efikasnog i kogzistentnog sistema bezbednost, jer, i pored oprdeljenja političke elite da se suzbije organizovani kriminal i korupcija i evidentnog napora stručnih organa i službi, dešava se upravo suprotno: dalje bujanje ovih ali i drugih sociopatoloških pojava ( nasilje među ljudima, u svakom obliku, posebno nad nemoćnim osobama, stradanja građana na radnom mestu i u javnom saobraćaju, suicid ka posledica gubitka lične i ekonomske sigurnosti, narkomanija, alkoholizam, i dr.). Pored navedenog, preventivna bezbednosna uloga države izostala je u više slučajeva velikih nesreća, prirodnih i tehničko-tehnoloških udesa (saobraćajna nesreća na mostu na Tisi, poplave u Banatu, eksplozija vojnog skladišta u Paraćinu i dr.). Nesporno je brzo i profesionalno reagovanje pojedinih delova sistema – vatrogasaca, policije, zdravstva i dr. ali je u svim slučajevima nedostajala jedinstvena organizacija i koordinacija sistema civilne zaštite pre i u toku trajanja nesreća i katastrofa, a naknadno delovanje koliko god bilo efikasno, svodilo se na ublažavanje negativnih posledica.
Efikasnost sistema bezbednosti može biti uslovljena njegovom dimenzioniranošću, organizacijom, zakonskim okvirima, profesionalnošću kadra, opremljenošću i stručnošću specijalizovanih službi, i mnogim drugim činiocima. Obzirom na identifikovane izvore opasnosti, na državi je da sistem što pre učini efikasnim. Pritom se mora naći prava mera između suprotstavljenih zahteva, na jednoj strani da sistem ne bude glomazan, skup, zatvoren prema demokratskoj kontroli i represivan, i na drugoj da bude dovoljno efikasan da se suprotstavi izvorima ugrožavanja. Međutim, potpuni uspeh čak i vrhunski organizovanog sistema bezbednosti nije moguć ako se ne stvore društvene pretpostavke za njegovo funkcionisanje – povoljna politička i društvena klima, opštedruštveni konsenzus svih subjekata, posebno građana.
Ako građani svoju državu i svoje službe bezbednosti doživljavaju kao „tuđe“ i nametnute, ako ometaju i otežavaju rad državnih organa „gledanjem svoga posla“, okretanjem glave od nezakonitih, nehumanih i neprijatnih prizora u sopstvenoj sredini, ako u trci za brzim bogaćenjem ispoljavaju egoizmom, sebičnost i „lov u mutnom“ na tuđoj nevolji, onda, ne samo da od građanina – civila, kao subjekta u građanskoj demokratiji nema ništa nego je zaštita ne samo opštedruštvenih vrednosti, nego i pojedinačnih i ličnih dobara, praktično neostvarljiva.
Ako građanin želi i treba da bude „izvor i utoka vlasti“ onda je nedovoljna njegova uloga samo kao glasača na izborima. Da bi se razvijala i čuvala demokratija neophodne su „civilne“, građanske intervencije u sistem kako bi se sprečilo njegovo otuđenje.
Daleko smo od željenog cilja da snage bezbednosati budu servis građana, kao uostalom i cela država. Brojni su primeri da se deo državnog aparata postavlja kao organ sile koji ne postoji zbog građana, koji ga plaćaju kroz izdvajanja za poreze, već kao da građani postoje zbog njega. To nisu samo recidivi prošlog socijalističkog društva, jer je sklonost ka deformacijama svakog državnog aparata u pravcu birokratizacije njegova „druga priroda“ .
Pitanje je samo interesa i volje građana, posebno „trećeg sektora“ – NVO da svojim delovanjem unose korekcije u takav sistem. Time dolazimo na teren „demokratske i civilne kontrole „ sistema bezbednosti. Bez obzira na ustavna i zakonska rešenja ne samo kod nas nego i u većini zemalja građanske demokratije, kontrola rada bezbednosnog aparata od strane zakonodavne i sudske vlasti nije do kraja moguća. Deo problema leži u prirodi ove delatnosti pa samim tim i prirodi sistema: operiše se službenim i državnim tajnama koje mogu, u slučaju otkrivanja, naneti štetu nacionalnim interesima u širem smislu, a u užem, osujetiti i omesti neku planiranu akciju protiv nosilaca ugrožavanja. Iz navedenih razloga nije ostvarljiv, niti je poželjan potpun uvid javnosti u rad tih službi.
U slučaju Srbije situacija je još složenija. Sistem bezbednosti koji je u službi države nasleđen je sa teškom hipotekom iz prošlosti. Zakonska regulativa, značajan deo kadrova, unutrašnja struktura i organizacija i metodologija rada još uvek počivaju na starim osnovama, uvreženim stereotipima i predrasudama. Ako se tome dodaju i navedene opštepoznate specifičnosti u radu ovih službi, onda je jasno da sintagma „demokratska i civilna kontrola“ u slučaju sistema bezbednosti Srbije ima znatno drugačije konotacije.
Iako još uvek daleko od željenog cilja, srpsko društvo teži ka tome da se stvori ambijent u kome se neće postavljati lažna dilema, dali će ili ne potpuna demokratska civilna kontrola narušiti integritet , ometati ili onemogućavati rad neke specijalizovane službe bezbednosti.
ČOVEK
Jedna od osnovnih funkcija svake države je bezbednost i zaštita vitalnih vrednosti i dobara. U društvima građanske demokratije centralna vrednost je čovek, građanin, njegov lični, imovinski integritet, njegova prava i slobode.
ISTORIJA
Istorijski posmatrano, regulatorna uloga države, kako na spoljašnjem tako i na unutrašnjem planu, ostvarivala se prvenstveno kroz usklađivanje i uravnotežavanje različitih, često suprotstavljenih interesa među pojedincima, grupama, političkim subjektima, verskim i nacionalnim zajednicama i državama.
APARAT
Državni aparat, posebno njegov sistem bezbednosti, često su se javljali kao sredstvo represije prema građanima unutar društva i kao osvajačka, zavojevačka sila prema spolja.
SERVIS
U savremenim uslovima, iako se čini da je beskonfiliktni svet bez ratova i sukoba utopistička ideja, sve je više društava građanske demokratije koja teže da svoj državni aparat pa i sistem bezbednosti na unutrašnjem planu načine servisom građana a na spoljašnjem planu subjektom ravnopravne saradnje među narodima i državama.
RASKORAK
Za Srbiju, građansdka demokratija i ljudska i manjinska prava su ustavne, dakle kategorije od najvećeg značaja na čijim osnovama počiva građansko društvo. Razume se da je raskorak između normativnog i stvarnog još uvek veliki jer se društvo tek izvlači iz tranzicionih nevolja i stremi ka evropskim principima i vrednostima.
USTAV
Ustavom je definisana uloga države u svim segmentima pa i u pogledu njene odgovornosti za bezbednost građana. Međutim, svakako cilj ovog društva nije da građanin bude samo „korisnik usluga države“ već aktivni subjekat u kreiranju, funkcionisanju i kontroli sistema bezbednosti, pri čemu će nevladin sektor sve više dobijati na značaju, po meri ostvarivanja građanske demokratije u punom smislu reči.
Autor:
Blagoje Ljubisavljević
pukovnik u penziji
Savetnik Centra za civilnu bezbednost
Нема коментара:
Постави коментар