SARKOZI: DRŽAVA TO SAM JA

Jeste Lujka, al' nije XIV

Sarkozi je stavio ceo policijski sistem i njegovu tajnu službu za bezbednost države u službu svog ličnog interesa

Mile Urošević

Luj XIV

Ako bi trebalo da se nekom vanzemaljcu ukratko objasni Amerika i politika predsednika Obame, onda bi to bio jednostavan oglas: Menjamo malo slobode za malo više sigurnosti. Za Nemce bi odgovarala prigodna parola: Evropa to smo mi, a evro je vrsta marke. Naravno, u Nemačkoj svako plaća posebno i nema rasipanja...

U Francuskoj je malo drugačije, ovde je rasipanje obavezno. Po nekim pisanjima, prigodna deviza za definiciju francuske politike i njenog prvog čoveka bi bila jedna repriza stare formule iz XVII veka: Država to sam ja! Ova izreka kojom je uveden apsolutizam Luja XIV, prigodna je i za filozofiju vladanja Nikole Sarkozija. Tako bar procenjuju mediji koji sve više kritikuju zakulisne igre i podvale koje Jelisejska palata organizuje u predigri predsedničkih izbora.

Drugi mandat

Sarkozy i Gadafi

Otkako je došao na vlast Sarkozi ne prestaje sa kampanjom za svoj drugi mandat. I već četiri godine tako, iz dana u dan. Očigledno mu je mnogo stalo da ostane na vlasti i da veruje da ništa, ama baš ništa ne može da ga spreči u ovoj nameri. Mnogi se plaše da je mali i iskompleksirani čovečuljak spreman i na druge alibije, samo ako to donosi nove poene popularnosti. Ova igra reči važi na svim jezicima sveta. Doduše još uvek nije dobro izvagana korist od agresije na najbogatiju zemlju Afrike, niti je izvesno koliko mu je ispoljena ratobornost podigla rejting na lokalnom planu.

Nisu Francuzi mutavi i vide oni pravu pozadinu političke fasade i razloge francuskog angažovanja. Vide, al' ćute, jer je ćar veliki. Humanost je izgovor, a petrol je pravi razlog, čuje se tu i tamo, jer zaista nema sumnje da je nafta, kao tekući problem, svuda važnija od čvrstog morala. Javna je tajna da je Francuska za svoj libijski humanizam i renesansu nagrađena specijalnim prijateljskim ugovorom u stilu: ti meni izbombarduješ opoziciju, a ja tebi isporučim crno blago. Tako je Sarkoland sada na putu da postane petrolejska sila sa velikim zalihama jeftinog petrola u prijateljskoj novoj Libiji.

 Priča se vrlo javno da je Sarkozi dogovorio vrlo tajno da će nekih 35 odsto libijske proizvodnje biti rezervisano za Pariz. Vlada je ovu provokativnu vest jednom prilikom demantovala, ali onako, skoro šapatom i vrlo neubedljivo. Dalje nisu insistirali. Malo kasnije pala je i radosna vest da su u blizini obale francuske pokrajine Gvajane, u južnoj Americi, pronađene velike zalihe petrola. Nešto kao i ona nafta koju je Milošević pred svoje izbore nanjušio u Vojvodini. Od naroda se traži da u sve ovo slepo veruje, a od novinara da ne čačkaju mnogo i ne traže druge istine, jer je ova zvanična sasvim dovoljna da se lepo živi.

Sarkozy

Ko drugome medijsku rupu kopa, i sam u nju upada. Tako bi glasila nova verzija stare poslovice, a odnosi se na članove sedme sile koja je i ovde na putu da se pretvori u devetu rupu na svirali. Ovo najbolje znaju članovi redakcije svetski poznatog lista Le Monde. Nije ni čudo da su upravo oni potegli tužbu protiv vlade za tajno prisluškivanje i špijuniranje novinara u aferi Betankur-Loreal oko podmićivanja i korupcije vladajuće stranke UMP. Obično rutinsko prisluškivanje bilo koga, a posebno znatiželjnih novinara, verovatno je sasvim normalna stvar u pseudodemokratijama i banana-republikama po celom svetu, ali u Francuskoj je to još uvek skandalozno i uostalom zakonom strogo zabranjeno. Da tragedija bude veća, zakon o neprikosnovenoj tajnosti novinarskih izvora je doneo upravo sam Sarkozi u vreme kada je tek zaseo u fotelju. Bio je to jedan od prvih i veoma cenjenih predsednikovih poteza. Ali predsednik je napredovao i ubrzo postao superpredsednik, onaj koji sam zamenjuje celu vladu i o svemu odlučuje "lično i personalno".

Francuska opozicija ga zbog ovog hobija u poslednje vreme naziva Hari Poter, jer čovek zaista ima neverovatan prirodni dar veštaca mađioničara. Moguće da ima i neki nevidljivi čarobni štapić kojim može da svakog nepodobnog pretvori u guštera ili u žabu, za tren oka, samo ako mu dotični smeta na putu za još pet godina vlasti. Ako je takav sada, kakav li će tek da bude za vreme tog poslednjeg mandata! O ovome se dosta razmišlja ovih dana ne bi li se u glavama Francuza konačno iskristalisala najvažnija odluka na svetu: Za koga glasati u proleće iduće godine?

Ko pisne, ima da ga nema

Sve što je rečeno nije ni plod mašte niti neko lično ubeđenje, već vrsta analize onoga što se piše u francuskoj štampi ili čuje na elektronskim medijima. Kako je država već u izbornoj groznici, tako, naravno, postoje i dva tabora koji imaju sasvim suprotna mišljenja o svemu. Za treći ili nesvrstani pravac razmišljanja - kao da nema mesta.

Predsednički mediji toliko hvale svog kandidata da je ponekad mučno slušati ovu staljinističku propagandu, o najboljem, nezamenljivom i u svetu najcenjenijem predsedniku. Nekako mnogo prirodnije i objektivnije deluje nedavno objavljena priča koju je pod provokativnim naslovom Sarkozi predsednik serijski ubica objavio poznati nedeljnik Nouvel Observator. Sličan članak se pojavio i u Okovanom patku. Naravno, u "prevedenom" smislu Sarkozi se optužuje za ubistva karijera službenika ili političara koji mu se ispreče na putu novog mandata ili, bolje rečeno, za ubistva svih obećanja koja su mu pomogla da bude izabran za predsednika.

Broj neispunjenih obećanja u srazmeri je sa brojem ljudi koji su dobili šut-kartu ili im je karijeru pojeo mrak jelisejske trojke. Obećanje ludom radovanje. U članku je nabrojano nekih tridesetak ljudi svih rasa i religija koji su ga "ugasili" zbog neke primedbe na račun gazde. Deputati opozicije, istražne sudije, policajci, inspektori, novinari pa čak i bivši ministri vladajuće stranke.

Sarkozy

Sarkozi puca na sve što mrda u suprotnom smeru. On lično i njegovi ljudi dele otkaze, prekomande ili hitne penzije i to po kratkom postupku, šakom i kapom. U nedavno objavljenoj knjizi pod naslovom "Sarko me ubio", istražna suditeljka gospođa Prevost-Desprez tvrdi da je Sarkozi uzimao keš lovu od gospođe Betankur, ali su svedoci ove korupcije bili preplašeni anonimnim smrtnim pretnjama i najzad odustali od namere da svedoče protiv čoveka koji je iznad zakona i koji ima dugu ruku.

Medijska bomba se tako pretvorila u pokvašenu petardu. Predsednik je zlopamtilo i vlada strahom, pritiscima i nasiljem, tvrdi otvoreno satirični nedeljnik Canard Enchaine. Sarkozi je stavio ceo policijski sistem i njegovu tajnu službu za bezbednost države u službu svog ličnog interesa. Počujte šta se piše o predsedniku jedne atomske sile:

"On se služi državnim aparatom da bi isterao svoje hirove i besnilo. Kada ga uhvati, on viče, skače, maltretira i ponižava državne službenike koji mu se ne dopadaju, protivnike koji mu smetaju i čak saveznike za koje sumnja da mu nisu dovoljno pristrasni i verni."

Za jednu reč, za jedan gest - ode radno mesto. Svako ko se protivi ide pravo na lomaču i mora biti spaljen kao veštica u srednjem veku, tvrdi poznati novinar PPDA, nekada najpopularniji spiker dnevnika koji je izgubio posao, jer je velikog Sarkozija uporedio sa malim dečakom. Uostalom, bio to novinar, ministar ili inspektor policije, tarifa je ista. Mala greška - velika posledica. Kada je došao na vlast Sarkozi je imao dosta prijatelja, kada ode sa vlasti biće potpuno sam, dodao je dotični novinar Poivre Darvor.

Režimske sluge

Nedavno je i cenjeni Le Monde objavio neke tajne dokumente iz procesa o finansiranju vladajuće stranke i malverzacijama njenog računovođe Erika Vorta, koji je nakon toga morao da podnese ostavku. Sarkozi je odmah pustio svoje kerove da isteraju zeca iz jazbine i otkriju nelojalnog i politički nepodobnog službenika ministarstva pravde, piše pariski nedeljnik i navodi imena sablasne trojke, koja iako nije u dugim kožnim mantilima već u klasičnim sivim odelima, koristi slične metode.

Sarkozy i Squarcini

Klod Geon, ministar unutrašnjih poslova, Bernard Squarcini iz tajne službe i Frederik Pechenard, direktor policije, citirani su kao udarna snaga Sarkozijevog režima. Oni su od nekog Stefana Tijardovića, koji je u tajnoj službi francuske policije zadužen za velike uši, zatražili da pronađe cinkaroša tako što će da špijuniraju telefon novinara Monda koji je objavio vest. Skandal je izbio na površinu, ali skandala ima toliko da jedan više ili manje ne menja mnogo. Opšte je mišljenje da ga je Sarko baš preterao. Predsednik Francuske je, pak, ubeđen da je u pravu, da mu je bilans petoletke pozitivan i veruje da će na proleće biti ponovo izabran, samo ako ćuti, tako je pametniji iako iz pozadine polako skida glave svojim konkurentima.

Glavna prepreka je eliminisana: Dominik Stroskan, švaler iz Njujorka, sada je više kandidat za ćorku nego za Jelisejsku palatu. Od kako se vratio u Pariz u toku je i druga optužba za silovanje jedne novinarke i to pre deset godina. Potencijalni kandidati iz same desnice ili bivši ministri su pod posebnom prismotrom i sve je učinjeno da se ne kandiduje niko drugi osim Sarkozija, kako bi šanse bile veće za drugo poluvreme.

Jedini koji ne haje na pretnje i ucene je Dominik Vilpint, bivši prvi ministar, koji je već dugo na sudu sa predsednikom i kome se u poslednje vreme često pripisuju novi zločini i za koga se traže nove kazne. Samo da bi se eliminisao iz trke.

Nedavno je i on optužen da je uzimao bakšiš od afričkih predsednika. Kofere pune milione dolara za svog gazdu Širaka, koji je već na sudu za sličnu pljačku dok je bio gradonačelnik, pre dvadeset godina. Divno društvo. Sad se saznalo i da je Miteran reketirao afričke vladare pre trideset godina. Nije isključeno da su i Napoleon, pre dva veka, ili Lujka broj 14 u doba pozne renesanse, žestoko muvali i da je vreme da im se sudi. Za koju godinu saznaćemo još koješta, o čemu je danas strogo zabranjeno da se piše ili da se čačka.

Takav je Zapad, takva je Evropa, kojoj težimo toliko. Možda upravo zato jer je slična našim narodnim običajima. I kod nas izgleda važi ono Život dajem vlast ne dajem. A ova kratka priča ima samo jedan mogući zaključak. Nigde nije mnogo bolje. Gde god ima profita i vlasti, tu su ljudi uvek isti i čovek čoveku najljući neprijatelj. Put u bolje sutra izgleda da je popločan leševima preko kojih mora da se gazi da bi se napredovalo, kako je to lepo zabeležio jedan naš savremeni pisac.

   

                                                                                                 www.magazin-tabloid.com 

APOKALIPSU AMERIČKE EKONOMIJE SPAŠAVAJU SAMO RATOVI

Imperija uveliko troši 2032. godinu

Sjedinjene Američke Države su već dugo prezadužene. U minusu su i država i građani. Sa dugom od 150.000 milijardi dolara, imperija potrošačkog društva opasno se približila bankrotstvu, iako je novčanom intervencijom koju je inicirao predsednik Barak Obama ekonomski požar prigušen 

Miodrag Dinić

Da li je Vašington praktično već bankrotirao, to pitanje opseda i stručnjake i najšire javno mnjenje? Spoljni dug Amerike iznosi preko14.000 milijardi dolara, a predviđa se da će 2015. godine on iznositi oko 20.000 milijardi dolara. U kineskom trezoru nalazi se bogatstvo od 2.500 milijardi dolara. Ko će da vrati te dugove, kako i kada? Dug po osnovu kreditnih kartica je blizu 15.000 milijardi dolara, a federalnih država i lokalnih vlasti – oko 20.000 milijardi dolara. Sektor nekretnina je u finansijskom ambisu od oko 15.000 milijardi dolara. Računajući i spoljni dug, zbir novčane depresije iznosi 64.000 milijardi dolara.

Ako je tačna činjenica da su penzioni i još neki drugi državni fondovi praktično bankrotirali, potencijalni dug se povećava,  tako da ukupno zaduženje dostiže famoznih 150.000 milijardi dolara. Time se ulazi u zonu sumraka. Da bi se otplatili svi pobrojani dugovi (sadašnji i oni koji će uskoro postati aktuelni), novčana masa bi trebalo da se poveća za oko 10 puta. 

Danas ispod granice siromaštva u Sjedinjenim Državama živi 15 odsto stanovništva, to jest njih 45 od 300 miliona. Od Njujorka do Kalifornije ekonomska situacija postaje alarmantna. Zbog redukcije radnog vremena za deset odsto, oko osam miliona ljudi izgubilo je posao. Američki javni dug je oko 14 odsto bruto nacionalnog dohotka. Reč je o istorijskom rekordu za period od Drugog svetskog rata do danas. Amerikanci, u finansijskom smislu, žive 2032. godinu, znači sve su već potrošili 21 godinu unapred, praveći ,,račun bez krčmara".

Sumorna predviđanja stručnjaka

Ekonomija SAD se minulih godina održavala podsticanjem ekspanzije potrošačkog duga. No, danas su tamošnji građani toliko prezaduženi da više ne mogu da podignu nove kredite. To ukazuje da glavna pokretačka snaga američke ekonomije, dakle,  potrošačka tražnja, više ne može da raste.

Inače, potrošačka potražnja ,,hrani" 70 odsto privrede, ali onog trenutka kada ona više ne može da raste, ekonomski oporavak postaje nemoguć. Očigledno je da se nalazimo pred najvećom svetskom krizom u istoriji čovečanstva. Posledice tog zla mogu da gurnu čovečanstvo u izrežirani svetski rat, čemu nas uči istorija. Izvesno je da će prebogati postati još bogatiji i moćniji.

Norveški profesor Johan Galtung, matematičar i sociolog, veoma je cenjen i važi za izuzetnog intelektualca ovog vremena. Njegove prognoze su veoma sumorne. U radu objavljenom 2004. godine Galtung je predvideo propast ,,američka imperija” do 2020. godine. Norveški profesor je hipotezu razvio u prognozu i 2009. godine proširio je u knjigu čiji je naslov ,,Propast imperije SAD – onda šta?“

I Andrej Kobjakov, ruski nezavisni ekonomista, profesor na Univerzitetu Lomonosov, jedan je od retkih eksperata koji već godinama upozorava na opasnost od kraha čitavog ekonomskog sistema. Zajedno sa svojim kolegom Mihailom Hazinom, on je 2003. godine napisao knjigu „Zalazak imperije dolara i kraj Pax Americana”. Kad se knjiga čita danas, prosto je neverovatno koliko su tačno navedeni autori predvideli buduće događaje.

Zanimljivo je i da knjiga francuskog bankara i pisca Žaka Atalija „Kratka istorija budućnosti“, objavljena 2006, ne samo da otkriva potajne (i javne) želje i planove kreatora globalizma i tzv. ,,Novog svetskog poretka", već budi još veće interesovanje time što o svemu tome piše čovek iz bankarske ,,mreže", koja te planove već odavno sprovodi.

Kuda ide sila broj jedan

Mnogi ekonomski, politički i vojni analitičari u svetu ukazuju da će Sjedinjene Države početi da se raspadaju. Imperijalni tron SAD izgubiće se s vremenom, ali ne pre 2030. godine, nakon čega će se u njoj drastično promeniti politika. Amerika će postati država socijalističke demokratije, poput skandinavskih država, ili će njome zavladati diktatura.

U poglavlju ,,Pad imperije", Žak Atali kaže da će dolar ostati dominantna svetska moneta najmanje do 2025. godine, kada će međunarodni bankari početi da ga napuštaju i ,,kreditna piramida, zasnovana na vrednosti nekretnina, počeće da se ruši". Koliko će biti veliki ekonomski pad Amerike i kakva je budućnost čeka, francuski bankar opisuje rečima da ,,to neće biti sutrašnja Afrika, koja će jednog dana ličiti na današnji Zapad, već bi čitav Zapad mogao da bude u situaciji da priziva današnju Afriku".

Po Ataliju, brz ekonomski rast očekuje više zemalja u svetu, posebno u Aziji, pa će u budućnosti to biti policentričan svet. Atali još vidi i da će u čitavom svetu, kako ga bude obuzimao haos, doći do jačanja religija, poput islama i hrišćanstva.

Region u kojem se uči Biblija u Južnom delu SAD (južnjaci – nacionalisti) mobilisaće se i oni bi mogli izvesno vreme da dominiraju američkom politikom. ,,SAD bi onda oko 2040. godine mogle ući u teokratsko iskušenje, eksplicitno ili implicitno, u obliku teokratskog izolacionizma, u kome bi demokratija bila jedva primetna".

Tako jak hrišćanski pokret mogao bi da se proširi na međunarodni nivo i da bude iskorišćen u ratu protiv mobilisanog islama. I to bi, očigledno je, bio opšti svetski rat, sukob koji bi teško oslabio sve zemlje. Obe religije bile bi odbačene.

Nejasno je na osnovu čega Atali izvodi ovakve projekcije budućnosti, osim na osnovu laži i dezinformacija koje globalni mediji već nekoliko godina plasiraju kao islamski fundamentalizam i terorizam, koji su se obrušili na američku i zapadnoevropsku demokratiju. Kao da već nema mnoštva dokaza da je reč o perfidnoj orkestraciji terora i da iza njega stoje upravo međunarodni bankari i tajne službe pod njihovom kontrolom, koje obučavaju ove ,,islamske teroriste" upravo sa ciljem da rasplamsaju veliki verski globalni sukob.

Atali očito ,,predviđa" ono na čemu bankari već odavno rade. Zanimljivo je i njegovo ,,predviđanje" prema kojem će se pre kraja 21. veka SAD potpuno raspasti i naći se pod vlašću jedne kolektivne svetske vlade. Prema nekim predviđanjima, predsednik sveta biće promovisan 2111. godine u Jerusalimu? 

Pokret „Okupirajmo Volstrit“

           

Američki pokret „Okupirajmo Volstrit“ protestuje protiv pohlepe korporacija i predstavlja stav 99 odsto građana Sjedinjenih Država koji su protiv jedan odsto najbogatijih. Inače većina Amerikanaca danas ne podnosi Volstrit. Milioni amerikanaca ostali su bez svojih kuća. Pedeset miliona nema zdravstveno osiguranje. Zvanično je 14 miliona nezaposlenih, što verovatno znači da ih je više od 20 miliona. I da li je to demokratija, ona koja se poziva na pravdu i patriotizam. Više od 700 ljudi koji su protestovali zbog ekonomske krize uhapšeno je 1. Oktobra uveče u Njujorku tokom blokade saobraćaja na Bruklinškom mostu. Demonstranti su na most došli sa Menhetna, iz blizine Volstrita. Vrlo je zanimljivo da se demonstratnti hapse, dok ni jedan bankar, direktor s Volstrita, ili neko iz korporativne Amerike nije u zatvoru. To govori da niko od onih ljudi koji su 2008. Izazvali ekonomski kolaps u SAD nije iza rešetaka. Ljudi koji su uništili budućnost ove američke generacije svojim finansijskim špekulacijama su na slobodi, a demonstranti trunu u zatvoru.

POVRATAK TURSKE U PROŠLOST ILI POGLED U BUDUĆNOST BALKANA

Ko i zašto u Beogradu otključava Stambol kapiju

Ankari se, izgleda, žuri da zauzme strateški položaj na Balkanu, i to preko Srbije, jer ukoliko se u evrointegracijama stvori vakuum, Turska ne želi da prepusti Zapadni Balkan, u geopolitičkom smislu, nekom drugom „neevropskom elementu”. U tim i takvim ambicijama, Tursku, ipak, kontrolišu Berlin i Moskva

Miodrag Dinić

Ako je suditi po političkim porukama iz Turske, Srbija je jedna od ključnih država na Balkanu. Suha Umar, koji je do septembra 2010. godine bio turski ambasador u Beogradu, poručio je da je Srbija ključ bezbednosti Zapadnog Balkana. I dok je Turska prilikom rata na prostoru bivše Jugoslavije  dosledno podržavala sve srpske neprijatelje, Ankara sada intenzivno radi na normalizovanju političkih i ekonomskih odnosa sa Beogradom.

Kralj Aleksandar Karađorđević I

Turska preko Srbije pokušava da stabilizuje Zapadni Balkan, kako bi mogla slobodno da stvara prostor za uspešan partnerski odnos sa Evropskom unijom. No, političko znanje, istorijsko iskustvo, mudrost i sadašnja raspodela snaga u svetu ukazuje da Beograd treba da bude obazriv u budućim odnosima sa Ankarom.

Zanimljivo je da je još kralj Aleksandar Karađorđević izjavio da su Srbi izmirili sve račune sa Turskom 1912, pa ubuduće sa njima možemo biti samo prijatelji.  Ipak, ova poruka u kasnijim istorijskim događajima nije dobila potvrdu. Pojam Balkan, koji lingvistički možemo posmatrati kao vezu dve turske reči bal (u prevodu med) i kan (krv) upravo odslikava sudbinsku sliku Balkana.

Za Ankaru, ili protiv

„Strateška dubina“,  dokument koji je pre 10 godina napisao šef turske diplomatije Ahmet Davutoglu, predstavlja globalne ambicije Ankare. Turska geopolitička pozicija očitava se kroz postepeno otvaranja prema svetu i preobraženje regionalnog i globalnog uticaja Turske. U tom kontekstu Ankara sebe vidi kao evropsku i azijsku, zatim balkansku i kavkasku, a na kraju kao i srednjoistočnu i mediteransku državu.

Turska, ipak, nije evropska država, na šta ukazuje civilizacijski zbir činjenica prošlosti i sadašnjosti. Turska jeste geografski, ali samo marginalno, evropska država,  jer je sticajem istorijskih okolnosti ostala na jednom delu Balkana. Ali kada je reč o uključivanju Turske u EU, većina u Evropi je protiv. Jednostavno, Turska se ne doživljava kao deo Starog kontinenta. No, Velika Britanija, Španija i Italija lobiraju za postavljanje Ankare na spisak Brisela, dok su Nemačka, Austrija i Francuska izričito protiv toga.

Vašington  je u nekoliko dokumenata izrazio nezadovoljstvo zbog planova Ankare, ali i otvorenih i politički neumerenih istupa turskih političara, kako bi u Bosni i Hercegovini otvorili kapiju većeg uticaj na Balkanu, otkrio je sajt „Vikiliks“.

U razgovoru pomoćnika američkog državnog sekretara za politička pitanja Vilijama Bernsa sa podsekretarom turskog Ministarstva inostranih poslova Feridunom Sinirliogluom naglašeno je da se Evropska unija protivi snažnijem angažovanju Turske na Balkanu, te da Sjedinjene Države sa oprezom gledaju na to.

Prema dokumentu koji je američki ambasador iz Ankare poslao u Vašington, u februaru 2010, nakon susreta dvojice diplomata Sinirlioglu je Bernsu otkrio da postoji odlučnost turske vlade da se suprotstavi stalnim naporima EU da isključi Tursku sa Balkana.

Ahmet Davutoglu

U dopisu se otkriva da je pojačano tursko angažovanje između BiH i Srbije rezultiralo time da je Turska uverila tadašnjeg predsedavajućeg Predsedništva BiH Harisa Silajdžića da odustane od isticanja srpskog ,,genocida". U drugom dokumentu se na vrlo upozoravajući način ističe uloga šefa turske diplomatije Ahmeta Davatoglua, koji je prouzrokovao pravu lavinu reagovanja i otvorenog otpora u regionu. ,,Taj stav povratka u prošlost, kombinovan sa turskom tendencijom da ga sprovede u saradnji sa lokalnim političarima islamske orijentacije, konstantno stvara nove probleme", upozorava se u dopisu američke ambasade u Ankari Stejt departmentu.

Na drugoj strani, Rusija i Turska su overile značajan akt o privrednoj i široj saradnji . Kremlj Ankaru  rangira kao važnog spoljnopolitičkog partnera, posebno na energetskom i ekonomskom planu. Stav Ankare prema Moskvi navodi na pomisao da Turska preoblikuje svoju spoljnu i ukupnu politiku. Rusija ne prihvata njen povećani politički uticaj na Balkanu, ali to za sada ne ističe u prvi plan kada su u pitanju odnosi Moskve i Ankare.

I saradnja sa Kinom ukazuje da Turska sistematski želi da nađe partnere među državama koje direktno utiču na oblikovanje međunarodne politike i ekonomiju.

Kada je u pitanju odnos Berlina i Ankare, podsetimo na reči nemačke kancelarke Angele Merkel, koja je izazvala burne reakcije Turaka  u Nemačkoj, mada se to odnosila na sve strane radnike:

„Početkom šezdesetih godina prošlog veka naša zemlja je pozvala strane radnike da dođu u Nemačku i sada oni tu žive. Zavaravali smo se neko vreme misleći da neće ostati, da će jednom otići, ali se to nije desilo. Pristup građenju multikulturnog društva i suživota na zadovoljstvo obe strane je propao, potpuno propao“.

Na političkoj kaldrmi

Čedomir Antić, istoričar i politički analitičar iz Beograda, u više navrata je u javnosti objašnjavao složen odnos Turske prema Balkanu: „Pre svega, Turska je bila prisutna na ovom području i tokom proteklih stotinu godina. Turska je bila deo procesa objedinjavanja Balkana do kojeg je došlo početkom tridesetih i pedesetih godina 20. veka, kada su formirani prvo Balkanski pakt 1934. godine, a potom Balkanski savez 1953. godine.

Govoreći o novom Turskom povratku na Balkan, Antić ukazuje da je on drugačiji, što vrlo dobro definiše ona čuvena anegdota vezana za bivšeg turskog predsednika Turguta Ozala kada je rekao: ,,Ne želimo da sledeći put mi budemo na meniju, već za stolom“.

Abdulah Gul i Boris Tadić

Česti sureti političara Srbije i Turske, poslednje godine, kod mnogih su stvorili nedoumicu: šta se dešava na relaciji Beograd–Ankara. Zanimljiv je zajednički zaključak predsednika Srbije Borisa Tadića i turskog predsednika Abdulah Gula, prilikom njegove prošlogodišnje posete Beogradu, „da su Srbija i Turska razvile najbolje odnose u dosadašnjoj istoriji i da su oni dostigli nivo strateškog partnerstva“.

Politički analitičari u Srbiji nadaju se da će Turska ostati verna idejama kemalizma. Po svemu sudeći, ideologija i strategija Kemala Ataturka zaustavili su tursko političko propadanje i očuvali veliku državu u regionu Balkana, kao i veoma značajnog političkog, vojnog i ekonomskog igrača na Bliskom istoku.

No, jedan politički incident, izazvan stavom Ankare prema prostoru bivše Jugoslavije, ponovo je aktivirao duhove prošlosti. Naime, stari novi turski premijer Redžep Erdogan je, nakon pobede na izborima, ukazao da njegova pobeda ima isti značaj i za Ankaru, i za Sarajevo. Na tu političku provokaciju reagovao je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik: „Politički cilj RS je da se odbrani od dominacije Turaka na ovom prostoru i neoosmanizma koji više niko i ne krije. Sve to smo odavno videli i sve je jasno, i da Erdogan to tako otvoreno ne kaže. To što će biti agresivniji, ne znači da će biti uspješniji“.

No, vlast u Beogradu u odnose sa Turskom ušla je sa priličnim poverenjem. Tako su, po svemu sudeći, srpsko-turski odnosi ušli u fazu političkog nadmudrivanje i neki put neartikulisanog političkog oglašavanja Ankare, što na balkanskoj kaldrmi može izazvati i neželjene posledice kod Srba, vođenjem Turske politike na prostoru bivše Jugoslavije. Očigledno da se Srbiji vraća, ali i učvršćuje uloga političkog, ideološkog i verskog amortizera između Zapada i Turske.

Ko je i zašto upravo sada u Beogradu otključao Stambol kapiju (jedna od četiri beogradske kapije na izlasku iz varoši kroz koju je nekada vodio drum u pravcu Istambula, ili Stambola) – ostaje nedoumica čiji odgovor može imati sudbonosni uticaj na budućnost Srbije. On što je jedino sigurno jeste da je Beograd  ušao u tešnje političke i ekonomske odnose sa Turskom, i to prilično sa velikim poverenjem. Da li je to opravdano i mudro – vreme će pokazati?

Srpski jezik bio diplomatski

Naša istorija je, izgleda, prećutala da su na prostorima turske imperije u službenoj upotrebi bila čak četiri jezika: turski (za svakodnevne razgovore), arapski (jezik religije, jer je njime napisan „Kuran"), zatim persijski (književni jezik) i – srpski, kao jezik diplomatije i vojske. I sultani su govorili srpski, jer se smatralo da samo neobrazovani ne govore taj jezik. 

Propaganda ili činjenica

U Turskoj živi devet miliona Srba. Oni su apsolutno svesni svog porekla, sa neverovatnim ponosom to ističu, smatrajući sebe počastvovanim zbog toga što su im koreni u Srbiji! Pazite, nekima od njih su se preci još pre 300, pa i 400 godina naselili na te prostore, ali oni i dan-danas govore srpski i svako od njih zna koje je prezime porodica nosila i koja je krsna slava kuće bila – otkriva Dragan Milosavljević, predsednik Društva srpsko-turskog prijateljstva ,,Inat" (inat u prevodu na srpski jezik znači čvrsto verovati).

PRESTROJAVANJE U ORUŽANIM SNAGAMA RUSIJE

Nuklearni projektili prete agresoru

Nuklearno oružje Rusije je sredstvo odvraćanja od agresije, očuvanja vojne bezbednosti Rusije i njenih saveznika, te održavanja  međunarodne stabilnosti i mira 

Miodrag DINIĆ

      Pretnja nacionalnoj bezbednosti Rusije na globalnom planu vidi se u pokušaju Zapada i njegovih saveznika da oponiraju jačanju Rusije, kao jednog od uticajnih centara u multipolarnom svetu, koji je poslednjih 20 godina bio unipolaran. Ruski oponenti sprečavaju sprovođenje nacionalnih interesa Rusije, a pokušavaju i da oslabe poziciju Moskve u Evropi, na Bliskom istoku, Transkavkazju, u centralnoj Aziji i azijsko-pacifičkom regionu. 

Interkontinentalni nuklerani projektil RS 24

      Nivo  i delokrug vojnih pretnji koje su u  porastu, a mogu da ugroze Rusiju, doveli su do prestrojavanje oružanih snaga Rusije. Modernizacija naoružanja, od podmorja do kosmosa, i poboljšanje materijalnog stanja pripadnika vojske Rusije izdiže Kremlj u sam vrh svetske vojne elite. Odlučnost Moskve da modernizuje svoju vojsku ukazuje da je Rusija uspela da ojača toliko da i ekonomski može da izdrži vojne reforme.

      Kada  je o nuklearnom oružju reč, Kremlj zadržava pravo da prvo upotrebi nuklearno oružje kao odgovor na upotrebu atomskog ili drugog oružja za masovno uništavanje protiv Rusije ili njenih saveznika, ili kao odgovor na agresiju velikih razmera,  uz upotrebu konvencionalnog oružja, u situaciji kritičnoj po nacionalnu bezbednost Rusije. Moskva neće upotrebiti nuklearno naoružanje protiv država potpisnica Ugovora o neširenju nuklearnog oružja koje ne poseduju atomsko naoružanje, osim u slučaju napada na Rusiju. Nuklearno rusko reagovanje dogodiće se i ako budu napadnuti saveznici Rusije i države prema kojima Moskva ima bezbednosne obaveze.

      Na  Zapadu su posebno zabrinuti zbog stavova u novoj ruskoj vojnoj doktrini koji govore o odgovoru Rusije na napade na njene snage raspoređene izvan matične ruske teritorije, o pravu predsednika Rusije da naredi raspoređivanje vojnih snaga izvan matične teritorije i bez dozvole ruskog parlamenta, o pravu Rusije da koristi nuklearno oružje i u lokalnim konfliktima, ako je Rusija napadnuta, ali i kao prevenciju od napada na Rusiju. Tu su i stavovi o odbrani država koje to zatraže od Rusije, a koje Rusija podržava, te o zaštiti ruskih državljana u inostranstvu. Očigledno da je Moskva sebi dala to pravo, jer ga Vašington već duže vreme koristi u ulozi svetskog policajca.

Strategijske mornarička raketa "BULAVA"

      Analitičari Pentagona naglašavaju da će Rusija do 2020. godine, u okviru plana za obnovu vojne sile, kupiti osam podmornica na nuklearni pogon, 600 aviona i 1.000 helikoptera, te stotinu vojnih brodova, uključujući i dva nosača helikoptera, pored dva koja su već kupljena od Francuske. Za sve to iz ruskog vojnog budžeta otići će 650 milijardi dolara. Rusija u sledeće tri godine očekuje uvođenje u operativnu upotrebu 30 novih balističkih interkontinentalnih raketa, kao i pet novih raketnih sistema iskander. Oružane snage Rusije uvešće u operativnu upotrebu strateške i taktičke rakete. Reč je o interkontinentalnim raketama RS-24 (šifra NATO SS-X-29) i bulava (šifra NATO SS-NX-30), kao i balističke rakete kratkog dometa iskander (šifra NATO SS-26 stoun).

      Po  svemu sudeći Moskva modernim projektilima u potpunosti menja zastareli nuklearni raketni i antiraketni arsenal, koji je bio operativan u vreme postojanja nekadašnjeg Sovjetskog Saveza.  

Protivraketna odbrana

      

Ruski sistem ABM godinama je operativan i predviđen je upravo za odbranu od američkih interkontinentalnih raketa. Čine ga radarske stanice i komandni centri u Sofrinu kraj Moskve, Baranoviči u Belorusiji, Balkaš u Kazahstanu, Gabala u Azerbejdžanu, Lektuši kraj Sankt Peterburga, Armavir u južnoj Rusiji, Olenegorsk na severozapadu Arktika, Pečora na severozapadu Urala i Mišelevka u istočnom Sibiru.

Protivraketni sistem S-500

Raketni deo tog sistema čine 2.064 rakete raznih tipova: specijalni ABM sistem galoš sa 32 projektila SH-11 gorgon i 68 raketa SH-08 gazela samo za protivbalističku odbranu Moskve, pa 1.900 raketa iz sistema S-300 PMU i još 64 projektila sistema S-400, koji je već raspoređen na dve lokacije u Rusiji. Takođe, deset divizija biće opremljeno novim S-500 protivraketnim sistemom, koji treba da postane nosilac ruske raketne odbrane. Radari i komandni centri povezani su s ruskim izviđačkim satelitima u svemiru, koji im daju trenutne informacije o bilo kakvom lansiranju, bilo čije rakete, bilo gde u svetu.