Demokratska civilna kontrola službi bezbednosti u Srbiji
REFORMA JEDINO REŠENJE
Demokratska kontrola nad službama bezbednosti nužno mora biti i civilna što znači da su putem demokratskih izbora (većinom) ovlašćenja prenesena na narodne predstavnike koji su zastupljeni u mehanizmu kontrole i uopšte u vlasti i društvu. Inače diktator koji je civil bi mogao vršiti samo civilnu kontrolu. Demokratski izabrane civilne vlasti, moraju isto tako biti i smenjive na izborima.
Nacionalna bezbednost kao pojam, često podrazumeva i preklapa se sa pojmom državne bezbednosti, ali se i zloupotrebljava u dnevnopolitičke svrhe (pod zaštitu stavlja državu kao takvu poistovećujući je sa onima koji trenutno njome upravljaju pa je po tom shvatanju svako ko njih ugrožava i njen rušitelj).
Nacionalna bezbednost se ranije često označavala kao «spoljna bezbednost države», i manje ili više elegantno, kao npr. Kenanov izraz «fizička netaknutost nacionalnog života». Nacionalna bezbednost je osnovna vrednost u spoljnoj politici države. kako je definiše Robert Džekson (Robert Jackson). Čarls Kegli i Judžin Vitkof je određuju kao psihološku slobodu od straha da država neće biti sposobna da se odupre pretnji njenom fizičkom opstanku i nacionalnim vrednostima koja dolazi spolja ili iznutra.
Obaveštajna bezbednost po definiciji Pitera Gila je državno prikupljanje informacija u pokušaju suprotstavljanja pretnjama njenoj bezbednosti koje dolaze iz špijunaže, sabotaže, aktivnosti stranog uticaja, političkog nasilja i subverzija.
Nacionalna bezbednost postaje sve više pitanje pretnje ljudima, nego državi, a njen koncept uključuje, ali ne daje prednost odbrani demokratije, slobode i ljudskih prava. Iz tog razloga neophodno je uspostaviti civilnu demokratsku kotrolu službi za nacionalnu bezbednost.
Postavlja se pitanje koje su to vrednosti koje treba štiti, i iz kojih pravaca dolaze pretnje - spolja i iznutra (iz inostranstva i iz same države). Možemo ih kao Vojin Dimitrijević grubo podeliti u četiri grupe: opstanak (države, nacionalni i fizičko samoodržanje), teritorijalni integritet, politička samostalnost i kvalitet života.
Načini, vrste i ko je zadužen da kontroliše efikasnost zaštite države spolja i iznutra je posao koji je svima od značaja.
Strukturu sektora bezbednosti čine sistemi odbrane, obaveštajno - bezbednosne službe, policija, informativno-bezbednosne agencije, granične jedinice, carinske službe i privatne bezbednosne agencije. Sve obaveštajne, kontraobaveštajne i bezbednosne službe čine nacionalni obaveštajno-bezbednosni sistem jedne države
Obaveštajna aktivnost se može definisati kao „proizvod prikupljanja, obrade, integracije, analize, vrednovanja i objašnjenja dostupnih informacija koje se tiču stranih zemalja ili oblasti. Obaveštajna aktivnost uključuje prikupljanje i analizu informacija i preobražaj u obaveštajni podatak. Obaveštajna aktivnost je društveni i politički proces kojim se otkrivaju tajne u međuljudskom odnosu u cilju rešavanja sukoba interesa.
Obaveštajna služba je zajednički naziv za različite specijalizovane organizacije, ustanove, agencije državnog aparata koje se bave operativnim prikupljanjem, obradom i pružanjem informacija od značaja za unutrašnju i spoljnu bezbednost, nacionalnu odbranu i međunarodne odnose političkim odlučiocima te države.
Prikupljanje se može definisati kao svrsishodno sticanje bilo koje informacije koja bi mogla biti tražena od analitičara, sprovodilaca politike i operativaca (iz otvorenih izvora, tajnih, ljudskih i tehničkim sakupljanjem).
Kontrašpijunaža i tajne akcije su prepletene sa obaveštajnom aktivnošću. Kontrašpijunaža obuhvata svo prikupljanje informacija koje služe da ocene strane obaveštajne i bezbednosne službe i neutrališu neprijateljsko delovanje. Kontraobaveštajna delatnost je prikupljanje informacija i izvođenje aktivnosti sa ciljem neutralisanja štetnog delovanje službi drugih država, i zaštite domaćeg sistema.
Integracija rezultata podrazumeva stvaranje jedinstvene banke obaveštajnih podataka, dostupne državno-političkom vrhu, izrada završnih dokumenata, objedinjavanje podataka na jednom mestu, sa kojeg se vrši i ustupanje -distribucija u oba pravca ka vrhu i na dole.
Javnost i tajnost
Bezbednosne i obaveštajne službe u demokratskim društvima obavljaju korisne zadatke u zaštiti nacionalne bezbednosti i slobodnog poretka demokratske države. Budući da bezbednosne službe rade tajno i da priroda njihovih zadataka zahteva da svoje obaveze ispunjavaju u tajnosti, one su u neskladu s načelima otvorenog društva. Zbog paradoksa odbrane otvorenog društva tajnim sredstvima bezbednosne i obaveštajne službe treba podvrgnuti demokratskom nadzoru, odgovornosti i civilnoj kontroli.
Obaveštajne službi, čiji je osnovni princip rada tajnost, u svom radu koriste između ostalog tajne metode (agenturni metod, tajno prisluškivanje i sl.). Aktivnosti ovih specijalizovanih službi su obavijene velom tajnosti za većinu građana (od kontrole mišljenja u društvu do uskog kruga ljudi koji ta saznanja dobijaju). Tajnost u stvari znači da su te informacije dostupne samo uskom krugu ljudi. Budžeti bezbednosnih službi često nisu javni ni transparentni (Na primer, crni budžet CIA nikada još nije objavljen, kao ni FSB Rusije, a MI5 nema ni jednu brojku u izveštaju o utrošenom budžetu).
Koliki uopšte stepen javnosti rada službe za nacionalnu bezbednost treba da bude da bi bio prihvatljiv. U prirodi je obaveštajne bezbednosti da mora da uživa izvesnu diskreciju, u obliku tajnosti koju država dozvoli, kako bi obavljala svoje dužnosti. Osnovna potreba onih koji učestvuju u ovakvoj aktivnosti jeste da se uspešno izvede i ne bude dostupna saznanju drugih, posebno široj javnosti, rezultat toga je njeno faktičko «zanemarivanje» u naučnom smislu.
Kontrola i nadzor
Osnovno pitanje koje se nameće i samim službama je kako održati delatnost u prihvatljivom okviru. Jedini odgovor koji potpuno daje uverenje je u efikasnim instrumentima kontrole. Kontrola ustvari usmerava kako da se radi.
Osnovno sredstvo za kontrolu nije javnost kao kod policije, nego vlast. Od vlasti službe preuzimaju obavezu o radu. Osnovna postavka je izbalansirano obavezno učešće sve tri grane vlasti zakonodavne, izvršne i sudske. I javnost učestvuje, i preko parlamenta koji je kontrolor kontrolora, odgovoran za nadzor.
Političke elite (kao i sve druge) žele kontrolu nad svim delovima društva. To je naročito izraženo u nestabilnim i postkonfliktnim društvima. Države u kojima je sećanje na građanske razdore i traženje bespogovorne poslušnosti sveže, teže da bezbednosne službe ograniče na skupljanje podataka, da ne bi bile zloupotrebljene za svrhe neslobode, a da im bude dozvoljeno da nadgledaju širok spektar mogućih pretnji demokratskom poretku.
Do sredine XX veka nema zakona o službama, do tada su tajni, neobjavljeni ukazi, uredbe šefova država i vlada bili u funkciji uređenja ovog pitanja. Zakonodavstvo je poslednje decenije XX veka stupilo na scenu u ovoj oblasti. Do tada nije postojao pravni propis jer je bio internog karaktera, kao podzakonska tajna, u obliku neobjavljenih pravila. Dugo su bezbednosne službe ostale izvan pravnog uređivanja i zavisile od izvršne vlasti, pa je ova promena bila neka vrsta prelomnog događaja. Podvrgnuti pravu i zakonskim propisima postali su javni građanima koji su zaštićeni time, a na neki način i same službe. Skromno po obuhvatu materije, težište kontrole je na ovlašćenjima i proceduri primene.
Svedoci smo širenja ovlašćenja službi u oblasti borbe protiv organizovanog kriminala i terorizma kada se narušio balans interesa bezbednosti i demokratije zarad suočavanja sa novim izazovima. Privatnost građana se narušava, ali uz odobrenje odgovornog starešine, koji opravdanim zahtevom dobija saglasnost suda. Prisluškivanje, zadiranje u pisma, veze ipak može dovesti do dosuđivanja naknade štete u sporovima o povredi prava na privatnost. Suštinu čini postavljanje granice šta je bezbednost države.
Evropski sud za ljudska prava u Strazburu i Evropska konvencija o ljudskim pravima postoje i zbog toga da štite prava građana i u ovoj sveri.
Kontrola nad službama za nacionalnu bezbednost u svetu obavlja se uglavnom preko parlamenta. Parlamentarna kontrola je spoljna – pomaže i podstiče bolji rad. Nadzor naročito nad službama bezbednosti je svuda relativno skorija praksa, pospešena uvećanjem svesti o tome da se ne dopusti zloupotreba izvršne vlasti (istovremeno umanjujući strah od komunističkog preuzimanja u Zapadnoj Evropi). Parlamentarni nadzor je počeo u Holandiji 1952., SR Nemačkoj 1978, drugim zapadnoevropskim zemljama, Kanadi i Australiji 1980-ih, V.Britaniji tek 1994., dok je u SAD specifičan i najjači - počeo krajem 70-ih, a u Francuskoj ga još nema. Intenzivnu kontrolu vrše posebni odbori i komisije (paneli).
U kontinentalnoj Evropi, uobičajeno je da bezbednosne službe podpadaju, bar nominalno pod ministarstvo unutrašnjih poslova, ali se kontrola može i drugde vršiti.
Civilno društvo se koristi sredstvima koja mu preostaju, posebno u odbrani građanskih sloboda. Masmediji su osnovni kanal na raspolaganju (poznata je uloga novinara u aferi Votergejt, a čuven je i agent Duboko grlo) da utiče na promene bezbednosnih službi i spreči njihov povratak na staro, dok interesne grupe i partije svoje primedbe predočavaju zakonodavnoj vlasti.
Nacionalnom sistemu bezbednosti neophodan je dobar odnos sa međunarodnm institucijama i sa civilnim društvom. Najbolja moguća saradnja sa društvenim institucijama je potreba svakog nacionalnog sistema bezbednosti pa je neophodno otvoriti dijalog i kanale konsultacija sa civilnim društvom.
Kontrola bezbednosnih službi u postkomunizmu zaslužuje pažnju koliko i prava manjina ili reforma socijalnog staranja, to je problem za koji i «zrele» demokratije nemaju jasan odgovor. Reorganizacija i depolitizacija su nužnost kao i potčinjavanje demokratskom nadzoru kroz vladavinu prava. Da li su službe u postkomunističkim sistemima stavljene pod kontrolu, ili je nova politička elita samo poverovala u svoju moć i lojalnost starih pripadnika službi za nacionalnu bezbednost ostaje da se vidi, moguća je manipulacija i postojanje više timova koji u zavisnosti od varijante rezultata izbora stupaju na scenu, pa je promena organizacijsko-kadrovska i stručno-profesionalna neophodna kao i u pogledu rukovođenja i posebno kontrole rada. Reinženjering identiteta službi treba posmatrati kao sastavni deo tranzicije ka demokratiji.
Svrha kontrole je sprečavanje vlasti da zloupotrebe bezbednosne službe. Da bi se postigla efektivna civilna demokratska kontrola neophodno je da je vlada uspostavljena na demokratskim načelima smenjivosti. Pravna država, ljudska prava i slobode građana su nazaobilazni elementi sistema koji moraju biti ustavom garantovani, kao i pravo javnosti, građana, medija i ostalih delova civilnog društva da uzmu učešće u kontroli službi bezbednosti.
Vrste kontrole
Prema mestu odakle se vrši kontrola ona može biti spoljna i unutrašnja. Daleko veću važnost u demokratskoj civilnoj kontroli službi bezbednosti ima spoljašnja kojoj pripadaju izvršna grana vlasti, sudska sa tužilaštvom i zakonodavna grana vlasti. One mogu biti pojačane i institucijama građanskog nadzora koje nisu deo vlasti. U spoljnu kontrolu spadaju i mediji, nevladine organizacije, nezavisni eksperti, vanparlamentarne stranke, interesne i grupe za pritisak, grupe građana i javno mnenje. Društvo će pre uspeti da u ovako širokoj lepezi nađe makar jednu efikasnu kariku koja će ukazati ostalim delovima na zloupotrebe i kršenja prava koje službe smatraju opravdanim radi boljih rezultata rada. Direktor službe mora biti na čelu unutrašnje kontrole – kontrole detalja, čiji će inspektori tražiti disciplinsku, krivičnu pa i materijalnu odgovornost odgovornih za kršenje ustava i zakona.
Parlament koji je demokratski izabran jedini je organ vlasti koji oličava čitav spektar relevantnog političkog života jedne zemlje. On je jedini pravi reprezent birača koji su mu izborima preneli svoju suverenost. U savremenom svetu zakone o službama bezbednosti donosi parlament, kao i odluke o budžetskim rashodima u ovoj oblasti, pa i politiku nacionalne bezbednosti.
Parlament formira i odbore i tela zadužena za ovu oblast. Parlamentarni odbori gde su proporcionalno zastupljene stranke, predsednika po pravili biraju iz opozicije kako bi demokratičnost i kontrola zaista došli do izražaja. Ovi odbori rade po svom poslovniku, primaju redovno periodične izveštaje, zakonski su ovlašćeni za istrage, imaju pun pristup stavkama budžeta, moraju imati obrazovano osoblje, plan rada, spoljnu ekspertizu, alternativne izvore informisanja - stručne časopise i savremenu literaturu.
Dakle, parlament ima više načina kontrole i nadzora, ali su zbog te razuđenosti često površni u praksi i nedostaje politička volja jer setimo se da se iz većine u parlamentu bira vlada.
Vlada je tu da spreči osamostaljenje službi, nadzire ih i ograniči na zakonito i odgovorno ponašanje u radu. Najjači uticaj od sve tri grane vlasti na službe ima vlada koja je tu i da stvori ili ukine službu po potrebi. Donošenjem podzakonskih propisa, budžetskog dodeljivanja sredstava, odluka o unutrašnjoj organizaciji, postavljanjem direktora, dobijanjem izveštaja o radu i samog sprovođenja zakona vlada ima odlučujući uticaj na službe bezbednosti.
Sudska kontrola je važna jer je u ulozi ograničenja moći službi i same vlade, pa je neophodno obezbediti pravu nezavisnost sudstva od političkih i drugih uticaja. Kontrola zakonitosti i ustavnosti rada leži u ovoj grani vlasti. Neophodno je onda imati hrabre javne tužioce i nezavisne sudije.
Mediji su okrenuti senzacijama kojih u oblasti bezbednosti ima puno, pa su i službe redovno teme članaka i priloga. Na neki način oni prave sliku službi bezbednosti u javnosti, zato je važno obezbediti im pristup tačnim informacijama na vreme, ili bar dobiti zadovoljavajući odgovor.
Organizovanje građana u različitim vidovima koji izražavaju njihovo mišljenje je jedan od načina da se vrši uticaj i nezvanična vrsta kontrole.
Službe u Srbiji
Obaveštajno-bezbednosni sistem Srbije odlikuje pre svega nasleđe SFRJ, SRJ i SCG, nedefinisanost nacionalnih interesa, odsustvo jasne spoljnopolitičke platforme, nedostatak strategije nacionalne bezbednosti, zakona o nacionalnoj bezbednosti i savremenog zakona o obaveštajnim službama.
Službe Srbije moraju da postanu institucije koje će da efikasno štite nacionalne interese, a od čijeg delovanja su zaštićene demokratija i pravna država. Najbolji i jedini način da se to osigura je efikasna kontrola.
Do Zakona o službama bezbednosti SRJ donetog 2. jula 2002. godine nije bilo ni u jednom zakonu imenovana bilo koja od vojnih ili civilnih službi sa obaveštajno-bezbednosnim zadacima (inače potrebno je doneti nov savremeniji zakon u Narodnoj skupštini Republike Srbije). Zakon iz 2002. možda ni tada ne bi bio donet da nije buknula afera Perišić (tada je uhapšen potpredsednik republičke vlade, savezni poslanik i bivši načelnik generalštaba od strane vojne službe bezbednosti na iznenađenje svih činilaca vlasti i SDBa Srbije). Za vreme postojanja SRJ, u saveznoj strukturi delovale su tri civilne i dve vojne službe.
Jedini zakon iz ove oblasti bio je savezni Zakon o osnovama sistema državne bezbednosti 1984. god. čime je ne samo za javnost nego i zakonodavnu vlast ova oblast bila nepoznata. Zakon iz 1984. bio je primer pravnog propisa iz doba komunizma, uređivao je samo nebitne stvari, a izvršna vlast i direktori službi su mogli da tajnim internim pravilima urede i ovlašćenja, način delovanja i odgovornost službi.
Parlamentarna kotrola je u parlamentu Srbije oličena u Odboru za odbranu i bezbednost koji je za to zadužen.
Zakonom o kontroli službi bezbednosti (član 49) ustanovljena je Komisija za kontrolu službi bezbednosti na niovou SRJ koja treba da usklađuje rad službi sa politikom i strategijom nacionalne bezbednosti, koje inače još nema, inače ni ova komisija još nije zaživela u parlamentu Srbije od sticanja nezavisnosti.
Značajna novina koja se uvodi ovim zakonom je obaveza službi da o svom radu izveštavaju javnost. Zakonom je utvrđeno da se službe bezbednosti koje su bile u okviru GŠ transformišu u okviru MO (VBA i VOA), i na taj način omogući Savetu ministara tadšnje Državne Zajednice SCG da uspostavi nadležnost nad svim službama bezbednosti (u MIP-u i MO-u).
Od početka 2004. u Ministarstvu odbrane podređene ministru funkcionišu Vojna bezbednosna agencija - VBA i Vojna obaveštajna agencija - VOA, a od ranije u Ministarstvu inostranih poslova Služba za istraživanje i dokumentaciju - SID i Služba bezbednosti MIP-a, dok je BIA autonomna. Između navedenih službi nepostoji institucionalizovan kanal stalne saradnje i koordinacije rada, jasno je onda zašto postoje neusklađenost i nepotrebna konkurencija. Potreba kontrole se još više nameće iz ovih razloga.
Postavlja se pitanje postoji li trenutno saradnja službi za nacionalnu bezbednost Srbije i da li su one na to obavezane. Prema izjavi premijera Koštunice da su sad pod kontrolom i one službe koje to ranije nisu bile, misleći na vojne (VBA, VOA), čini se da saradnje sada ima kao i koordinisanosti iz jednog centra – Vlade Srbije. Da li je to puka posledica ulaska Ministarstva odbrane i Ministarstva inostranih poslova u Vladu Srbije ili stvari dolaze polako na svoje mesto i da li je u izgledu posle usvajanja Ustava, donošenje zakona o ovoj oblasti ostaje da se vidi. U Srbiji postoji pet službi za nacionalnu bezbednost.
Prava služba državne bezbednosti Srbije je BIA naslednik SDB–a. SDB su nastale na ideji revolucionarnog raskida kontinuiteta sa sličnim službama Kraljevine Jugoslavije, tako da su uzori za njih pronađeni najpre u ruskom NKVD i KGB, a potom u istononemačkom Štaziju i sličnim komunističkim službama (integrišući ulogu političke policije i klasični obaveštajni i kontraobaveštajni rad od značaja za nacionalnu bezbednost). Na svojim počecima, a naročito dok su delovale pod imenom OZNE i UDBE, to su bile službe sa veoma istaknutom ulogom političke policije i u toj ulozi su se bavile odbranom komunističkog režima (organizovali i izvršavali državno nasilje). Reforma službi za nacionalnu bezbednost u Srbiji je neophodna zbog zloupotreba tokom 90-ih godina XX veka i slike koju su građani stekli o njima poistovećujući ih sa režimom.
Prvi rezultati na planu izgradnje demokratskih institucija i otvaranja prema evropskim integracijskim procesima u svim oblastima života, posebno na planu bezbednosti, nametnuli su pitanje potrebe temeljne rekonstrukcije obaveštajno-bezbednosnog sistema kao jednog od vitalnih činilaca ukupnog sistema odbrane i bezbednosti Srbije, jedan od najznačajnijih segmenata te reorganizacije ticao se promena mesta i uloge Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije, koji je, u skladu sa ukupnim demokratskim promenama u Srbiji, morao menjati svoju poziciju i ulogu u sistemu bezbednosti .
Donošenjem Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji Srbije (BIA), kao prvog republičkog zakona o državnoj bezbednosti, 12. jula 2002. obrazovana je BIA za poslove određene zakonom. Predlog zakona prvo je usvojila Vlada, a onda izglasala Narodna skupština Republike Srbije sa datumom stupanja na snagu 27. jula 2002. Resor državne bezbednosti se usvajanjem Zakona izdvojio iz MUP-a, čime je otpočeo proces potpune transformacije u agenciju. Proces izdvajanja iz MUP-a okončan je 26. decembra 2002. kada je potpisano Uputstvo o obaveznim oblicima i načinu saradnje BIA i MUP-a Srbije.
Bezbednosno-informativna agencija Republike Srbije (BIA) je samostalna specijalizovana vladina ustanova zadužena za rad u oblasti obaveštajnih, kontraobaveštajnih i drugih zakonom, aktima i propisima određenih poslova bezbednosti.
Prema Zakonu o BIA, služba predstavlja autonomnu, centralnu obaveštajno-bezbednosnu ustanovu, neposredno podređenu Vladi Republike Srbije, i koja za svoj rad odgovora Narodnoj skupštini i Vladi. BIA se u svom radu pridržava smernica Vlade o bezbednosno-obaveštajnoj politici i informiše nadležne organe.
O preduzetim aktivnostim i poslovima iz svoje nadležnosti BIA (obrađuje, čuva i koristi prikupljene informacije i dokumentaciju) vodi registre i obezbeđuje zaštitu tajnosti tih podataka i dokumenata. Procedura, način evidentiranja, obrade, čuvanja, korišćenja, zaštite i dostavljanja drugim nadležnim državnim organima informacija i dokumenata utvrđuje Vlada.
BIA je nadležna da primenjuje metod saradnje sa stranim obaveštajnim organizacijama, organima i službama, kao i međunarodnim organizacijama, u skladu sa smernicama Vlade Republike Srbije i bezbednosno-obaveštajnom politikom republike. Metod saradnje je jedan od novijih obaveštajnih metoda koji podrazumeva raznovrsne oblike institucionalizovane saradnje između obaveštajnih službi koje pripadaju različitim obaveštajnim sistemima (zajednicama), odnosno različitim državama. Jedinica za poslove veza zadužena je za interni i eksterni sistem veza obaveštajnih službi. Kao postupak pribavljanja obaveštajnih informacija odnosno prikupljačka disciplina u okviru metoda obaveštajne aktivnosti, metod saradnje realizuje se putem bilateralnih i multilateralnih ugovora i sporazuma na najvišem državnom nivou, ili putem međusobnih dogovora između obaveštajnih službi, uz saglasnost vlada njihovih država.
Kontrolu rada BIA ostvaruje vlada Srbije. U zakonu nema odredbi o načinu vršenja te kontrole. Obaveza je BIA da se pridržava stavova i smernica Vlade, kao i sve druge vladine agencije i organi. Kontrola rada BIA svedena je u zakonu na obavezu podnošenja polugodišnjih izveštaja Narodnoj skupštini i Vladi Republike Srbije. Savet za kontrolu službi pri vladi bi morao biti stvoren i neko ko bi odgovarao predsedniku vlade o radu službi. U Srbiji premijeru direktor BIA direktno referiše, a ne preko ministra ili nekog drugog pa se podrazumava prethodna kontrola. Od kvaliteta nadzora zavisi čitava kontrola parlamentarna i sudska, vlada određuje ciljeve pa je zloupotreba isključena.
U cilju stalnog praćenja zakonitosti rada službe uvedene su i funkcije Glavnog inspektora za unutrašnju kontrolu i zakonitost i Glavnog kontrolora za internu budžetsku kontrolu.
Direktor neposredno rukovodi radom BIA, i za svoj i rad BIA odgovara Vladi Republike Srbije. Takođe, direktor je dužan da na zahtev Narodne skupštine Republike Srbije i Odbora za bezbednost i odbranu podnese izveštaj o radu BIA i stanju bezbednosti u Republici Srbiji.
Što se tiče službi koje su nasleđene iz perioda SRJ spoljna kontrola je predviđena parlamentarnim nadzorom koji je definisan Zakonom iz 2002. godine, napravljen je demokratski okvir nadzora. Ovaj zakon nije zaživeo do kraja, a imajući u vidu da se SCG razdvojila, Srbiji je ostalo u nasleđe da uhoda i ovaj segment rada službi.
Služba za istraživanje i dokumentaciju – SID, je spoljnopolitička služba koja prikuplja informacije o spoljnoj politici, i isključivo je defanzivnog karaktera.
Služba bezbednosti (SB) je druga u sastavu Ministarstva inostranih poslova.
Vojno bezbednosna agencija (VBA) funkcionalno nije potčinjena Generalštabu već Ministarstvu odbrane.
Vojno obaveštajna agencija (VOA) prikuplja podatke i informacije o namerama i aktivnostima stranih država usmerenih protiv vojske, Ministarstva odbrane, teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije, štiti ustanove, objekte i vojna lica u zemlji i inostranstvu.
Najznačajniji organ za nadzor i kontrolu rada od strane izvršne vlasti je Savet za državnu bezbednost formiran kao radno telo Vlade Srbije početkom 2002. nema strategijske zadatke nego samo analitičke. Načelo koordinacije uslovljeno postojanjem više obaveštajnih organizacija, nametnulo je potrebu stvaranja tela koje planira, rukovodi i usmerava aktivnosti, s obzirom da se radi o procesu kreiranja unutrašnje i spoljne politike, takvo telo je političkog karaktera - njega čine ključni nosioci političke vlasti u određenoj državi. Koordinacija u obaveštajno-bezbednosnoj zajednici funkcinalno je potrebna i Srbiji.
Načelo zakonitosti obezbeđuje stavljanje nacionalnog obaveštajno-bezbednosnog sistema u funkciju nosilaca zakonodavne, parlamentarne vlasti, zbog prisutne tendencije jačanja samostalnosti i preuzimanja kreiranja politike; činjenica postojanja i delovanja sličnih institucija utiče da same obaveštajno - bezbednosne organizacije vode računa o zakonitosti svojih aktivnosti.
Jesu li obaveštajno-bezbednosne ustanove u Srbiji spremne da se transformišu od represivnih institucija režima u delotvorne skupljače podataka, pitanje je koje interesuje sve njene stanovnike.
Sistem bezbednosti Srbiji nalazi se trenutno u fazi temeljne rekonstrukcije i potrebno je usvajanja strateških dokumenata - doktrine odbrane i strategije nacionalne bezbednosti koji će činiti neophodan okvir za uspostavljanje integralnog sistema bezbednosti i obaveštajno-bezbednosnog sistema na osnovama i u skladu sa novim zakonskim rešenjima i drugim pozitivnim propisima vezanim za oblast bezbednosti i odbrane zemlje. Ukoliko se ovo ne dogodi onda je društvo daleko od rešenja mnogih problema.
SR NEMAČKAParlamentarni Kontrolni Panel (Odbor – PKG) odgovoran je za nadzor rada obaveštajnih službi od 1978. godine u SR Nemačkoj. Sam Bundestag odlučuje o načinima rada, broju članova - trenutno 9, njegovom sastavu – koga postavlja nakon svakih izbora, a ako to ne učini, prethodni parlamentarci ostaju na dužnosti, a sastaje se najmanje jednom u tri meseca. Panel može tražiti podnošenje detaljnih informacija od Savezne Vlade o opštim aktivnostima i operacijama od posebne važnosti saveznih obaveštajnih službi (i akcija u inostranstvu). Funkciju koordinacije i nadzora rada službi u SRN vrši posebno telo Ureda saveznog kancelara - Odeljenje br. 5 čija organizacija i ovlašćenja su definisani Uredbom saveznog kancelara iz 1984. g. po kojoj koordinaciju i nadzor vrši i Koordinator (koga postavlja ministar ili državni sekretar).SJEDINJENE DRŽAVE
Nadzorni odbor obaveštajnih aktivnosti (Intelligence oversight board - IOB) od 1970-ih ima sledeća ovlašćenja: priprema izveštaje za predsednika o nezakonitim obaveštajnim aktivnostima, ili o onim koji su suprotni odredbama izvršnih naredbi i direktiva predsednika, prosleđuje izveštaja o nezakonitim obaveštajnim aktivnostima Vrhovnom sudu, razmatra odnos između članica obaveštajne zajednice SAD i izveštava presednika o svom radu.
SLUŽBA
Kao jedna od institucija komunizma najviše omraženih, bezbednosno - informativne službe moraju biti temeljno pročišćene, stavljene pod kontrolu i u demokratiji steknu poverenje građana.
KADROVI
Inače do danas u Srbiji je zamenjeno oko 30 odsto starog kadra službi bezbednosti mlađim ljudima, u BIA posebno. Načeta reforma službi tek pokazuje koliko je problema pred društvom Srbije. Ako se ova reforma ne dovrši na valjan način onda je društvo daleko od toga da postane demokratsko i razvijeno.
Autor:
Željko Mirkov
specijalista za nacionalnu i globalnu bezbednost
analitičar Centra za civilnu bezbednost