PROFESOR DR SVETOZAR RADIŠIĆ: RAT ZA DUŠE LJUDI

Nevidljivi rat znanja

Sva sredstva koja se primenjuju u neokortikalnom ratu su nevidljiva, od energije (zračenja), preko zasejavanja prostora psiho-aerosolima, do informacija. Metode pripadaju tzv. prikrivenim dejstvima. Moguće je zaključivati samo po manifestacijama mentalnog stanja građana. Čini se da u Srbiji i na ostalim srpskim prostorima, radi progona Srba, nije primenjivan samo fizički i informacioni (medijski) rat

Poštovani gospodine Radišiću, Vi ste, posredstvom Vaših knjiga i javnih nastupa, prvi u Srbiji govorili o neokortikalnom ratu. Šta znači taj pojam i o kakvom je ratu reč?

dr Svetozar Radišić

-Ja sam o neokortikalnom ratu čitao iz američke vojne literature  posle okruglog stola na kojem su učestvovali generali iz Generalštabne škole KoV SAD u Fort Levenvortu. Oni su doslovno rekli: „Rat je jedini fenomen koji istovremeno dozvoljava i zahteva angažovanje svih ljudskih sposobnosti. Ljudski mozak je u stanju da organizuje snage i sredstva radi ubijanja i uništavanja, a istovremeno ograničava upotrebe surove sile. Ako se neprijatelj posmatra kao sistem kojim organski rukovodi mozak, onda se pravac napada usmerava u centar, težišta sistema – a to je taj mozak“. Kasnije je i Ričard Šafranski napisao jedan esej o toj vrsti rata. Njegov tekst je samo prekrio veoma važnu temu obrađenu u Doktrinarnom pravilu KoV SAD FM 100–5, objavljenom u junu 1993. godine. Najjednostavnije rečeno neokortikalni rat je dimenzija rata u kojoj se različitim snagama, sredstvima i načinima utiče na koru velikog mozga i senzacije koje u njoj nastaju, s ciljem da se uticajem na svest, podsvest, um, volju i duh suprotstavljene snage privole da prihvate ciljeve rata kao svoje. To je rat bez nasilja i borbe. Ja sam u knjizi prvencu pod naslovom „Neokortikalni rat“ opisao uticaje na mozak elektromagnetnom energijom, psiho-aerosolima, u sektama, za vreme meditacija, u regresiji, prilikom hipnoze i sl.  

Da li se protiv srpskog naroda, pored  drugih  vidova rata, vodi i pomenuti neokortikalni rat. Šta je cilj  onih koji vode ovakav rat, koje medote, tehnike i  sredstva koriste i kako uopšte prepoznati i utvrditi da se protiv vas vodi ovakakv oblik rata?

-U takvoj vrsti rata nemoguće je ustanoviti šta je primenjeno i da li je primenjeno. Sva sredstva koja se primenjuju u neokortikalnom ratu su nevidljiva, od energije (zračenja), preko zasejavanja prostora psiho-aerosolima, do informacija. Metode pripadaju tzv. prikrivenim dejstvima. Moguće je zaključivati samo po manifestacijama mentalnog stanja građana. Čini se da u Srbiji i na ostalim srpskim prostorima, radi progona Srba, nije primenjivan samo fizički i informacioni (medijski) rat. Dezorganizacija Srbije i Srba je očigledna i po mnogo čemu čudesna. Naspram satanizacije Srba u tzv. pseudo evoluciji, koja deluje logično za kabalističke i neovavilonske administracije, stvoren je fenomen samooptuživanja u redovima srpske administracije i još više u tzv. nevladinim organizacijama. Ne zna se da li više štete nanosi Srbima predsednik, novinarska udruženja, antisrpski ekstremisti u nevladinim organizacijama ili univerzitetski profesori,  pravnici,  vojno-politički analitičari i naučnici. Ta elita je u drugim društvima bar toliko kultivisana da ćuti kada ima osećaj da pripada narodu koji čini greške i  greh.

U Geopolitici je svojevremeno, a i u drugim medijima, pisano o američkom programu HAARP. Šta je cilj tog programa i svrha tehničkih uređaja i instalacija iz programa HAARP, i da li je ta čudna apatija,  bezvoljnost našeg naroda, i ta ravnodušnost sa kojom se, kao nikad u istoriji, miri sa nacionalnim porazima, posledica delovanja program HAARP i drugih oblika specijalnog rata?

HAARP oružje

-Sistem HAARP kod Gakone na Aljasci nije jedini tog tipa. Prema dosadašnjim saznanjima eksperimenti slični onima u okviru projekta HAARP registrovani su na sledećim lokacijama: Arecibo (Tihi okean), Dushambe, Gorkity, Hipas (Severna Amerika), Monchegorsk, Sura (južna Azija) i Tromso (Norveška). Zanimljivo je da su se na aktivnosti tih sistema žalili građani Judžina u Oregonu, građani Nemačke i kanadski naučnici. Frekvencije sistema poput pomenutog omogućavaju korišćenje jonosfere kao antene, kontakt podmornica kroz Zemlju, a rade i na frekvenciji ljudskog mozga (od 0,5 do 500 herca). Bezvoljnost građana Srbije može fa bude višestruko uslovljena. Zbog medijskog rata, marionetske vlasti, utiska da su sve vlasti iste u poslednjih 100 i više godina... Međutim, to ne isključuje primenu programa ugrađenih u informacije preko savremenih tehničkih i tehnoloških uređaja. Ljudski mozak je sve više izložen neposredno zračenjima TV uređaja, mobilnih telefona i Walkman MP3 i MP4 plejera, uređaja kojima je moguće pakovanje i ugrađivanje informacija u podsvest.

I Vi u svojoj knjizi pišete o letovima jednobojnih, neobeleženih aviona, iza kojih dugo ostaju čudni tragovi nepoznatog sadržaja. O čemu je reč, koju hemikaliju ti avioni izručuju u atmosferu, i čiji su ti avioni. Vazduhoplovne vlasti bi morale da znaju nešto o tome?

-Pominjao sam u svojim tekstovima čudne femonene, poput letova crnih, neobeleženih helikoptera i aviona, koji su uznemiravali građane Sjedinjenih Država. Zatim sam navodio američke podvodne baze, grupu „Mažestik“ i bazu 51. Međutim, nikad nisam pisao o nebu nad Srbijom, budući da ni ja ne mogu da shvatim zašto oni koji poznaju situaciju u vazdušnom prostoru iznad Srbije ne objave bar jedan demanti u vezi s prozivanjima aktivista iz ekološkog pokreta. Zaista je sumnjivo što se neko od zvaničnika ne obrati javnosti i kaže o čemu je reč. Sastav vazduha lako mogu da ustanove državne institucije, a o svim letovima postoje podaci u Upravi za kontrolu letova (ako se još tako zove).

U poslednjem izdanju svoje knjige „Neokortikalni rat“ tvrdite da su „sumnjivi uslovi u kojima je za nekoliko dana nestala Republika Srpska Krajina u toku operacije zabranjeni let“. Šta ste hteli time da kažete?

Chemtrail operacija

-Uslovi u Republici Srpskoj Krajini bili su kao da ih je montirao „beli mag“ Rudolf Štajner, kada je u gradu Kobervicu u Šleziji, 1924. godine, napravio potentizovani rastvor za progon zečeva, nakon što su činili veliku štetu na jednoj grofoviji. Republika Srpska Krajina je bila odvojena od sveta – skoro potpuno izolovana sa kopna. Iznad njene teritorije nisu mogle da lete srpske letilice, jer je bila na snazi operacija „Zabranjen let“. To je dovoljno za sumnju. Kada se spoje informacije da je naspram Srba bio neprijatelj koji odlično zna delo Rudolfa Štajnera i ima mogućnost da svojom avijacijom zasejava oblake hemijskim materijama, što stalno primenjuje u meteorološkom ratu, a sve češće se sumnjiči za chemtrail operacije, onda je jasno na šta sam mislio. Samo uticaj na mozak može da objasni neverovatno brz i relativno dobro organizovan progon Srba sa tog područja. U mobilizacijama vojske ne uspevaju da obaveste i organizuju građane da tako poslušno i uredno napuste neki prostor.

Kako se braniti od neokortikalnog rata. Vi govorite o svedimenzionalnoj odbrani. Šta podrazumeva takva odbrana?

-Pre svega za odbranu neke zemlje je potrebno opredeljenje većine građana da se država treba braniti, a zatim znanje, organizovanost, osposobljenost za odbranu i mudrost. Budući da se države početkom 21. veka napadaju svedimenziono (u svim mogućim dimenzijama: ekonomski, politički, vojno, tehnološki, informaciono, psihološki, religijski, sportski...) potrebna je svedimenziona odbrana. Ja sam nagovestio kako bi ona trebalo da izgleda, a dao sam i sugestiju da je potrebno braniti građane i od neokortikalnog rata. Za tako nešto potrebno je da strategisti i doktrinolozi sačine program na osnovu filozofije odbrane, politike odbrane, strategije odbrane, doktrine odbrane i regulative, koja se upotpunjava katehizisom prema kojem svaki građanin dobija svevremeni odbrambeni zadatak. Pri tome je veoma važno da se potencijalnim neprijateljima ne obećava da nikada neće biti napadnuti, kao što su to činili i sada čine srpski vladari. To je najopasnija odbrambena greška.

Jedno pitanje koje je posredno u vezi sa ovom temom. U našoj javnosti se govori o Grupi 69 koja je delovala pre nešto više od deset godina u Vojsci Jugoslavije. Pošto ste u tom periodu bili aktivan oficir šta je istina a šta mistifikacije o delovanju te grupe?

-Potpuno je besmisleno da neko kaže, ili napiše, da je moguće u vojnu formaciju ugraditi nekakvu grupu. Nijedna armija sveta nema grupe u svojoj organizaciji. Posebno ne u Generalštabu. Postoje uprave, odeljenja, odseci, resori, itd. Druga besmislica je da bi neko iz Vojske pisao o navodno tajnoj grupi. Kada bi slična organizacija postojala, bila bi „pokrivena“ tzv. vojnom tajnom, tako da pukovnici poput tadašnjeg pukovnika Ljubodraga Stojadinovića nikako ne bi smeli da pišu o njoj, budući da bi pisanjem odavali vojnu ili državnu tajnu, što je podložno sankcijama. Jedino je tačno da se o „Grupi 69“ pisalo u kozerijama i da su je neprestano povezivali sa Generalštabom Vojske Jugoslavije. Da je bilo istina to što je napisano, prozvana vojna lica ne bi završila redovno svoju karijeru. S druge strane, čini se da je „Grupa 69“ postojala van vojnih sfera i da je postizala određenje parapsihološke ciljeve, jer joj ne bi pretili ratom generali KFOR-a i tzv. Vudu ratnici.

Gospodine Radišiću, mislite li da bi Srbi u borbi protiv neokortikalnog i drugih ratova koji se protiv njih vode, kao i u borbi sa drugim iskušenjima i neprijateljima raznih vrsta, trebalo mnogo više da svoju odbranu  temelje na veri u Boga, u Njegove i naše svetitelje, u anđelske sile, jer od Boga Srbi jačeg saveznika i boljeg prijatelja nemaju.

-Vera u Boga je osnova pristupa životu, ali Bog ništa ne čini umesto ljudi. Nije zaludna narodna izreka „Ko se čuva i Bog ga čuva“. Sledi i sledeća „Uzdaj se u se i u svoje kljuse“. Definitivno, ovaj život nije pozorište. Ljudi ga ne posmatraju, nego u njemu učestvuju – svi imaju svoju ulogu. Ne postoji bolji način nego da se Srbi što pre osveste, shvate procese, „naoružaju“ se znanjem i obezbede budućim generacijma izvesniju budućnost, tako što će pobediti u nanotehnološkom (nevidljivom) ratu znanja. Niko Srbima ne može uskratiti i omesti učenje.

                                                                                                                                    www.geopolitika.rs

AFERA KARAŠ: SLUŽBENA BELEŠKA VOJNE POLICIJE OD 8. OKTOBRA 2004. (3)

Ko je i zašto pomerao puške?

 Haški optuženik Ratko Mladić nije se 5. oktobra 2004. godine nalazio u vojnom objektu Karaš na Topčideru kada su na tom mestu smrtno stradala dvojica gardista, izjavio je danas tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević. I tek sada to javnost saznaje, a to se pouzdano znalo i ranije. No, ili državi ne ide u prilog da se sazna istina o ubistvu vojnika-gardista u vojnom objektu Karašu ili su tragovi tako uspešno uništeni da ne postoji ni jedan validan materijalni dokaz da je treće lice ubilo gardiste. Da je sve rađeno diletantski bez ili sa namerom govore i mnoge službene beleške i izveštaji stručnjaka koji ukazuju na taj diletantizam

Miodrag Dinić

U službenoj belešci navode se izjave starijeg vodnika Marka Kovačevića i civilnog lica u vojsci Ivana Pavlovića (tragično nastradao 2005.).

Stariji vodnik Kovačević se u „kritično“ vreme, nakon što je čuo pucnjavu koja najverovatnije potiče iz rejona stražarskih mesta broj 2 i 3 (u navedenom krugu objekta), iz pravca objekta u kojem se nalazio, a koji je lociran suprotno u odnosu na stražarska mesta broj 2 i 3, odmah se uputio ka stražarskom mestu broj 3.  Kovačević je krenuo da bi tačno proverio o čemu se radi tj. Odakle dolaze pucnjevi i da li u tome bilo kakvo učešće ima patrola koja se u to vreme nalazila u navedenom rejonu.

Dolaskom na stražarsko mesto broj 3 nije ništa primetio pa se uputio u pravcu stražarskog mesta 2 i na negde više od pola puta do stražarskog mesta broj 2, primetio je vojnika u maskirnoj uniformi kako leži (prednjim delom tela okrenutim ka zemlji, glavom okrenutom u pravcu prema stražarskom mestu broj 3). Prišao mu je i opipavši puls konstatovao da isti ne daje znake života. Vojnikova puška je ležala pored njega, sklopljenog kundaka, sa „ustima“ cevi okrenutim ka spoljašnjoj ogradi objekta posebne namene Karaš.

Zatim je primetio da na rastojanju od tri do pet koraka leži još jedan vojnik na leđima, glavom okrenutom prema stražarskom mestu broj 2 tj. Na suprotnoj strani od pravca u kojem je glavom okrenut prethodni vojnik. Pošto je primetio da se kod navedenog vojnika pomeraju prsti na levoj ruci odmah mu je pritrčao i pitao ga „odakle su pucali“, na šta je on nekoliko puta odgovorio „iznutra, iznutra“. Pomislivši da je neko ušao u objekat i pucao na vojnike, uzo je AP (od ranjenog vojnika) koja se do tad nalazila pored njega, sa ustima cevi okrenutim ka ogradi, sklopljenog kundaka, regulatorom paljbe na podeoku jedinačna vatra i zaglavljenom čaurom izmešu zatvarača i cevi. Uzeo je pušku i rasklopio je kundak, zatim je povukao zatvarač u zadnji položaj da bi ispala zaglavljena čaura i gurnuo zatvarač desnom rukom u prednji položaj. Ne seća se da li ej pritom metak ubacio u cev ali je siguran da nije skidao okvir kojki se već nalazio na pušci, a pušku kako navodi posle njega niko nije dirao do dolaska uviđajnih organa.

Ivan Pavlović

Kako je odmah starijeg vodnika Kovačevića na lice mesta događaja došao Ivan Pavlović (isti se zaustavio kod vojnika koji nije davao znake života) Kovačević je napomenuo Pavloviću da ne dira pušku iz razloga da se ne bi narušili tragovi na licu mesta događaja. Bez obzira na to Pavlović je uzeo pomenutu pušku i otišao prema objektu. Nakon nekoliko minuta se vratio (nevidevši da li je vratio pušku) sa civilima Ćosić Nenadom i Aleksić Milošem. Po dolasku ovih lica stariji vodnik Kovačević je odložio pušku na zemlju pritom ne ukočivši je i ne sklapajući kundak. Nakon odnošenja povređenog vojnika do vozila Vojne hitne pomoći koja je došla na lice mesta događaja, vratio se do puške koju je prethodno dirao i prebacio regulator paljbe „ukočeno“.

Što se tiče izjave koju je dao Ivan Pavlović, isti navodi da je nakon što je došao na lice mesta događaja (tačnije pored tela vojnika nije davao znakove života), no kada je čuo povređenog vojnika kako govori da je pucano iznutra, mahinalno zbog straha da se taj koji je pucao još nalazi u blizini mesta događaja, uzima pušku i okreće „usta“ cevi u suprotnom pravcu u odnosu na koji je pušku od ranjenog vojnika uperio stariji vodnik Kovačević.

Na udaljenosti od oko tridesetak metara prema stražarskom mestu broj 3 nalazio se stariji vodnik Vlada Mijailović, koji je takođe krenuo na lice mesta događaja, iza Ivana Pavlovića. Kako je stariji vodnik Kovačević tražio da pozovu pomoć stariji vodnik Mijajilović i civilno lice Pavlović (poneo pušku sa sobom) zajedno odlaze u objekat iz kojeg stariji vodnik Mijailović poziva telefonom Vojnu hitnu pomoć, a civilno lice Pavlović uzima peškir i čaršave radi previjanja ranjenog vojnika. Vraćaju se na lice mesta i tada Pavlović vraća pušku na mesto odakle je uzeo ( kako navodi u položaj u kome ju je zatekao), a potom prenose vojnika do vozila hitne pomoći. Takođe Pavlović napominje „ da se ne seća da li je puška bila ukočena, na jediničnom ili rafalnom podeoku.

Pripadnici vojne policije sa uvižaja obavili su i razgovor sa pukovnikom Milanom Bojovićem iz VP 1024 Beograd, koji je objasnio sistem obezbeđenja objekta posebne namene Karaš.  Takođe lice mest je fotografisano i skicirano, a obavljeni su razgovori sa svim licima koja su mogla pomoći u rasvetljavanju okolnosti zbog kojih je došlo do pogibije napred navedenih vojnika. Iz jedinice imenovanih uzeta je dokumentacija iz jedinice nastradalih vojnika koja bi možda mogla da pomogne u rasvetljavanju okolnosti ovog događaja.

Kraj         

                 

                                                                                                                                                                                                                                  

AFERA KARAŠ: SLUŽBENA BELEŠKA VOJNE POLICIJE OD 8. OKTOBRA 2004. (2)

Zamagljeni tragovi

Haški optuženik Ratko Mladić nije se 5. oktobra 2004. godine nalazio u vojnom objektu Karaš na Topčideru kada su na tom mestu smrtno stradala dvojica gardista, izjavio je danas tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević. I tek sada to javnost saznaje, a to se pouzdano znalo i ranije. No, ili državi ne ide u prilog da se sazna istina o ubistvu vojnika-gardista u vojnom objektu Karašu ili su tragovi tako uspešno uništeni da ne postoji ni jedan validan materijalni dokaz da je treće lice ubilo gardiste. Da je sve rađeno diletantski bez ili sa namerom govore i mnoge službene beleške i izveštaji stručnjaka koji ukazuju na taj diletantizam

Miodrag Dinić

            

     Nakon što su fiksirani tragovi na mestu zločina nad vojnicima fotografisani su pomenuti tragovi. Zatim se pristupilo pregledu tela vojnika Dragana Jakovljevića. Tom prilikom konstantovano je sledeće:

     „Skidanjem delova opreme sa imenovanog postoje tragovi oštećenja na opasaču i remeniku zaštitne maske. Takođe, vidljivi su su tragovi oštećenja u vidu rupe na srednjem gornjem delu bluze M93. Skidanjem RAP-a i pregledom istog konstantovano je da se u njemu nalaze tri okvira za AP a do toga jedan pun sa 30 metaka kalibra 7,62 milimetra za AP. Ispod tela vojnika Jakovljevića pronađen je jedan prazan okvir za AP.

     Izvršen je pregled džepova odeće i tom prilikom je pronađen kožni novčanik sa 1.383 dinara, ručni sat crne boje marke Q&Q, grickalica, halo kartica i ostali predmeti koji su po naređenju istražnog sudije predati u jedinicu Jakovljevića 7. oktobra 2004.“

     U službenoj belešci navodi se i da su „lične stvari iz odeće vojnika Dražena Milovanovića preuzeli sa VMA pripadnici vojne policije i da su takođe 7. oktobra 2004. vraćene u jedinicu vojnika Milovanovića.“

   Kada je u pitanju vojnik Jakovljević u službenoj belešci vojne policije piše: „Nakon delimičnog skidanja delova odeće vizuelnim pregledom su konstantovane povrede na srednjem delu grudnog koša, stomaka, ka i na debelom mesu.“

    Pregledana je i AP M70 AB2, serijski broj 730870 (trag broj 2) i uočeno je da se regulator paljbe nalazi na položaju „jedinačno“, a u cevi se nalazio jedan metak 7,62 milimetra, a u okviru koji se nalazio u pušci pronađeno je 23 (dvadeset tri) metka istog kalibra. Nakon toga izvršen je i pregled AP M70 AB2 7,62 milimetra, serijski broj 733105 (trag broj 6) i tom prilikom konstantovano je da se regulator paljbe nalazi na podeoku „zakočeno“, a u cevi iste puške pronađen je jedan metak 7,62 milimetra, a okvir koji se nalazio u pušci bio je prazan (bez metaka).

      U svom izveštaju stariji vodnik Miodrag Trkulja ukazuje da je po narešenju istražnog sudije (Vuka Tufegdžića) u bližem i širem rejonu lica mesta događaja izvršena pretraga psom tragačem iz odreda Kobra, kojom prilikom nisu pronađeni bilo kakvi tragovi koji bi bili značajni za rasvetljavanje događaja. Takođe po naređenju istražnog sudije grupa iz VP 2834/11 Zrenjanin sa psima tragačima (dva psa rase nemački ovčar) je došla na lice mesta događaja i na osnovu sagledavanja stanja i činjenica koje su vezane za samo mesto zločina nije ništa otkriveno. Od komadira grupe sa psima starijeg vodnika Ermije Đurice pripadnici vojne policije sa uvišaja su obavešteni da ne postoje uslovi za upotrebu pasa tragača iz više razloga. To su: velika koncentracija ljudi-istražnih organa, mogućnost da su se tragovi izmešali sa „mirisom“ istražnih organa, prethodno dovođenje psa (njegov miris) iz odreda Kobra, ne postojanje uzorka traga koji se traži – indetifikacija. U slučaju traženja čaura kaže se da pomenuti psi ne reaguju na mesing (glavni materijal od kojeg je napravljena čaura) i kao konačno navedeni psi su obučeni za praćenje i traženje lica u pogledu indetifikacije, a ne za traženej eksploziva.

   Ono što je vojna policija konstatovala u svojoj službenoj belešci, a bilo je veoma važno za istragu su izjave lica koja su indirektno učestvovala u ovom događaju, a vezano za okolnosti koje se posebno odnose na stavku da je lice mesta događaja do dolaska vojne policije „narušeno-pomereno“. To je konstantovano na osnovu izjava starijeg vodnika Marka Kovačevića i civilnog lica u vojsci Ivana Pavlovića.

                                                                                                                                          Nastaviće se   

AFERA KARAŠ: SLUŽBENA BELEŠKA VOJNE POLICIJE OD 8. OKTOBRA 2004. (1)

Istina je toliko blizu, a tako daleko

Vladimir Vukčević

Haški optuženik Ratko Mladić nije se 5. oktobra 2004. godine nalazio u vojnom objektu Karaš na Topčideru kada su na tom mestu smrtno stradala dvojica gardista, izjavio je danas tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević. I tek sada to javnost saznaje, a to se pouzdano znalo i ranije. No, ili državi ne ide u prilog da se sazna istina o ubistvu vojnika-gardista u vojnom objektu Karaš ili su tragovi tako uspešno uništeni da ne postoji ni jedan validan materijalni dokaz da je treće lice ubilo gardiste. Da je sve rađeno diletantski bez ili sa namerom govore i mnoge službene beleške i izveštaji stručnjaka koji ukazuju na taj diletantizam

Miodrag Dinić

             

                 Pored obilja dokumentacije koja postoji o slučaju Karaš evo i jedne službene beleške sačinjene 8. Oktobra 2004. godine sa potpisom tada ovlašćenog službenog lica Vojne policije starijeg vodnika Miodraga Trkulje, pod brojem KU broj 218/2004, a bez oznake vojna tajna.

Vuk Tufekdžić

             Na samom početku beleške se navodi da je “dana 5.10. 2004. godine oko 09.35 sati dežurna služba Vojne policije VP 2834 Beograd obaveštena od strane Hitne vojne pomoći VMA, da je u objektu posebne namene Karaš došlo do povređivanja vojnika vatrenim oružjem. Odmah potom o događaju je obavešten dežurni istražni sudija Vojnog suda u Beogradu kapetan prve klase Vuk Tufegdžić, koji je zajedno sa dežurnim zamenikom kapetanom Goranom Rašićem izašao na lice mesta događaja. Dežurna patrola SD Vojne policije VP 2834 Beograd je upućena na lice mesta događaja i isto je obezbedila do dolaska istražnih organa. Po dolasku dežurnog referenta za suzbijanje kriminaliteta starijeg vodnika Miodraga Trkulje i dežurnog kriminalističkog tehničara vodnika prve klase Nikole Vlaisavljevića na lice mesta događaja, a u toku obrade istog tj. vršenja uviđaja, konstatovali smo sledeće: LICE MESTA DOGAĐAJA JE NARUŠENO-POMERENO.

Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović

            U belešci se dalje navodi: „Na licu mesta događaja, koje se nalazi u objektu posebne namene Karaš, VP 1024 Beograd, na patrolnoj stazi (betonskoj) koja se proteže pored ograde, između stražarskog mesta 2 i 3, zatičemo beživotno telo vojnika Dragana Jakovljević (pokriveno belim čaršavom)... Tom prilikom je takođe da se nedaleko od mesta gde je pronađeno telo vojnika Dragana Jakovljevića nalazio teško povređeni vojnik Dražen Milovanović..., koji je sa lica mesta događaja ambulantnim kolima Vojne hitne pomoći prebačen na CHP VMA, ali je zbog dobijenih rana ubrzo preminuo. Smrt vojnika Dragana Jakovljevića je konstatovana na licu mesta događaja od specijaliste opšte medicine dr Branke Dimkić-Hrnjak u 10 sati (postoji potvrda o smrti).“

            Iz pomenutog izveštaja se vidi da je na licu mesta izvršeno fiksiranje tragova. I tom prilikom označeni su tragovi:

Trag broj 1 Telo vojnika Dragana Jakovljevića koje je na licu mesta zatečeno u ležećem položaju, okrenuto prednjom stranom tela ka zemlji, a osom tela u pravcu protezanja patrolne staze (delimično pokrivajući iszu), tako da je gornji deo tela tj. njegova glava okrenuta u pravcu stražarskog mesta broj 3.

Trag broj 2 AP M 70 AB2 7,62 milimetra, serijski broj 730870, koja je pronađena sa desne strane tela pored patrolne staze (gledano u pravcu stražarskog mesta broj 3).

Tragovi broj 3 i 4 Čaure kalibra 7,62 milimetra za AP, pronađene su u neposrednoj blizini tela Dragana Jakovljevića, na ivici patrolne staze.

Trag broj 5 Čaura kalibra 7,62 milimetra za AP, pronađena je blizu traga broj 6, na ivici patrolne staze.

Trag broj 6 AP M 70 AB2 7,62 milimetra, serijski broj 733105, koja je pronađena pored patrolne staze, a u neposrednoj blizini mesta gde je lociran položaj vojnika Dražena Milovanovića (trag broj 7).

Trag broj 7 Površinski trag crvene tečnosti nalik na krv, nalazi se na patrolnoj stazi.

Trag broj 8 Čaura kalibra 7,62 milimetra za AP, pronađena pored traga broj 7.

Trag broj 9 Crvena vojnička beretka, pronađena pored traga broj 7.

Trag broj 10 Okvir za AP sa kanticom za ulje iz RAP-a, koji se nalazi pored traga broj 9.

Trag broj 11 Okvir za AP pronađen pored traga broj 9.

Trag broj 12 Mesto projektila I rupu u zemlji u koju je uleteo.

Tragovi broj 13 i 14 Čaure kalibra 7,62 milimetra, pronađene blizu traga broj 7.

Trag broj 15 Površinski trag crvene tečnosti nalik na krv, pronađen na patrolnoj stazi u pravcu straćarskog mesta broj 2.

Trag broj 16 Zaštitna maska pronađena pored patrolne staze gledano u pravcu stražarskog mesta broj 2.

Tragovi broj 17, 18, 19 i 20 Čaure kalibra 7,62 milimetra za AP, pronađene u blizini traga broja 7.

Tragovi broj 21 i 22 Čaure kalibra 7,62 milimetra, pronađene u naknadnom pregledu lica mesta događaja.

Tragovi broj 23 i 24 Čaure kalibra 7,62 milimetra, pronađene u naknadnom pregledu lica mesta događaja.

                                                                                                                                Nastaviće se

SRBIJA: NA DELU PRIVATNA VLAST TRANSNACIONALNIH SILA

Živ klan nedoklan

Privatna vlast transnacionalnih sila prvo je pod parolom demokratije, a zatim i ljudskih prava destabilizovala komunističke države zapadnog Balkana, a onda rasparčala i bivšu SFRJ, jednu od najuticajnijih država u regionu. Sistematski su razvlašćene nacionalne elite, a zatim je počelo kontrolisano stvaranju novih poslušnih poroznih nacionalnih elita i korpusa. Koliki je ceh koji će Srbi platiti u novonastalom geopolitičkom galimatijasu se ne zna, ali je jasno da on još nije konačan   

Miodrag Dinić

Destablilizacija zapadnog Balkana koji su najveći svetski politički i finansijski globalni klanovi započeli krajem 1988. godine označila je prelaz na strategiju izazivanja totalne krize u ovom regionu. Provociranjem dubokih političkih, nacionalnih, ekonomskih i socijalnih potresa započeo je građanski rata u bivšoj SFRJ.  Od tada na ovom prostoru se sprovodi projekta „globalnog upravljanja“ sa prelaskom na sistem privatne vlasti transnacionalnih sila. Globalisti su pod kontrolu stavili poslušne nacionalne elite koje  učestvuju u krojenju nove mape zapadnog Balkana. U toj raspodeli potčinjenosti, Srbi plaćaju ceh koji još nije dosegao konačni obračun.  

 I dok je Slobodan Milošević, prema globalistima želeo veliku Srbiju, ne treba zaboraviti da je još krajem prošlog veka nakon pada Berlinskog zida, klan globalista skovao plan da na zapadnom Balkanu stvori ravnotežu dve države: Hrvatske i Srbije. Najotvorenije taj plan je prikazan kroz ponudu nekadašnjeg američkog državnog sekretara Džejms Bejkera (za vreme Džordž Buša, starijeg) koji je u ime Bele kuće Miloševiću 1989. ponudio američku podršku u otcepljenju Srbije od SFRJ i stvaranje prve demokratske države na zapadnom Balkanu. No, deo jugoslovenskih komunista i vojnog rukovodstva SFRJ, koji su bili pod uticajem germanskog lobija zaustavili su Slobodana Miloševića u sprovođenju tog plana. Ubrzo posle toga, anglosanksonci su počeli da se svete Beogradu.

Proterani Srbi  iz Hrvatske

 Tada su krenule političke igre. Vašington je počeo da vrši najjači mogući uticaj na vlade republika tadašnje SFRJ sa tendencijom da se članice države SFRJ odvoje od svoje matice. U tome su zdušno učestvovale sve članice NATO. I tada je došlo do lančane secesije, kao i početka krvavog građanskog rata na prostoru bivše SFRJ. I dok su Bela kuća i međunarodni predstavnici zaraćene strane pozivali da se vrate za pregovarački sto kako bi se postigao mirovni sporazum, s druge strana ta ista Amerika i Zapad su naoržavali seceonističke republike bivše SFRJ i stvarali uslove za krvavi rat. I upravo takva politika dovela je do toga da ni međunarodna zajednica nije mogla da kontroliše te sukobe. Sve je izmaklo kontroli.  

Razbijanje bivše Jugoslavije dovelo je do stvaranja drastičnih društvenih nejednakosti i socijalne bede u svim postjugoslovenskim društvima. Novonastale države su dobile formalni suverenitet dok su u stvarnosti postale banana-republike kojima se može komandovati sa strane. 

Beograd: NATO bombardovanje 1999.

Tako Hrvatska i Srbija idu u korak sa svetom samo kad je u pitanju vlast bogate manjine nad siromašnom većinom. Očigledno da je uspostavljen oligarhijski poredak koji se pravda demokratskom retorikom. Zato nove kontrolisane porozne nacionalne elite navode da moramo da budemo dobre patriote, a svaki demokrata i branilac slobode je po definiciji patriota. A sve je to farsa privatne vlasti transnacionalnih sila.

U svemu tom Srbi palaćaju pozamašan ceh raspada bivše SFRJ. Međunarodna zajednica pokušava da Srbe žigoše kao genocidni narod, zatim da ih obespravi u međunarodnim odnosima i da ih tretira kao robove u 21. veku.

Da je to cilj Zapadne alijanse govore neke od mnogih izjava o Srbima „velikih humanista i demokrata“ Zapada koji su satanizovali naš narod :

           

     

      „Srbi su narod bez zakona i bez vere. To je 
   narod razbojnika i terorista”. (Izjava Žaka 
   Širaka, predsednika Francuske, za ručkom, 
   juna 1995. povodom sastanka Šefova vlada 
   država članica EU).

   

                     
     

   „Srbi nisu naročito pametni”… „Srpska deca 
   se više neće smejati”. (Lorens Iglberger, bivši 
   državni sekretar SAD).

      „Srbe treba baciti na kolena”.
(Klaus Kinkel, nemački ministar inostranih poslova, izjava 27. maja 1992)
  

     

     

      

      

      „Srbi su zločinački dupeglavci  
     (Ričard Holbruk, Klintonov 
     emisar u Jugoslaviji. Njujorker, 
     6.novembar 1995).








     ”Neka se Srbi podave u sopstvenom smradu„.
(Helmut Kol, nemački kancelar, početkom 1998).

 





      ”Vodićemo protiv Srba rat – diplomatski, ekonomski, politički, propagandni i psihološki„. (Džejms Bejker, državni 

      sekretar  SAD, na američkoj TV, jun 1992).

                                     
    




      „Srbe treba spokojno bombardovati, jer će sve brzo zaboraviti”.
(Džejms Šej, portparol NATO, marta 1999).

       
    


 

     ”Rat protiv Srba nije više samo vojni sukob.To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva„.  (Toni Bler, britanski premijer, tokom NATO agresije na Srbiju 1999).

     

       

     


    „Prošle nedelje imali smo devetoro ubijenih Srba, ove nedelje – osmoro. To je jasan napredak”.
(Bernar Kušner, Šef civilne misije UN na Kosovu i Metohiji, u izjavi za TV „France 2” krajem marta 2000).