Spoljnja i bebednosna politika Srbije strategijski nedefinisana

Kosovo faktor dezorjentisanosti

     Kada je u pitanju spoljnja i bezbednosna politika Srbije ona je  uslovljena nestabilnim i nedefinisanim političkim i bezbednosnim okruženjem što Beograd dovodi u poziciju da ističe potrebu za očuvanjem suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti države Srbije. Zato i ne iznenađuje definisana bezbednosna politika Srbije koja u kontinuitetu sledi tradicionalno razumevanje koncepta bezbednosti, odnosno vezujući sam koncept za suverenitet i teritorijalni integritet što je naglašeno kroz problem Kosova 

KFOR Kosovska Mitrovica

Miodrag Dinić

   

    Spoljnja i bezbednosna politika Srbije ispoljavaju se kroz bezbednost građana, unapređenje bezbednosti, izgradnju poverenja i stabilnosti u regionu. Tu su i saradnj i partnerstvo sa međunarodnim bezbednosnim organizacijama i institucijama demokratskih država. I pored toga spoljnja i bezbednosna politika Srbije nisu na nivou OZBILJNIH DRŽAVA.

    Po svemu sudeći KOSOVSKA KRIZA je ukazala na sličnosti i razlike između strategije spoljnje i bezbednosne politike Evropske Unije, Sjedinjenih Država i Republike Srbije. To se ogleda u definicijama i zvaničnim dokumentima obe strane. Iako se u analizi globalnog okruženja Strategije nacionalne bezbednosti Republike Srbije navodi da se bezbednost iz  vojne sfere preliva i na  ekonomsku, energetsku, socijalnu i ekološku bezbednost, uključujući bezbednost pojedinca i društva u celini, Srbija i dalje tvrdo drži svoj stav o bezednosti, bar kroz spoljnopolitičke stavove.

  To se vidi kroz definisanje  intervencionizma i mešanja u unutrašnje poslove suverenih država gde se narušava međunarodni pravni poredak što  predstavlja ozbiljnu pretnju miru i stabilsnoti, uključujući u ovu definiciju pretnje i pokušaje davanja legitimiteta od strane jednog dela međunarodne zajednice stvaranju novih državnih tvorevina na teritoriji suverenih država i članica OUN osvrćući se iznova na pitanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta.

    Kao najveću pretnju nacionalnim interesima Srbije Beograd vidi u protivpravnom jednostranom proglašenju nezavisnost Kosova.

    Tako se Kosovo i dalje navodi u elementima politike nacionalne bezbednosti, gde se u delu spoljne politike naglašava da je Beograd spremna da unapređuje odnose sa Vašingtonom i pored toga što su Sjedinjene Države priznale jednostrano proglašenu nezavisnost srpske južne pokrajine.

Tradicija

    Srpsko tradicionalno tumačenje pojma bezbednosti očigledno predstavlja prepreku daljim reformama spoljnje i politike bezbednosti u skladu sa evropskim standardima kojima Srbija teži. Takođe, politika nacionalne bezbednosti jasno ne definiše da li će Srbija sarađivati i sa Evropskom Unijom i NATO kao organizacijama ili samo sa njihovom pojedinačnim članicama.

    Očigledo je da se spoljna i bezbednosna politika nalzi u jednom galimatijasu pa je zbog toga i nedosledna.

Bivša vlast Srbije istovremeno je tvrdila da neće sarađivati sa vladama zemalja koje su priznale Kosovo (to se nikada nije dogodilo u praksi, izjava radi dobijanja poena na unutrašnjoj političkoj sceni), iako je zahtevala ulazak u Evropsku Uniju, gde je većina članica priznala Kosovo, kao najvažniji politički cilj. To je dovelo do zaključka da je potrebno prvo definisati ciljeve spoljne politike Republike Srbije da bi bilo moguće definisati izazove i pretnje na kojima bi se temeljila reforma sektora bezbednosti.

    Ako Srbija ostane dosledna usvojenim težnjama bivše vlasti ka evroatlantskim integracijama, Evropska Unija i NATO mogu da služe kao primeri, ili odigraju savetodavnu ulogu, za reorganizaciju ciljeva spoljne i bezbednosne politike. 

    S druge strane Srbija je definisala svoje vojno opredeljenje Ustavom, a to je vojna neutralnost. Realno gledano to je unutrašnje opredeljenje, ali je teško poverovati da će to VOJNO opredeljenje Srbije prihvatiti EU i NATO, kao što je teško poverovati da će Srbija postati ravnopravni član EU, a da ne postane članica NATO. To bi bio presedan, ali postoji kao mogućnost u vojnopolitičkoj opciji Vašingtona, opredeljenje da Beograd opet dobije ulogu inicijatora okupljanja država "trećeg sveta". Kao   treća spoljnopolitička i bezbednosna orijentacija Srbije postoji usmeravanje Beograda ka Moskvi i           Pekingu.

Crvena linija

    Kosvski problem ušao je u fazu konačnog oblikovanja odnosa na relaciji Beograd – Priština, pod okriljem VELIKIH i sa Istoka i sa Zapada. I pored toga što Sjedinjene Države ne žele novu Republiku Srpsku na Kosovu jer "to nije dobro ispalo ni u BiH" kako navodi američki ambasador u Srbiji Majkl Kirbi. Sve to ne treba uzimati kao konačni stav Vašngtona. S druge strane Albanija mora da prestane sa uznemirujućom retorikom nacionalizma, poruka je koju su u Tirani albanskim vlastima uputili zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD Filip Riker i nemački šef diplomatije Gvido Vestervele. Granice u Evropi gube svoj značaj, ali one ne mogu biti uklonjene, istakao je Vestervele.

    Ove javne poruke i Srbima i Albancima odslikavaju „otvorenu diplomatiju“ koja, pokazalo se u mnogim slučajevima, nije i ono što je rezultat određene politike u rešavanja kriznih situacija. Kada su u pitanju srpske opštine na severu Kosova, one mogu dobiti i status kao Republika Srpaska u BiH. Kako je veliki deo EU, kao i mnoge države sveta i SAD priznale nezavisnost Kosova moguće je da anglosanksonci idu na zaokruženje nacionalnih korpusa na uazavrelom Balkanu.

Majkl Kirbi

    Takav političko-bezbednosti pristup omogućava SAD i  Britaniji da upravljaju Zapadnim Balkanom tako što to će „paliti krizne dodire“ nacionalnih korpusa u zavisnosti koji nacionalni korpus treba „umiriti“. Istorijska praksa anglosaksonaca ukazuje da su uvek dobro vladali sredinama gde su bili zaokruženi nacionalni korpusi, a gde su „dodiri“ ostali roviti.

    Sve ovo ukazue da se spoljnja i bezbednosna politika Srbije ne mogu  osloniti na neadekvatna planiranja ili improvizovane događaje. Srpska politička i bezbednosna sadašnjica zahteva angažovanje političkih umnih i mudrih ljudi koji mogu biti i ne stranačke ličnosti. Što pre u jačanjem diplomatskog i bezbednosnog korpusa Srbije, država će vraćati svoj dobar međunarodni ugled.