Spoljnja i bebednosna politika Srbije strategijski nedefinisana

Kosovo faktor dezorjentisanosti

     Kada je u pitanju spoljnja i bezbednosna politika Srbije ona je  uslovljena nestabilnim i nedefinisanim političkim i bezbednosnim okruženjem što Beograd dovodi u poziciju da ističe potrebu za očuvanjem suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti države Srbije. Zato i ne iznenađuje definisana bezbednosna politika Srbije koja u kontinuitetu sledi tradicionalno razumevanje koncepta bezbednosti, odnosno vezujući sam koncept za suverenitet i teritorijalni integritet što je naglašeno kroz problem Kosova 

KFOR Kosovska Mitrovica

Miodrag Dinić

   

    Spoljnja i bezbednosna politika Srbije ispoljavaju se kroz bezbednost građana, unapređenje bezbednosti, izgradnju poverenja i stabilnosti u regionu. Tu su i saradnj i partnerstvo sa međunarodnim bezbednosnim organizacijama i institucijama demokratskih država. I pored toga spoljnja i bezbednosna politika Srbije nisu na nivou OZBILJNIH DRŽAVA.

    Po svemu sudeći KOSOVSKA KRIZA je ukazala na sličnosti i razlike između strategije spoljnje i bezbednosne politike Evropske Unije, Sjedinjenih Država i Republike Srbije. To se ogleda u definicijama i zvaničnim dokumentima obe strane. Iako se u analizi globalnog okruženja Strategije nacionalne bezbednosti Republike Srbije navodi da se bezbednost iz  vojne sfere preliva i na  ekonomsku, energetsku, socijalnu i ekološku bezbednost, uključujući bezbednost pojedinca i društva u celini, Srbija i dalje tvrdo drži svoj stav o bezednosti, bar kroz spoljnopolitičke stavove.

  To se vidi kroz definisanje  intervencionizma i mešanja u unutrašnje poslove suverenih država gde se narušava međunarodni pravni poredak što  predstavlja ozbiljnu pretnju miru i stabilsnoti, uključujući u ovu definiciju pretnje i pokušaje davanja legitimiteta od strane jednog dela međunarodne zajednice stvaranju novih državnih tvorevina na teritoriji suverenih država i članica OUN osvrćući se iznova na pitanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta.

    Kao najveću pretnju nacionalnim interesima Srbije Beograd vidi u protivpravnom jednostranom proglašenju nezavisnost Kosova.

    Tako se Kosovo i dalje navodi u elementima politike nacionalne bezbednosti, gde se u delu spoljne politike naglašava da je Beograd spremna da unapređuje odnose sa Vašingtonom i pored toga što su Sjedinjene Države priznale jednostrano proglašenu nezavisnost srpske južne pokrajine.

Tradicija

    Srpsko tradicionalno tumačenje pojma bezbednosti očigledno predstavlja prepreku daljim reformama spoljnje i politike bezbednosti u skladu sa evropskim standardima kojima Srbija teži. Takođe, politika nacionalne bezbednosti jasno ne definiše da li će Srbija sarađivati i sa Evropskom Unijom i NATO kao organizacijama ili samo sa njihovom pojedinačnim članicama.

    Očigledo je da se spoljna i bezbednosna politika nalzi u jednom galimatijasu pa je zbog toga i nedosledna.

Bivša vlast Srbije istovremeno je tvrdila da neće sarađivati sa vladama zemalja koje su priznale Kosovo (to se nikada nije dogodilo u praksi, izjava radi dobijanja poena na unutrašnjoj političkoj sceni), iako je zahtevala ulazak u Evropsku Uniju, gde je većina članica priznala Kosovo, kao najvažniji politički cilj. To je dovelo do zaključka da je potrebno prvo definisati ciljeve spoljne politike Republike Srbije da bi bilo moguće definisati izazove i pretnje na kojima bi se temeljila reforma sektora bezbednosti.

    Ako Srbija ostane dosledna usvojenim težnjama bivše vlasti ka evroatlantskim integracijama, Evropska Unija i NATO mogu da služe kao primeri, ili odigraju savetodavnu ulogu, za reorganizaciju ciljeva spoljne i bezbednosne politike. 

    S druge strane Srbija je definisala svoje vojno opredeljenje Ustavom, a to je vojna neutralnost. Realno gledano to je unutrašnje opredeljenje, ali je teško poverovati da će to VOJNO opredeljenje Srbije prihvatiti EU i NATO, kao što je teško poverovati da će Srbija postati ravnopravni član EU, a da ne postane članica NATO. To bi bio presedan, ali postoji kao mogućnost u vojnopolitičkoj opciji Vašingtona, opredeljenje da Beograd opet dobije ulogu inicijatora okupljanja država "trećeg sveta". Kao   treća spoljnopolitička i bezbednosna orijentacija Srbije postoji usmeravanje Beograda ka Moskvi i           Pekingu.

Crvena linija

    Kosvski problem ušao je u fazu konačnog oblikovanja odnosa na relaciji Beograd – Priština, pod okriljem VELIKIH i sa Istoka i sa Zapada. I pored toga što Sjedinjene Države ne žele novu Republiku Srpsku na Kosovu jer "to nije dobro ispalo ni u BiH" kako navodi američki ambasador u Srbiji Majkl Kirbi. Sve to ne treba uzimati kao konačni stav Vašngtona. S druge strane Albanija mora da prestane sa uznemirujućom retorikom nacionalizma, poruka je koju su u Tirani albanskim vlastima uputili zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD Filip Riker i nemački šef diplomatije Gvido Vestervele. Granice u Evropi gube svoj značaj, ali one ne mogu biti uklonjene, istakao je Vestervele.

    Ove javne poruke i Srbima i Albancima odslikavaju „otvorenu diplomatiju“ koja, pokazalo se u mnogim slučajevima, nije i ono što je rezultat određene politike u rešavanja kriznih situacija. Kada su u pitanju srpske opštine na severu Kosova, one mogu dobiti i status kao Republika Srpaska u BiH. Kako je veliki deo EU, kao i mnoge države sveta i SAD priznale nezavisnost Kosova moguće je da anglosanksonci idu na zaokruženje nacionalnih korpusa na uazavrelom Balkanu.

Majkl Kirbi

    Takav političko-bezbednosti pristup omogućava SAD i  Britaniji da upravljaju Zapadnim Balkanom tako što to će „paliti krizne dodire“ nacionalnih korpusa u zavisnosti koji nacionalni korpus treba „umiriti“. Istorijska praksa anglosaksonaca ukazuje da su uvek dobro vladali sredinama gde su bili zaokruženi nacionalni korpusi, a gde su „dodiri“ ostali roviti.

    Sve ovo ukazue da se spoljnja i bezbednosna politika Srbije ne mogu  osloniti na neadekvatna planiranja ili improvizovane događaje. Srpska politička i bezbednosna sadašnjica zahteva angažovanje političkih umnih i mudrih ljudi koji mogu biti i ne stranačke ličnosti. Što pre u jačanjem diplomatskog i bezbednosnog korpusa Srbije, država će vraćati svoj dobar međunarodni ugled.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

GLOBALNA KAMPANJA ZA UBLAŽAVANJA KLIMATSKIH PROMENA PARAVAN ZA RAZVOJ KLIMATSKOG ORUŽJA

Spržena zemlja

Pentagon je po svemu sudeći završio sa probnim režimom klimatskog oružja. Da je to tako govori i činjenica da su sistem Haarp i američka meteorološka služba pododeljenja Pentagona i čine službu K. No, kao maska celom američkom projektu klimatskog oružja je kampanja o zaustavljanju globalnih klimatskih promena, koju predvodi, bivši američki potpredsednik Klintonove administracije, Al Gor koji je simbol borbe protiv globalnog otopljavanja. Za taj angažman je dobio Nobelovu nagradu za mir, a njegov dokumentarni film o nimalo lepoj budućnosti pregrejane planete Zemlje dobio je Oskara

Miodrag Dinić

General Leonid Ivašov

Bivši šef ruske vojne diplomatije i predsednik Akademije za geostrateške probleme general Leonid Ivašov  navodi da Pentagon testira klimatsko oružje:  Sjedinjene Države Već rade na formiranju veštačkih oblaka, koje koriste kao sočiva za višestruko povećanje temperature na određenom delu Zemljine površine ili na moru. Sistem Haarp i američka meteorološka služba zato su pododeljenja Pentagona i čine službu K u departmanu za perspektivna upravljanja. Povrh svega, Amerikanci već imaju razarače koje koriste za testiranje radiotalasnog oružja .

Zato i ne iznenađuje to što mnogi  stanovnici Evrope ukazuju da su vremenske prilike poslednjih godina veoma nestabilne.  Istovremeno orkestrirani mediji širom sveta plasiraju poslednjih godina priče o globalnom zagrevanju planete  i predstojećim  velikim klimatskim promenama. Razlog je, navodno, i efekat staklene bašte usled prevelike i nekontrolisane emisije štetnih gasova, posebno ugljen dioksida, metana i hlorofluorougljenika. Krivci za to su, kažu neki naučnici,  najveće industrijske zemlje sveta i preveliko sagorevanje, opet navodno, fosilnih goriva u koje spada nafta.

Al Gor

U tome prednjači  bivši američki potpredsednik administracije Klintona, Al Gor. Njegovo je ime simbol borbe protiv globalnog otopljavanja. Za taj angažman je dobio Nobelovu nagradu za mir, a njegov dokumentarni film o nimalo lepoj budućnosti pregrejane planete Zemlje dobio je Oskara. Kalifornijska kompanija Silver Springs Networks, u kojoj značajan udeo ima firma Al Gora, dobila je zelen donaciju od 560 miliona dolara. Ova kompanija se, inače, bavi proizvodnjom uređaja koji smanjuju potrošnju električne energije u domaćinstvima. Suma koju je dobio Silver Springs Networks izdvojena je iz ukupnog paketa od 3,4 milijarde dolara eko – donacija iz paketa  predsednik Barak Obama. I dok Pentagon na jednoj strani ustrojava klimatsko oružje, s druge strane se američke kompanije i političari bogate na rešavanju klimatskih promena. No, interesantno je da deo para koji se odvaja iz budžeta SAD za ublažavanje klimatskih promena preko određenih kompanija ide u Pentagon za razvijanje klimatskog oružja. Tako se stvara crni fond u Pentagonu za razvoj ove vrste oružja.

Ruski naučnik koji se bav teoretskom fizikom akademik Nikolaj Levašov povodom klimatskih promena izazvanih klimatskim oružjem objašnjava: Klimatsk oružje ne koristi se samo protiv Rusije nego i protiv evropskih i azijskih zemalja. Teško je ne primetiti činjenicu da nigde na svetu nijedan anticiklon nije stajao na mestu, odnosno nije se kretao mesec i po dana. Anticikloni se stalno premeštaju. Njegovo stajanje iznad jedne teritorije nikako ne može da se nazove prirodnom pojavom. Znači, ono je veštački proizvedeno. Kako?

Očigledno da je ovde nadelu klimatsko oružje. Povodom toga Levašov ukazuje na sledeće: Nijedan anticiklon se ne zadržava na jednom mestu više od nekoliko nedelja. Tako je bilo i ranije. Posle toga njega obavezno potisne front hladnog vazduha. Dugo stajanje anticiklona koji je oterao oblake, lišio je zemlju atmosferske zaštite, dozvoljavajući da se stvori polje veoma visokog pritiska u srednjoj troposferi, na visinima od pet kilometara. To jest, atmosfera je bila zagrejana ne samo pri dnu nego i na vrhu. Situacija je čudna: višekilometarski stub koji veoma jako greje. Blokirajućeg anticiklona koji bi toliko dugo trajao i imao toliki intenzitet, u našim krajevima nikada nije bilo, od kada postoje meteorološka merenja. Sve to nam govori da je, nikada pre zabeležene vrućine stvorena uz pomoć moćnih zemaljskih antena koje su sinhronizovano slale mikrotalasne signale satelitima koji se nalaze u geostacionarnoj orbiti naše planete. Ovi sateliti su primali i vraćali signale na Zemlju, stvarajući u gornjim slojevima atmosfere jonsko sočivo. Kao rezultat tih dejstava, ozonski sloj se "otkrio" i jako kosmičko zračenje je stiglo na Zemlju, uzrokujući "nenormalnu vrućinu". Iznenađuje i druga činjenica. Zašto se baš sad toliko mnogo govori o globalnom zagrevanju planete? Zato da bi se opravdalo veštačko izazivanje ciklona, temperaturnih kataklizmi, uragana itd., pomoću najmoćnijeg klimatskog oružja.

HAARP

   Vojni komentator novina Komsomolskaja pravda, bivši pres-sekretar ministarstva odbrane Rusije Viktor Baranec kaže:

Mislim da to nije prvi put da je ispitivano delovanje klimatskog oružja. Nije slučajno što upravo sa radom američkih sistema, kao što je na primer HAARP, mnogi povezuju tehnogene katastrofe i čudne klimatske pojave koje se dešavaju poslednjih godina u Evropi, Aziji i Americi.

U Americi je rasprostranjeno mišljenje da je HAARP obična laboratorija u kojoj se naučnici bave ispitivanjem polarnih zračenja. Istorijat stvaranja ove laboratorije povezuje se sa imenom Nikole Tesle. Sistem je ušao u operativnu upotrebu na proleće 1997. godine. Mirovni karakter istraživanja, ipak, ne podleže nikakvoj kritici, možda i stoga što je ovaj objekat tajni, a njime komanduje američka vojska.

 Sistem HAARP čini mnoštvo nizova radiotransmitera ogromne snage i odgovarajućih instrumenata za detekciju. Tačnije sastoji se od preko 180 antena smeštenih na nekoliko hektara na Aljasci blizu Gakona. Ovi moćni transmiteri svakodnevno, u kontinuitetu emituju preko tri miliona vati koristeći šest generator. Tvorac sistema HAARP je dr Bertran Istlund sa Kolumbija univerziteta, a prvi izgrađen grejač na Aljasci isproban je još 1996. i to vrlo uspešno, na snazi od oko 20 milijardi vati. Američki Senat svake godine odobrava u proseku 20 milijardi dolara za usavršavanje sistema HAARP.

Kada je u pitanju upotreba HAARPA kao klimatskog oružja ovaj sistem može da: menjanje hemijske strukture viših slojeva atmosfere, odnosno da programira  klimu na željenom delu planete, izaziva zemljotrese, kontroliše mentalne funkcije i reakcije ljudi, kao i da upravlj zdravljem ljudi i biološkim procesima na Zemlji. I upravo  ove činjenice o dejstvu HAARPA se odlučno negiraju u SAD.

Efekti HAARP-a

Povodom ovih navoda o sistemu HAARP Vladimir Ašuganov, general-major, doktor tehničkih nauka, načelnik odeljenja naučno-istraživačkog instituta Ministarstva odbrane Ruske Federacije, kaže: Imam utisak da neki ruski naučnici od autoriteta potcenjuju stvarno značenje HAARP-a i da ga čak nazivaju fantastikom diletanata. Evo, slušajte samo. Kada su se na svetu (pa i u SSSR-u) pojavili supermoćni lokatori, ispostavilo se da oni mogu da zagrevaju jonosferu na određenim površinama. Uspeli smo da utvrdimo pravu vezu tog zagrevanja i magnetnih bura i drugih pojava (kojih nije malo). Amerikanci takođe nisu spavali. I, kada i mi, i oni su shvatili kakve se tu mogućnosti otvaraju za primenu u vojne svrhe (odbrambene aspekte takođe imam u vidu); tada je i počeo bum... On traje do danas. Mnoge zemlje ne bave se više atomskim, već klimatskim naoružanjem. Amerikanci ne zaostaju u tome, a po nekim parametrima idu ispred svih.

Očigledno da je u cilju zaštite državnih interesa Rusije potrebno  u potpunosti reanimirati vojni program za razvoj klimatskog oružja, kao i sredstava za otkrivanje i zaštitu od njega, koji je razvijan u sovjetsko vreme. Na međunarodnom nivou – pokrenuto je pitanje o planovima za razvoj i primenu klimatskog oružja Pentagona, koji predstavljaju opasnost za čitavo čovečanstvo.

PRITISCI I KONTROLA U SRPSKIM MEDIJIMA

Blamaža

Dokumenti: Kako je vlast novcem svih građana, samo za svoje mizerne potrebe, podmitila domaće medije, u vlasništvu ubica, lopova ili anđela, ne zna se

U ovoj fazi podmićivanja medija opšta katastrofa nije očigledna

Verica Barać

Izveštaj o pritiscima i kontroli medija u Srbiji u ime Saveta za borbu protiv korupcije njegova predsednica Verica Barać potpisala je još 19. septembra 2011. godine, ali ga do danas ni jedan jedini medij u Srbiji nije ne samo preneo nego ni citirao. Tabloid svojim čitaocima prenosi delove iz ove iscrpne studije o jadnom stanju domaćih medija, koja izvorno ima više od 40 stranica

...

Savet za borbu protiv korupcije je tokom analize obimne dokumentacije uočio tri glavna problema medija:

1. netransparentnost medijskog vlasništva,

2. ekonomski uticaj državnih institucija na rad medija kroz različite tipove budžetskih davanja,

3. problem RTS-a koji, umesto javnog servisa, ima ulogu servisa političkih stranaka i vladajućih elita, što sve za posledicu ima zatvorenost medija za brojne probleme sa kojima je Srbija suočena, pa i za problem korupcije.

Savet je utvrdio da je među 30 najznačajnih analiziranih medija u Srbiji (12 dnevnih novina, sedam nedeljnika, šest TV stanica i pet radio stanica) čak 18 medija sa nedovoljno transparentnim vlasništvom, čiji pravi vlasnici nisu poznati domaćoj javnosti. Razlog tome je, pre svega, prisustvo ofšor kompanija u vlasničkim strukturama medija, što sve, prevashodno, ima za cilj da se pravi vlasnici medija sakriju i da se time od javnosti prikriju i interesi tih medija.

Državne institucije u Srbiji izdvajaju velika budžetska sredstva za oglašavanje i promociju, čime se ostvaruje lična i partijska promocija, koja na godišnjem nivou, na uzorku za 50 najznačajnijih institucija, nije manja od 15 miliona evra. Najveća finansijska sredstva za medije izdvajali su Telekom Srbije, Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja, Agencija za privatizaciju, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, pa je zato gotovo nemoguće pronaći analitički tekst, odnosno istraživački pristup novinara kada izveštavaju o radu ovih institucija.

Osim pomenutog iznosa od 15 miliona evra, mediji kroz javne konkurse dobijaju, u zavisnosti od izvora, dodatnih 21 do 25 miliona evra. Naime, ni o tome ne postoje potpuni podaci, pa prema Medijskoj studiji Ministarstva kulture, taj iznos za 2010. godinu iznosi 25 miliona evra, dok pojedina dokumentacija, takođe Ministarstva kulture i Pokrajinskog sekretarijata, pokazuje da je reč o iznosu od oko 21,5 miliona evra. U svakom slučaju, ako se to uporedi sa ukupnim tržištem oglašavanja od oko 160 miliona evra, dolazi se do podatka da medijima od državnih institucija dolazi približno četvrtina njihovih prihoda.

Tajni javni servisi

Posebnu ulogu u finansiranju medija i njihovom držanju u ekonomskoj zavisnosti i neizvesnosti imaju agencije za odnose sa javnošću, marketinške i produkcijske agencije, koje su uglavnom u vlasništvu stranačkih aktivista, ili sa njima povezanih osoba.

Poseban uticaj državni organi ostvaruju preko RTS-a, koji, umesto da bude javni servis građana, predstavlja servis političkih struktura i produkcija, koje su blisko povezane sa vrhovima vladajućih stranaka. Tokom rada na ovom izveštaju, posebno smo imali problema sa delom o javnom servisu, jer je rukovodstvo RTS-a mesecima odbijao da dostavi dokumentaciju, koju je Savet za borbu protiv korupcije tražio na osnovu Zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja. Ni do danas Savet nije dobio svu traženu dokumentaciju.

Zbog svega navedenog, mediji u Srbiji su izgubili svoju primarnu i značajnu ulogu u informisanju građana o stvarima važnim za njihov život, kao i ulogu koju mediji imaju u podizanju svesti o nekom problemu. Medije danas njihovi vlasnici i političari koriste isključivo kao sredstvo za kreiranje javnog mnjenja radi ostvarivanja što povoljnijeg rejtinga i izbornog rezultata političkih partija, ali i ličnog bogaćenja pojedinaca. Zato u većini medija nema kritičkog pristupa prema radu državnih organa, pa je postalo nemoguće da se u medijima objave istraživački novinarski tekstovi i prilozi, osim u retkim slučajevima kada to odgovara nekom delu stranačke ili poslovne elite.

Uprkos postojanju jasnih zakonskih odrednica, od 30 najznačajnijih medija, među kojima ima 12 dnevnih novina, sedam nedeljnika, šest TV i pet radio stanica sa nacionalnim pokrivanjem, Savet je uočio da je u periodu od 2008. do 2010. godine bilo čak 18 medija čiji pravi vlasnici zvanično nisu poznati. Porazno je da registar javnih glasila Agencije za privredne registre Srbije, nije nudio čak ni minimum informacija o pravim vlasnicima medija, već samo informaciju o tome koje preduzeće formalno izdaje neke novine, ili emituje program. Ni Republička radiodifuzna agencija godinama nije učinila dostupnim javnosti podatke o vlasnicima elektronskih medija, a tek nedavno, 21. jula ove godine, na svom internet sajtu je objavila "grafički prikaz vlasničke strukture RTV stanica sa nacionalnim pokrivanjem". Međutim, pored informacija koje su već dostupne javnosti na sajtu Agencije za privredne registre, prikaz RRA daje još samo podatke o vlasnicima stranih pravnih lica koja učestvuju u vlasništvu domaćih medija, što suštinski ne doprinosi većoj transparentnosti medijskog vlasništva, jer se umesto imena pravih vlasnika, kod ove vrste preduzeća najčešće pojavljuju imena advokata koji ih zastupaju. Tako se, na primer, sa sajta RRA može saznati da je suvlasnik TV Avale austrijsko preduzeće Greenberg invest Gmbh, u vlasništvu izvesnog Vernera Johanesa Krausa, advokata iz Beča. Greenberg invest je vlasnik 48,41 odsto udela u TV Avali, odnosno onih udela za koje se u javnosti smatra da pripadaju vlasniku TV Pink Željku Mitroviću, tako da ni RRA zapravo ne daje odgovor na pitanje ko stvarno kontroliše TV Avalu.

Među jedanaest nacionalnih emitera, devet je sa netransparentnim vlasništvom. Činjenica da se iza netransparentnog vlasništva tolikog broja zapravo kriju interesi njihovih tajnih vlasnika, najbolje govori o aktuelnoj medijskoj sceni Srbije. Zbog toga je ozbiljno pitanje na kakvo objavljivanje istinitih i objektivnih informacija su spremni mediji koji kriju pravog vlasnika kao svoju najveću tajnu?

Ofšor kompanije kao vlasnici medija

Prisustvo ofšor kompanija karakteristično je u vlasničkim strukturama medija, što prevashodno ima za cilj prikrivanje njihovih pravih vlasnika. Tako TV Prva, RTV B92, Radio Indeks i Radio Roadstar sa nacionalnim pokrivanjem, ali i pisani mediji, poput Večernjih novosti i Presa, za direktne vlasnike imaju preduzeća registrovana na Kipru, dok TV Avala i nedeljnik Standard imaju - nepoznate vlasnike u Austriji. Najveći problem kod medija koji u svojoj vlasničkoj strukturi imaju ofšor preduzeća jeste nemogućnost utvrđivanja vlasnika, što je protivno Zakonu o radiodifuziji koji važi za elektronske medije i Zakonu o javnom informisanju.

To su kompanije koje najčešće služe kao školjke i nemaju klasičnu infrastrukturu u zemlji iz koje dolaze. Vlasnik je ponekad fizičko lice u Srbiji, a ponekad se vlasnik firme sa Kipra krije u mreži drugih preduzeća osnovanih širom sveta. Osim toga, ako registrujete ofšor kompaniju u nekom od poreskih rajeva, gotovo je nemoguće da iko sazna identitet krajnjeg vlasnika, jer umesto njegovog imena, možete eventualno saznati naziv advokatske kancelarije, koja tu kompaniju zastupa. Zato je takve tragove vrlo teško pratiti i utvrđivati koji se interesi prelamaju preko takvih medija. Osim iza ofšor kompanija, pravi vlasnici često se kriju i iza domaćih preduzeća, iza kojih uglavnom stoje biznismeni ili političari.

TV Prva je odličan primer kako netransparentnost vlasništva, suprotno Zakonu, daje mogućnost istom vlasniku da dođe u posed većeg broja medija sa nacionalnom pokrivenošću. Naime, u novembru 2010. prodata je RTV B 92. Najveći akcionar RTV B92 postalo je domaće preduzeće Astonko, čiji je vlasnik istoimeno preduzeće sa Kipra, ali je njen vlasnik - nepoznat. Međutim, iz samog medija su stigle informacije da je izvesni Stefanos Papadopulos pravi vlasnik te kiparske firme, zajedno sa još nekim licima. Papadopulos je, takođe, vlasnik TV Makedonija () iz Soluna u Grčkoj, za koju u toj zemlji postoji uverenje da je članica grčke medijske grupacije Antena (www.antenna.gr/tv/ ) Minosa Kirijakua, koja u Srbiji već ima Prvu TV. Prema registrima emitera u Grčkoj, Antena i Makedonija su formalno međusobno nezavisne TV kuće, ali Antena zapravo nije samo formalno preuzela kontrolni paket u TV Makedoniji zbog grčkih propisa o medijskoj koncentraciji, ali upravlja tom televizijom. Zbog toga su se u javnosti pojavile sumnje da RTV B 92 i TV Prva imaju istog vlasnika.

Savet RRA je zvanično odobrio ovu promenu vlasništva, ali pri tome nije objavio informaciju o novom, pravom vlasniku ove medijske kuće, već je samo rečeno da je sve urađeno po zakonu, iako postoje ozbiljne sumnje da je prekršen član 99. Zakona o radiodifuziji, zbog čega je došlo do nedozvoljene medijske koncentracije. Ni iz grafičkog prikaza vlasničke strukture RTV stanica sa nacionalnim pokrivanjem, objavljene nedavno na sajtu RRA, nije jasno ko kontroliše RTV B92. Stefanos Papadopulos se navodi kao vlasnik jedne ofšor firme, Lake Blade Holdings sa Kipra, koja poseduje 0,63 odsto akcija B92. Ova kiparska firma je i suvlasnik preduzeća Astonko, koja u kapitalu B92 učestvuje sa 84,55 odsto, međutim RRA ne daje podatke u kom procentu je Lake Blade Holdings vlasnik Astonka, već samo da vlasništvo u Astonku deli sa još jednom kiparskom firmom, Salinik.

TV Avala

Željko Mitrović

Željko Mitrović, vlasnik TV Pink, od marta 2008. godine pominje se i kao nezvanični većinski vlasnik TV Avala, u kojoj formalno ima samo 4,95 odsto akcija. Pretpostavlja se da posredstvom austrijske kompanije Greenberg invest, za koju se ne može tačno utvrditi stvarni vlasnik, a koja poseduje 48,4 odsto te stanice, Mitrović ima većinski udeo u TV Avali, što bi, takođe, bilo protivno članu 99. Zakona o radiodifuziji o nedozvoljenoj medijskoj koncentraciji. Potvrda ove informacije stigla je u junu 2011, kada je u medijima objavljeno da Mitrović prodaje "svoju" televiziju Avala grupaciji CMI, koja u Hrvatskoj poseduje TV Novu, a zatim i da pregovara o prodaji TV Avale sa Al Džazirom.

Danko Đunić

Ostali vlasnici TV Avale su biznismen Danko Đunić sa 45,65 odsto vlasništva, dok 0,99 odsto udela ima Ekonomski institut, koji je pod kontrolom Đunića i Aleksandra Vlahovića, poslanika DS-a i bivšeg ministra za privredu i privatizaciju. Nekadašnji Miloševićev ministar i zamenik predsednika Savezne vlade, Đunić važi za idejnog tvorca koncepta privatizacije i za jednog od najmoćnijih ljudi u Srbiji. Najpoznatiji je kao prvi čovek konsultantske kuće Dilojt u Srbiji, koja je bila privatizacioni savetnik u prodaji mnogih domaćih kompanija, ali i kao suvlasnik pomenutog Ekonomskog instituta i firme Eki investment. Učestvovao je u većini spornih privatizacija u Srbiji, počev od vremena Miloševića kao funkcioner njegove vlade, pa sve do danas, bilo kao konsultant, ili kao vlasnik preduzeća - od prve prodaje Telekoma Srbije Italijanima, do stečaja i likvidacije banaka u Srbiji, prodaje Sartida i Imleka, i brojnih domaćih preduzeća.

TV Avala u odnosu na ostale televizije nema veliku gledanost i uticaj na javno mnjenje, ali je značajno što ova stanica zastupa interese ekonomskog lobija. Avala se najviše bavi temama koje odgovaraju njenim vlasnicima, pa tako od 2008. godine ima i ekskluzivna prava na prenos aukcijskih prodaja u Agenciji za privatizaciju. Ipak najveća nedoumica oko TV Avale jeste ko se krije iza austrijskog Grinberg investa, čiji je formalni vlasnik doskora posedovao i jedan ovdašnji nedeljnik - Standard.

TV Most i Palma plus

U Srbiji ima još očiglednih primera u kojima stranački funkcioneri imaju medije. TV Most sa regionalnom dozvolom je u vlasništvu roditelja Dušana Bajatovića, potpredsednika SPS-a i direktora javnog preduzeća Srbijagas, a Dalibor Marković, sin Dragana Markovića Palme, gradonačelnika Jagodine i predsednika Jedinstvene Srbije, poseduje Televiziju Palma plus, koja ima regionalnu TV frekvenciju.

Grupacija Vojvodina info

Grupacija Vojvodina info, koja u svom posedu ima nekoliko regionalnih štampanih medija, u vlasništvu je funkcionera stranaka. Od nastanka 2006. godine, vlasnička struktura se menjala, ali je, za sada, ostala vlasnik nedeljnika Zrenjanin, Somborskih novina, Subotičkih novina, Bačkopalanačkih novina, Vršačkih novina, dok je nejasno njeno vlasništvo u Građanskom listu i nedeljniku Akter. Najpoznatiji član ove medijske grupacije je Dušan Stupar, nekadašnji šef beogradskog odeljenja Službe državne bezbednosti, a danas jedan od vlasnika preduzeća Univerzal holding i brojnih domaćih preduzeća. Pored njega, članovi grupe su Srđan Vučurević, funkcioner gradskog odbora Demokratske stranke Srbije (DSS) u Novom Sadu, i Nenad Romčević, takođe član gradskog odbora DSS-a u Novom Sadu.

Strani kapital i država kao vlasnici medija

Dnevni listovi Blic, 24 sata, Alo i nedeljnik NIN deo su multinacionalne nemačko-švajcarske izdavačke mreže Ringier Axel Springer. Ta grupacija je prošle godine nastala spajanjem švajcarskog Ringijera i nemačkog Aksel Špringera. Značajan broj ostalih srpskih medija i dalje je u vlasništvu države. Pored Politike, novosadskog Dnevnika i delimično Večernjih novosti, država kao vlasnik kontroliše i veliki broj lokalnih medija, uprkos tome što Zakon o javnom informisanju kaže da država ne može biti osnivač javnog glasila u Srbiji, ni posredno, niti neposredno. Ove činjenice samo još dodatno doprinose haotičnom stanju medijske scene u Srbiji i omogućavaju direktnu političku kontrolu nad medijima.

Nabavke kroz razne modele

Mediji su od vlasti i drugih državnih institucija ostvarivali prihode na sedam različitih načina, a osnovni oblik bilo je objavljivanje oglasa, koje su imali gotovo svi državni organi. Taj osnovni oblik, koji je inače predviđen Zakonom o oglašavanju, podrazumeva zakup oglasnog prostora za objavljivanje neke konkretne informacije važne za javnost, kao što su, na primer, konkursi za radna mesta, konkursi za projekte ili nešto drugo. Nasuprot tom osnovnom obliku oglašavanja, mediji su prihodovali i na osnovu specijalizovanih usluga informisanja, usluga informisanja po ugovoru, pretplata na usluge i servise, subvencija u kulturi, izdvajanja sredstava iz fondova namenjenih civilnom sektoru za realizaciju projekata, pa čak i za usluge istraživanja.

Tokom ove analize, Savet je pronašao još sličnih primera kada su mediji bili angažovani za usluge istraživanja, među kojima je najdrastičniji otkriven u saradnji Ministarstva životne sredine i lista Blic, koji je imao obavezu da za 47,2 miliona dinara istražuje i objavljuje tematske dodatke o životnoj sredini.

JP Srbijavode je tokom 2008. i 2009. zakupilo prostor u NIN-u za objavu reklamnih oglasa, a zapravo se radilo o intervjuima kojima je promovisan rad direktora Nikole Marjanovića. Takođe, mediji su, prilikom sklapanja poslovno-tehničke saradnje, često obavezivani da će objaviti intervju sa ministrom ili direktorom institucije. Tako je Blic u okviru objavljivanja specijalnog dodatka Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, ugovorom imao predviđeno i objavljivanje intervjua sa ministrom Mlađanom Dinkićem.

Ogroman broj ovakvih ugovora državnih organa i medija, koje su se imale formulaciju usluga informisanja po ugovoru, ili specijalizovanih usluga, bio je zaključen ispod nominalne granice za javnu nabavku male vrednosti, što omogućava da se nabavka sprovede po manje strogoj proceduri. Ta granica je u 2009. godini iznosila 2,9 miliona dinara. Analizom ugovora utvrdili smo da je bilo najmanje 19 državnih institucija koje su imale ugovore sa agencijama, sklopljene neposredno ispod granice za nabavku velike vrednosti od preko 2,9 miliona dinara (ili 3,44 miliona dinara sa PDV-om). Pronašli smo četrdesetak takvih ugovora.

                                                            

Neverovatne stimulacije

Državne institucije retko ili nimalo ne vode računa o uticaju ili tiražu novina u kojima se oglašavaju, vidi se iz izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije. Tako se dešava da gotovo beznačajno mali listovi imaju značajne prihode od države ili njoj bliskih institucija i pojedinaca.

Dnevni list Danas je u samom vrhu medija koje finansira vlast. Oko petine ukupnih svojih marketinških prihoda ova novina dobija od Telekoma.

Institut Batut, koji je vezan za Ministarstvo zdravlja, listu Danas je 2008. godine isplatio 1,2 miliona dinara za podršku akciji protiv pušenja.

Od Nacionalne službe za zapošljavanje Danas je u maju 2009. dobio 1,95 miliona dinara za insertovanje publikacije "Poslovi". Danas je među štampanim medijima i najveći korisnik sredstava od EPS-a, tvrdi Savet za borbu protiv korupcije, iako je ovo javno preduzeće jedan od najvećih gubitaša u državi. Dok je Politici plaćeno 2,4 miliona, Večernjim novostima 1,26 miliona, Danas je od Elektrodistribucije zaradio 2,62 miliona.

Danas je najviše para, međutim, dobio od Poreske uprave, institucije koja po prirodi svog posla nema potrebe da se reklamira. Godine 2008. PU je platila 3,4 miliona, a 2009. čak 6,4 miliona dinara.

 Stranačka raspoređenost agencija

Iz analiziranih ugovora jasno se može videti stranačka raspoređenost agencija, pa tako, na primer, institucijama koje vode stranački aktivisti G17 plus, kao što su JVP Srbijavode ili Nacionalna agencija za regionalni razvoj, Republički zavod za sport, Republički zavod za zdravstveno osiguranje ili Kragujevačka gimnazija, usluge pruža agencija A medija. To ne treba da čudi, jer tu agenciju predvodi direktor Tomislav Damnjanović, svojevremeno predsednik Izvršnog odbora G17 plus i kreator njenih kampanja. Damnjanović je inače i brat supruge Mlađana Dinkića, Tatjane. Najveći vlasnički udeo u toj firmi ima Asocijacija nezavisnih elektronskih medija ANEM (40 odsto), pa Mitko Jakovleski (10 odsto), a zatim po pet odsto imaju Veran Matić (glavni urednik RTV B92), Sibina Golubović, Tomislav Damnjanović, Tatjana Boškić i dr.

Aktivnu saradnju Ministarstvo zdravlja je, dok je na njenom čelu bio Tomica Milosavljević, imalo i sa agencijom Cross Communications Svetlane Blagojević, koja je radila kampanje "Srbija protiv raka". Kako bi promovisalo borbu protiv raka, Ministarstvo je 2009. godine platilo produkciju serije "Selo gori baba se češlja" (8,35 miliona dinara) preko konzorcijuma Contrast studios i Media House. Agencija Blagojevićeve je, takođe, radila kampanju "Klikni bezbedno", vrednosti od 2,5 miliona dinara, za Ministarstvo telekomunikacija, na čijem je čelu takođe bio kadar G17 plus.

Agencija Stoa, iako nema drugih većih poslova, uvek je bila angažovana gde i ministar Saša Dragin. Dok je bio na čelu Ministarstva životne sredine od 2007. do 2008, Stoa je radila PR za Fond za zaštitu životne sredine, a kako je Dragin preuzeo Ministarstvo poljoprivrede, tako je agencija Stoa postala najpovoljnija za to Ministarstvo, ali je posebno angažovana za niz organa koje su u sklopu te institucije (Generalni inspektorat ministarstva i Uprava za agrarna plaćanja). Ministarstvo poljoprivrede je posebno plaćalo agenciju Stoa za usluge informisanja (3,39 miliona dinara), a posebno za usluge informisanja o Generalnom inspektoratu Ministarstva poljoprivrede i Uprave za agrarna plaćanja. Vlasnik agencije Stoa je Ljubomir Podunavac, politikolog i aktivista DS-a, koji je trenutno, pored angažmana u svojoj agenciji, na funkciji direktora RTV Šabac, sa kojom Ministarstvo takođe ima poslovnu saradnju, dok je supruga ovog marketinškog stručnjaka, Jelena Kosanić Podunavac, odnedavno na čelu informativnog programa RTV B92.

Među agencijama koje je Ministarstvo poljoprivrede angažovalo, jedan broj njih ima sedište u Novom Sadu, kao Ideological factory, koji je 2009. angažovan za snimanje edukativno informativnog spota za Ministarstvo, vrednosti 3,33 miliona dinara, što je bio jedini prihod te firme u toj godini. Vlasnik firme je izvesni Vujadin Vukmirović, a direktor Peđa Popić, obojica iz Novog Sada i članovi Rotarakt udruženja, tzv. omladine Rotari kluba, u kojem je bio aktivan i ministar Dragin. Istovremeno Dragin je angažovao drugu novosadsku firmu, Milk&Honey Communications, za kupovinu vremena u medijima za 12,03 miliona dinara. Vlasnik ove firme je izvesni Goran Ivetić, koji se nalazio na listi kandidata za poslanike Pokret snaga Srbije.

                                                     www.magazin-tabloid.com