Kosovo faktor dezorjentisanosti
Kada je u pitanju spoljnja i bezbednosna politika Srbije ona je uslovljena nestabilnim i nedefinisanim
političkim i bezbednosnim okruženjem što Beograd dovodi u poziciju da ističe
potrebu za očuvanjem suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti
države Srbije. Zato i ne iznenađuje definisana bezbednosna politika Srbije koja
u kontinuitetu sledi tradicionalno razumevanje koncepta bezbednosti, odnosno
vezujući sam koncept za suverenitet i teritorijalni integritet što je naglašeno
kroz problem Kosova
Spoljnja i bezbednosna politika Srbije
ispoljavaju se kroz bezbednost građana, unapređenje bezbednosti, izgradnju
poverenja i stabilnosti u regionu. Tu su i saradnj i partnerstvo sa
međunarodnim bezbednosnim organizacijama i institucijama demokratskih država. I
pored toga spoljnja i bezbednosna politika Srbije nisu na nivou OZBILJNIH DRŽAVA.
Po svemu sudeći KOSOVSKA KRIZA je ukazala
na sličnosti i razlike između strategije spoljnje i bezbednosne politike
Evropske Unije, Sjedinjenih Država i Republike Srbije. To se ogleda u
definicijama i zvaničnim dokumentima obe strane. Iako se u analizi globalnog
okruženja Strategije nacionalne bezbednosti Republike Srbije navodi da se
bezbednost iz vojne sfere preliva i na ekonomsku, energetsku, socijalnu i ekološku
bezbednost, uključujući bezbednost pojedinca i društva u celini, Srbija i dalje
tvrdo drži svoj stav o bezednosti, bar kroz spoljnopolitičke stavove.
To se vidi kroz definisanje intervencionizma i mešanja u unutrašnje
poslove suverenih država gde se narušava međunarodni pravni poredak što predstavlja ozbiljnu pretnju miru i
stabilsnoti, uključujući u ovu definiciju pretnje i pokušaje davanja legitimiteta
od strane jednog dela međunarodne zajednice stvaranju novih državnih tvorevina
na teritoriji suverenih država i članica OUN osvrćući se iznova na pitanja
teritorijalnog integriteta i suvereniteta.
Kao najveću pretnju nacionalnim interesima
Srbije Beograd vidi u protivpravnom jednostranom proglašenju nezavisnost
Kosova.
Tako se Kosovo i dalje navodi u elementima
politike nacionalne bezbednosti, gde se u delu spoljne politike naglašava da je
Beograd spremna da unapređuje odnose sa Vašingtonom i pored toga što su
Sjedinjene Države priznale jednostrano proglašenu nezavisnost srpske južne
pokrajine.
Tradicija
Srpsko tradicionalno tumačenje pojma
bezbednosti očigledno predstavlja prepreku daljim reformama spoljnje i politike
bezbednosti u skladu sa evropskim standardima kojima Srbija teži. Takođe,
politika nacionalne bezbednosti jasno ne definiše da li će Srbija sarađivati i
sa Evropskom Unijom i NATO kao organizacijama ili samo sa njihovom pojedinačnim
članicama.
Očigledo je da se spoljna i bezbednosna
politika nalzi u jednom galimatijasu pa je zbog toga i nedosledna.
Bivša
vlast Srbije istovremeno je tvrdila da neće sarađivati sa vladama zemalja koje
su priznale Kosovo (to se nikada nije dogodilo u praksi, izjava radi dobijanja
poena na unutrašnjoj političkoj sceni), iako je zahtevala ulazak u Evropsku
Uniju, gde je većina članica priznala Kosovo, kao najvažniji politički cilj. To
je dovelo do zaključka da je potrebno prvo definisati ciljeve spoljne politike
Republike Srbije da bi bilo moguće definisati izazove i pretnje na kojima bi se
temeljila reforma sektora bezbednosti.
Ako Srbija ostane dosledna usvojenim težnjama bivše vlasti ka evroatlantskim integracijama, Evropska Unija i NATO mogu da služe kao primeri, ili odigraju savetodavnu ulogu, za reorganizaciju ciljeva spoljne i bezbednosne politike.
S druge strane Srbija je definisala svoje
vojno opredeljenje Ustavom, a to je vojna neutralnost. Realno gledano to je
unutrašnje opredeljenje, ali je teško poverovati da će to VOJNO opredeljenje
Srbije prihvatiti EU i NATO, kao što je teško poverovati da će Srbija postati
ravnopravni član EU, a da ne postane članica NATO. To bi bio presedan, ali
postoji kao mogućnost u vojnopolitičkoj opciji Vašingtona, opredeljenje da
Beograd opet dobije ulogu inicijatora okupljanja država "trećeg
sveta". Kao treća spoljnopolitička i bezbednosna orijentacija Srbije
postoji usmeravanje Beograda ka Moskvi i Pekingu.
Crvena linija
Kosvski problem ušao je u fazu konačnog
oblikovanja odnosa na relaciji Beograd – Priština, pod okriljem VELIKIH i sa Istoka i sa Zapada. I pored toga što Sjedinjene
Države ne žele novu Republiku Srpsku na Kosovu jer "to nije dobro ispalo
ni u BiH" kako navodi američki ambasador u Srbiji Majkl Kirbi.
Sve to ne treba uzimati kao konačni
stav Vašngtona. S druge strane Albanija mora da prestane sa uznemirujućom retorikom
nacionalizma, poruka je koju su u Tirani albanskim vlastima uputili zamenik pomoćnika
državnog sekretara SAD Filip Riker i nemački šef diplomatije Gvido Vestervele. Granice
u Evropi gube svoj značaj, ali one ne mogu biti uklonjene, istakao je Vestervele.
Ove javne poruke i Srbima i Albancima odslikavaju „otvorenu diplomatiju“
koja, pokazalo se u mnogim slučajevima, nije i ono što je rezultat određene
politike u rešavanja kriznih situacija. Kada su u pitanju srpske opštine na
severu Kosova, one mogu dobiti i status kao Republika Srpaska u BiH. Kako je
veliki deo EU, kao i mnoge države sveta i SAD priznale nezavisnost Kosova
moguće je da anglosanksonci idu na zaokruženje nacionalnih korpusa na
uazavrelom Balkanu.
Majkl Kirbi |
Takav političko-bezbednosti pristup omogućava SAD i Britaniji da upravljaju Zapadnim Balkanom
tako što to će „paliti krizne dodire“ nacionalnih korpusa u zavisnosti koji
nacionalni korpus treba „umiriti“. Istorijska praksa anglosaksonaca ukazuje da
su uvek dobro vladali sredinama gde su bili zaokruženi nacionalni korpusi, a
gde su „dodiri“ ostali roviti.
Sve ovo ukazue da se spoljnja i bezbednosna politika Srbije ne mogu osloniti na neadekvatna planiranja ili
improvizovane događaje. Srpska politička i bezbednosna sadašnjica zahteva
angažovanje političkih umnih i mudrih ljudi koji mogu biti i ne stranačke
ličnosti. Što pre u jačanjem diplomatskog i bezbednosnog korpusa Srbije, država
će vraćati svoj dobar međunarodni ugled.