PRITISCI I KONTROLA U SRPSKIM MEDIJIMA

Blamaža

Dokumenti: Kako je vlast novcem svih građana, samo za svoje mizerne potrebe, podmitila domaće medije, u vlasništvu ubica, lopova ili anđela, ne zna se

U ovoj fazi podmićivanja medija opšta katastrofa nije očigledna

Verica Barać

Izveštaj o pritiscima i kontroli medija u Srbiji u ime Saveta za borbu protiv korupcije njegova predsednica Verica Barać potpisala je još 19. septembra 2011. godine, ali ga do danas ni jedan jedini medij u Srbiji nije ne samo preneo nego ni citirao. Tabloid svojim čitaocima prenosi delove iz ove iscrpne studije o jadnom stanju domaćih medija, koja izvorno ima više od 40 stranica

...

Savet za borbu protiv korupcije je tokom analize obimne dokumentacije uočio tri glavna problema medija:

1. netransparentnost medijskog vlasništva,

2. ekonomski uticaj državnih institucija na rad medija kroz različite tipove budžetskih davanja,

3. problem RTS-a koji, umesto javnog servisa, ima ulogu servisa političkih stranaka i vladajućih elita, što sve za posledicu ima zatvorenost medija za brojne probleme sa kojima je Srbija suočena, pa i za problem korupcije.

Savet je utvrdio da je među 30 najznačajnih analiziranih medija u Srbiji (12 dnevnih novina, sedam nedeljnika, šest TV stanica i pet radio stanica) čak 18 medija sa nedovoljno transparentnim vlasništvom, čiji pravi vlasnici nisu poznati domaćoj javnosti. Razlog tome je, pre svega, prisustvo ofšor kompanija u vlasničkim strukturama medija, što sve, prevashodno, ima za cilj da se pravi vlasnici medija sakriju i da se time od javnosti prikriju i interesi tih medija.

Državne institucije u Srbiji izdvajaju velika budžetska sredstva za oglašavanje i promociju, čime se ostvaruje lična i partijska promocija, koja na godišnjem nivou, na uzorku za 50 najznačajnijih institucija, nije manja od 15 miliona evra. Najveća finansijska sredstva za medije izdvajali su Telekom Srbije, Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja, Agencija za privatizaciju, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, pa je zato gotovo nemoguće pronaći analitički tekst, odnosno istraživački pristup novinara kada izveštavaju o radu ovih institucija.

Osim pomenutog iznosa od 15 miliona evra, mediji kroz javne konkurse dobijaju, u zavisnosti od izvora, dodatnih 21 do 25 miliona evra. Naime, ni o tome ne postoje potpuni podaci, pa prema Medijskoj studiji Ministarstva kulture, taj iznos za 2010. godinu iznosi 25 miliona evra, dok pojedina dokumentacija, takođe Ministarstva kulture i Pokrajinskog sekretarijata, pokazuje da je reč o iznosu od oko 21,5 miliona evra. U svakom slučaju, ako se to uporedi sa ukupnim tržištem oglašavanja od oko 160 miliona evra, dolazi se do podatka da medijima od državnih institucija dolazi približno četvrtina njihovih prihoda.

Tajni javni servisi

Posebnu ulogu u finansiranju medija i njihovom držanju u ekonomskoj zavisnosti i neizvesnosti imaju agencije za odnose sa javnošću, marketinške i produkcijske agencije, koje su uglavnom u vlasništvu stranačkih aktivista, ili sa njima povezanih osoba.

Poseban uticaj državni organi ostvaruju preko RTS-a, koji, umesto da bude javni servis građana, predstavlja servis političkih struktura i produkcija, koje su blisko povezane sa vrhovima vladajućih stranaka. Tokom rada na ovom izveštaju, posebno smo imali problema sa delom o javnom servisu, jer je rukovodstvo RTS-a mesecima odbijao da dostavi dokumentaciju, koju je Savet za borbu protiv korupcije tražio na osnovu Zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja. Ni do danas Savet nije dobio svu traženu dokumentaciju.

Zbog svega navedenog, mediji u Srbiji su izgubili svoju primarnu i značajnu ulogu u informisanju građana o stvarima važnim za njihov život, kao i ulogu koju mediji imaju u podizanju svesti o nekom problemu. Medije danas njihovi vlasnici i političari koriste isključivo kao sredstvo za kreiranje javnog mnjenja radi ostvarivanja što povoljnijeg rejtinga i izbornog rezultata političkih partija, ali i ličnog bogaćenja pojedinaca. Zato u većini medija nema kritičkog pristupa prema radu državnih organa, pa je postalo nemoguće da se u medijima objave istraživački novinarski tekstovi i prilozi, osim u retkim slučajevima kada to odgovara nekom delu stranačke ili poslovne elite.

Uprkos postojanju jasnih zakonskih odrednica, od 30 najznačajnijih medija, među kojima ima 12 dnevnih novina, sedam nedeljnika, šest TV i pet radio stanica sa nacionalnim pokrivanjem, Savet je uočio da je u periodu od 2008. do 2010. godine bilo čak 18 medija čiji pravi vlasnici zvanično nisu poznati. Porazno je da registar javnih glasila Agencije za privredne registre Srbije, nije nudio čak ni minimum informacija o pravim vlasnicima medija, već samo informaciju o tome koje preduzeće formalno izdaje neke novine, ili emituje program. Ni Republička radiodifuzna agencija godinama nije učinila dostupnim javnosti podatke o vlasnicima elektronskih medija, a tek nedavno, 21. jula ove godine, na svom internet sajtu je objavila "grafički prikaz vlasničke strukture RTV stanica sa nacionalnim pokrivanjem". Međutim, pored informacija koje su već dostupne javnosti na sajtu Agencije za privredne registre, prikaz RRA daje još samo podatke o vlasnicima stranih pravnih lica koja učestvuju u vlasništvu domaćih medija, što suštinski ne doprinosi većoj transparentnosti medijskog vlasništva, jer se umesto imena pravih vlasnika, kod ove vrste preduzeća najčešće pojavljuju imena advokata koji ih zastupaju. Tako se, na primer, sa sajta RRA može saznati da je suvlasnik TV Avale austrijsko preduzeće Greenberg invest Gmbh, u vlasništvu izvesnog Vernera Johanesa Krausa, advokata iz Beča. Greenberg invest je vlasnik 48,41 odsto udela u TV Avali, odnosno onih udela za koje se u javnosti smatra da pripadaju vlasniku TV Pink Željku Mitroviću, tako da ni RRA zapravo ne daje odgovor na pitanje ko stvarno kontroliše TV Avalu.

Među jedanaest nacionalnih emitera, devet je sa netransparentnim vlasništvom. Činjenica da se iza netransparentnog vlasništva tolikog broja zapravo kriju interesi njihovih tajnih vlasnika, najbolje govori o aktuelnoj medijskoj sceni Srbije. Zbog toga je ozbiljno pitanje na kakvo objavljivanje istinitih i objektivnih informacija su spremni mediji koji kriju pravog vlasnika kao svoju najveću tajnu?

Ofšor kompanije kao vlasnici medija

Prisustvo ofšor kompanija karakteristično je u vlasničkim strukturama medija, što prevashodno ima za cilj prikrivanje njihovih pravih vlasnika. Tako TV Prva, RTV B92, Radio Indeks i Radio Roadstar sa nacionalnim pokrivanjem, ali i pisani mediji, poput Večernjih novosti i Presa, za direktne vlasnike imaju preduzeća registrovana na Kipru, dok TV Avala i nedeljnik Standard imaju - nepoznate vlasnike u Austriji. Najveći problem kod medija koji u svojoj vlasničkoj strukturi imaju ofšor preduzeća jeste nemogućnost utvrđivanja vlasnika, što je protivno Zakonu o radiodifuziji koji važi za elektronske medije i Zakonu o javnom informisanju.

To su kompanije koje najčešće služe kao školjke i nemaju klasičnu infrastrukturu u zemlji iz koje dolaze. Vlasnik je ponekad fizičko lice u Srbiji, a ponekad se vlasnik firme sa Kipra krije u mreži drugih preduzeća osnovanih širom sveta. Osim toga, ako registrujete ofšor kompaniju u nekom od poreskih rajeva, gotovo je nemoguće da iko sazna identitet krajnjeg vlasnika, jer umesto njegovog imena, možete eventualno saznati naziv advokatske kancelarije, koja tu kompaniju zastupa. Zato je takve tragove vrlo teško pratiti i utvrđivati koji se interesi prelamaju preko takvih medija. Osim iza ofšor kompanija, pravi vlasnici često se kriju i iza domaćih preduzeća, iza kojih uglavnom stoje biznismeni ili političari.

TV Prva je odličan primer kako netransparentnost vlasništva, suprotno Zakonu, daje mogućnost istom vlasniku da dođe u posed većeg broja medija sa nacionalnom pokrivenošću. Naime, u novembru 2010. prodata je RTV B 92. Najveći akcionar RTV B92 postalo je domaće preduzeće Astonko, čiji je vlasnik istoimeno preduzeće sa Kipra, ali je njen vlasnik - nepoznat. Međutim, iz samog medija su stigle informacije da je izvesni Stefanos Papadopulos pravi vlasnik te kiparske firme, zajedno sa još nekim licima. Papadopulos je, takođe, vlasnik TV Makedonija () iz Soluna u Grčkoj, za koju u toj zemlji postoji uverenje da je članica grčke medijske grupacije Antena (www.antenna.gr/tv/ ) Minosa Kirijakua, koja u Srbiji već ima Prvu TV. Prema registrima emitera u Grčkoj, Antena i Makedonija su formalno međusobno nezavisne TV kuće, ali Antena zapravo nije samo formalno preuzela kontrolni paket u TV Makedoniji zbog grčkih propisa o medijskoj koncentraciji, ali upravlja tom televizijom. Zbog toga su se u javnosti pojavile sumnje da RTV B 92 i TV Prva imaju istog vlasnika.

Savet RRA je zvanično odobrio ovu promenu vlasništva, ali pri tome nije objavio informaciju o novom, pravom vlasniku ove medijske kuće, već je samo rečeno da je sve urađeno po zakonu, iako postoje ozbiljne sumnje da je prekršen član 99. Zakona o radiodifuziji, zbog čega je došlo do nedozvoljene medijske koncentracije. Ni iz grafičkog prikaza vlasničke strukture RTV stanica sa nacionalnim pokrivanjem, objavljene nedavno na sajtu RRA, nije jasno ko kontroliše RTV B92. Stefanos Papadopulos se navodi kao vlasnik jedne ofšor firme, Lake Blade Holdings sa Kipra, koja poseduje 0,63 odsto akcija B92. Ova kiparska firma je i suvlasnik preduzeća Astonko, koja u kapitalu B92 učestvuje sa 84,55 odsto, međutim RRA ne daje podatke u kom procentu je Lake Blade Holdings vlasnik Astonka, već samo da vlasništvo u Astonku deli sa još jednom kiparskom firmom, Salinik.

TV Avala

Željko Mitrović

Željko Mitrović, vlasnik TV Pink, od marta 2008. godine pominje se i kao nezvanični većinski vlasnik TV Avala, u kojoj formalno ima samo 4,95 odsto akcija. Pretpostavlja se da posredstvom austrijske kompanije Greenberg invest, za koju se ne može tačno utvrditi stvarni vlasnik, a koja poseduje 48,4 odsto te stanice, Mitrović ima većinski udeo u TV Avali, što bi, takođe, bilo protivno članu 99. Zakona o radiodifuziji o nedozvoljenoj medijskoj koncentraciji. Potvrda ove informacije stigla je u junu 2011, kada je u medijima objavljeno da Mitrović prodaje "svoju" televiziju Avala grupaciji CMI, koja u Hrvatskoj poseduje TV Novu, a zatim i da pregovara o prodaji TV Avale sa Al Džazirom.

Danko Đunić

Ostali vlasnici TV Avale su biznismen Danko Đunić sa 45,65 odsto vlasništva, dok 0,99 odsto udela ima Ekonomski institut, koji je pod kontrolom Đunića i Aleksandra Vlahovića, poslanika DS-a i bivšeg ministra za privredu i privatizaciju. Nekadašnji Miloševićev ministar i zamenik predsednika Savezne vlade, Đunić važi za idejnog tvorca koncepta privatizacije i za jednog od najmoćnijih ljudi u Srbiji. Najpoznatiji je kao prvi čovek konsultantske kuće Dilojt u Srbiji, koja je bila privatizacioni savetnik u prodaji mnogih domaćih kompanija, ali i kao suvlasnik pomenutog Ekonomskog instituta i firme Eki investment. Učestvovao je u većini spornih privatizacija u Srbiji, počev od vremena Miloševića kao funkcioner njegove vlade, pa sve do danas, bilo kao konsultant, ili kao vlasnik preduzeća - od prve prodaje Telekoma Srbije Italijanima, do stečaja i likvidacije banaka u Srbiji, prodaje Sartida i Imleka, i brojnih domaćih preduzeća.

TV Avala u odnosu na ostale televizije nema veliku gledanost i uticaj na javno mnjenje, ali je značajno što ova stanica zastupa interese ekonomskog lobija. Avala se najviše bavi temama koje odgovaraju njenim vlasnicima, pa tako od 2008. godine ima i ekskluzivna prava na prenos aukcijskih prodaja u Agenciji za privatizaciju. Ipak najveća nedoumica oko TV Avale jeste ko se krije iza austrijskog Grinberg investa, čiji je formalni vlasnik doskora posedovao i jedan ovdašnji nedeljnik - Standard.

TV Most i Palma plus

U Srbiji ima još očiglednih primera u kojima stranački funkcioneri imaju medije. TV Most sa regionalnom dozvolom je u vlasništvu roditelja Dušana Bajatovića, potpredsednika SPS-a i direktora javnog preduzeća Srbijagas, a Dalibor Marković, sin Dragana Markovića Palme, gradonačelnika Jagodine i predsednika Jedinstvene Srbije, poseduje Televiziju Palma plus, koja ima regionalnu TV frekvenciju.

Grupacija Vojvodina info

Grupacija Vojvodina info, koja u svom posedu ima nekoliko regionalnih štampanih medija, u vlasništvu je funkcionera stranaka. Od nastanka 2006. godine, vlasnička struktura se menjala, ali je, za sada, ostala vlasnik nedeljnika Zrenjanin, Somborskih novina, Subotičkih novina, Bačkopalanačkih novina, Vršačkih novina, dok je nejasno njeno vlasništvo u Građanskom listu i nedeljniku Akter. Najpoznatiji član ove medijske grupacije je Dušan Stupar, nekadašnji šef beogradskog odeljenja Službe državne bezbednosti, a danas jedan od vlasnika preduzeća Univerzal holding i brojnih domaćih preduzeća. Pored njega, članovi grupe su Srđan Vučurević, funkcioner gradskog odbora Demokratske stranke Srbije (DSS) u Novom Sadu, i Nenad Romčević, takođe član gradskog odbora DSS-a u Novom Sadu.

Strani kapital i država kao vlasnici medija

Dnevni listovi Blic, 24 sata, Alo i nedeljnik NIN deo su multinacionalne nemačko-švajcarske izdavačke mreže Ringier Axel Springer. Ta grupacija je prošle godine nastala spajanjem švajcarskog Ringijera i nemačkog Aksel Špringera. Značajan broj ostalih srpskih medija i dalje je u vlasništvu države. Pored Politike, novosadskog Dnevnika i delimično Večernjih novosti, država kao vlasnik kontroliše i veliki broj lokalnih medija, uprkos tome što Zakon o javnom informisanju kaže da država ne može biti osnivač javnog glasila u Srbiji, ni posredno, niti neposredno. Ove činjenice samo još dodatno doprinose haotičnom stanju medijske scene u Srbiji i omogućavaju direktnu političku kontrolu nad medijima.

Nabavke kroz razne modele

Mediji su od vlasti i drugih državnih institucija ostvarivali prihode na sedam različitih načina, a osnovni oblik bilo je objavljivanje oglasa, koje su imali gotovo svi državni organi. Taj osnovni oblik, koji je inače predviđen Zakonom o oglašavanju, podrazumeva zakup oglasnog prostora za objavljivanje neke konkretne informacije važne za javnost, kao što su, na primer, konkursi za radna mesta, konkursi za projekte ili nešto drugo. Nasuprot tom osnovnom obliku oglašavanja, mediji su prihodovali i na osnovu specijalizovanih usluga informisanja, usluga informisanja po ugovoru, pretplata na usluge i servise, subvencija u kulturi, izdvajanja sredstava iz fondova namenjenih civilnom sektoru za realizaciju projekata, pa čak i za usluge istraživanja.

Tokom ove analize, Savet je pronašao još sličnih primera kada su mediji bili angažovani za usluge istraživanja, među kojima je najdrastičniji otkriven u saradnji Ministarstva životne sredine i lista Blic, koji je imao obavezu da za 47,2 miliona dinara istražuje i objavljuje tematske dodatke o životnoj sredini.

JP Srbijavode je tokom 2008. i 2009. zakupilo prostor u NIN-u za objavu reklamnih oglasa, a zapravo se radilo o intervjuima kojima je promovisan rad direktora Nikole Marjanovića. Takođe, mediji su, prilikom sklapanja poslovno-tehničke saradnje, često obavezivani da će objaviti intervju sa ministrom ili direktorom institucije. Tako je Blic u okviru objavljivanja specijalnog dodatka Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, ugovorom imao predviđeno i objavljivanje intervjua sa ministrom Mlađanom Dinkićem.

Ogroman broj ovakvih ugovora državnih organa i medija, koje su se imale formulaciju usluga informisanja po ugovoru, ili specijalizovanih usluga, bio je zaključen ispod nominalne granice za javnu nabavku male vrednosti, što omogućava da se nabavka sprovede po manje strogoj proceduri. Ta granica je u 2009. godini iznosila 2,9 miliona dinara. Analizom ugovora utvrdili smo da je bilo najmanje 19 državnih institucija koje su imale ugovore sa agencijama, sklopljene neposredno ispod granice za nabavku velike vrednosti od preko 2,9 miliona dinara (ili 3,44 miliona dinara sa PDV-om). Pronašli smo četrdesetak takvih ugovora.

                                                            

Neverovatne stimulacije

Državne institucije retko ili nimalo ne vode računa o uticaju ili tiražu novina u kojima se oglašavaju, vidi se iz izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije. Tako se dešava da gotovo beznačajno mali listovi imaju značajne prihode od države ili njoj bliskih institucija i pojedinaca.

Dnevni list Danas je u samom vrhu medija koje finansira vlast. Oko petine ukupnih svojih marketinških prihoda ova novina dobija od Telekoma.

Institut Batut, koji je vezan za Ministarstvo zdravlja, listu Danas je 2008. godine isplatio 1,2 miliona dinara za podršku akciji protiv pušenja.

Od Nacionalne službe za zapošljavanje Danas je u maju 2009. dobio 1,95 miliona dinara za insertovanje publikacije "Poslovi". Danas je među štampanim medijima i najveći korisnik sredstava od EPS-a, tvrdi Savet za borbu protiv korupcije, iako je ovo javno preduzeće jedan od najvećih gubitaša u državi. Dok je Politici plaćeno 2,4 miliona, Večernjim novostima 1,26 miliona, Danas je od Elektrodistribucije zaradio 2,62 miliona.

Danas je najviše para, međutim, dobio od Poreske uprave, institucije koja po prirodi svog posla nema potrebe da se reklamira. Godine 2008. PU je platila 3,4 miliona, a 2009. čak 6,4 miliona dinara.

 Stranačka raspoređenost agencija

Iz analiziranih ugovora jasno se može videti stranačka raspoređenost agencija, pa tako, na primer, institucijama koje vode stranački aktivisti G17 plus, kao što su JVP Srbijavode ili Nacionalna agencija za regionalni razvoj, Republički zavod za sport, Republički zavod za zdravstveno osiguranje ili Kragujevačka gimnazija, usluge pruža agencija A medija. To ne treba da čudi, jer tu agenciju predvodi direktor Tomislav Damnjanović, svojevremeno predsednik Izvršnog odbora G17 plus i kreator njenih kampanja. Damnjanović je inače i brat supruge Mlađana Dinkića, Tatjane. Najveći vlasnički udeo u toj firmi ima Asocijacija nezavisnih elektronskih medija ANEM (40 odsto), pa Mitko Jakovleski (10 odsto), a zatim po pet odsto imaju Veran Matić (glavni urednik RTV B92), Sibina Golubović, Tomislav Damnjanović, Tatjana Boškić i dr.

Aktivnu saradnju Ministarstvo zdravlja je, dok je na njenom čelu bio Tomica Milosavljević, imalo i sa agencijom Cross Communications Svetlane Blagojević, koja je radila kampanje "Srbija protiv raka". Kako bi promovisalo borbu protiv raka, Ministarstvo je 2009. godine platilo produkciju serije "Selo gori baba se češlja" (8,35 miliona dinara) preko konzorcijuma Contrast studios i Media House. Agencija Blagojevićeve je, takođe, radila kampanju "Klikni bezbedno", vrednosti od 2,5 miliona dinara, za Ministarstvo telekomunikacija, na čijem je čelu takođe bio kadar G17 plus.

Agencija Stoa, iako nema drugih većih poslova, uvek je bila angažovana gde i ministar Saša Dragin. Dok je bio na čelu Ministarstva životne sredine od 2007. do 2008, Stoa je radila PR za Fond za zaštitu životne sredine, a kako je Dragin preuzeo Ministarstvo poljoprivrede, tako je agencija Stoa postala najpovoljnija za to Ministarstvo, ali je posebno angažovana za niz organa koje su u sklopu te institucije (Generalni inspektorat ministarstva i Uprava za agrarna plaćanja). Ministarstvo poljoprivrede je posebno plaćalo agenciju Stoa za usluge informisanja (3,39 miliona dinara), a posebno za usluge informisanja o Generalnom inspektoratu Ministarstva poljoprivrede i Uprave za agrarna plaćanja. Vlasnik agencije Stoa je Ljubomir Podunavac, politikolog i aktivista DS-a, koji je trenutno, pored angažmana u svojoj agenciji, na funkciji direktora RTV Šabac, sa kojom Ministarstvo takođe ima poslovnu saradnju, dok je supruga ovog marketinškog stručnjaka, Jelena Kosanić Podunavac, odnedavno na čelu informativnog programa RTV B92.

Među agencijama koje je Ministarstvo poljoprivrede angažovalo, jedan broj njih ima sedište u Novom Sadu, kao Ideological factory, koji je 2009. angažovan za snimanje edukativno informativnog spota za Ministarstvo, vrednosti 3,33 miliona dinara, što je bio jedini prihod te firme u toj godini. Vlasnik firme je izvesni Vujadin Vukmirović, a direktor Peđa Popić, obojica iz Novog Sada i članovi Rotarakt udruženja, tzv. omladine Rotari kluba, u kojem je bio aktivan i ministar Dragin. Istovremeno Dragin je angažovao drugu novosadsku firmu, Milk&Honey Communications, za kupovinu vremena u medijima za 12,03 miliona dinara. Vlasnik ove firme je izvesni Goran Ivetić, koji se nalazio na listi kandidata za poslanike Pokret snaga Srbije.

                                                     www.magazin-tabloid.com

DOCENT DR TODOR PETKOVIĆ, GENERAL-MAJOR U PENZIJI, O EKONOMSKOJ POŠASTI, PRANJU NOVCA

Presvlačenje prljavog kapitala

General-major u penziji, docent dr Todor Petković, završio je Vojnu akademiju - smer PVO, Komandno-štabnu akademiju RV i PVO i Školu nacionalne odbrane. Diplomirao je i na Fakultetu za sociologiju, političke nauke i novinarstvo - smer međunarodnih odnosa u Ljubljani, kao i postdiplomske studije na ovom fakultetu. Doktorirao je sa tezom "Ekonomsko ratovanje i poslovna špijunaža u globalnoj strukturi međunarodnih odnosa". Docent je fakulteta "Megatrend" u Beogradu. Radni vek završio je kao zmenik načelnika Uprave za bezbednost Vojske Jugoslavije

 Miodrag Dinić

 Razni oblici kriminala, kao što su: siva ekonomija, pranje novca, utaja poreza, trgovina drogom, ljudima, oružjem i drugi, koji se veoma brzo šire i jačaju, dobijaju internacionalni karakter. Učesnici pranja novca vrše reinvestiranje sredstava tamo gde očekuju da neće biti otkriveno njegovo poreklo, ne u poslove sa većim profitom. I upravo posledice toga mogu biti smanjena monetarna stabilnost zbog neodgovarajuće alokacije sredstava, neočekivane promene u potražnji novca, povećane nestabilnosti deviznih kurseva, kamatnih stopa i međunarodnih tokova kapitala, usled čega je teško sprovoditi stabilnu i efikasnu ekonomsku politiku.

Istovremeno, pranje novca može imati potencijalno razorne ekonomske, političke i socijalne posledice na svaku zemlju, kao i ugoržavanje programa reformi i stabilizacije, odnosno opadanja reputacije zemlje. Da bi se zaustavile i sprečile takve pojave u oblasti nacionalnih i svetskih finansija, preduzimaju se odgovarajuće mere na preventivnom i represivnom planu.

O pranju novca, ovom globalnom poroblemu, njegovom zauzdavanju, govorimo sa generalom u penziji, docentom dr Todorom Petkovićem, general-majorom u penziji.

Šta je, u stvari, pranje novca?

Po definiciji, pranje novca je skrivena aktivnost. "Prljavi" novac koji cirkuliše kroz "mašinu za pranje novca" stvara se kriminalnim radnjama koje se obavljaju daleko od nadzora legalnih organa vlasti. Svakako, pranje novca nije nov fenomen jer egzistira paralelno s postojanjem crnog tržišta, odnosno sive ekonomije. "Prljavi" novac, u većini slučajeva, plod je proizvodnje i prometa droga, krađe automobila, pronevera, insajderske trgovine, ilegalnog prometa oružja i nuklearnog materijala, dečje pornografije i prostitucije.

Gde je nastao termin "pranje novca"?

Termin "pranje novca" nastao je u Sjedinjenim Državama tridesetih godina 20. veka, za vreme prohibicije, u vreme kada se u štampi pojavila legenda da gangsteri novac zarađen kriminalom prikazuju kao profit ostvaren u lancu svojih perionica. Tremin je prihvatila i nauka o kriminalitetu, jer tačno opisuje šta se događa sa novcem kada prođe kroz ciklus bankarskih transakcija da bi se "oprao" i na kraju pojavio kao zakonit, odnosno "čist".

Ukažite nam na neke tehnike pranja novca?

Bank of England

Na primer, istraživanja Bank of England pokazala su da "pranje" novca polazi od tehnike prikrivanja pravog porekla novca i vlasništva sredstva plaćanja, preko tehnike legalnog dolaženja u posed novca posle obavljenog "pranja" novca, do tehnike promene oblika sredstava i oslobađanja od velike količine novca, koja je stečena kriminalom. Ova tehnika "pranja" novca sadrži tri etape, i to: (1) etapa plasmana, (2) etapa "presvlačenja" i (3) etapa integracije.

Videli smo šta je etapa plasmana, ali šta podrazumeva etapa "presvlačenja"?

U etapi "presvlačenja" odvija se najznačajnija operacija "pranja" novca, u kojoj se faktički vrši "prerušavanje" porekla, odnosno "zametanje tragova" vlasništva sredstava. U toj etapi se koriste tzv. okvirne kompanije, koje poseduju legalna sredstva i poslovni legitimitet. Najpogodnije su za to of-šor računi investicionih ili penzionih fondova. Šalju se, zatim, nalozi za transfer da bi se sredstva u potpunosti uklopila u međonarodni sistem plaćanja. Konačno, vrši se (uspešno i legalno) preprodaja ili robe ili hartija od vrednosti.

Čiji je izum pranje novca iz sive ekonomije?

Pranje novca iz sive ekonomije je izum američkih trasnacionalnih kompanija koje su, bežeći od visokih poreza i državne kontrole, izmislile of-šor države, poreske rajeve na svetu, u kojima se porez plaćao maksimalno do 4,23 odsto. Ti poreski rajevi uglavnom su otvarani na egzotičnim ostrvima da bi turbo menadžeri mogli bez problema da uzmu milijarde dolara opljačkanog novca i da se na miru odmore i okupaju.

Koje države su za svetske tajkune poreski raj?

Devičanska ostrva

Na osnovu spiska zemalja koje su označene kao poreski raj, po "ulaganjima" prednjače Ujedinjeni Arapski Emirati, Mongolija, Severna Koreja, Devičanska ostrva, Sejšelska ostrva, Lihtenštajn, Gibraltar i Maršalska ostrva. Visoko se kotiraju i ostrvo Niue, ostrva Belize, Vanuatu, Svalbard i Jan Majen ostrva, Tuvalu, Turks i Kaikos ostrva, Kongo, Bahami, Obala Slonovače, Liban, Libija, Monako, Ruanda, Nepal, Grenada, Bocvana, Bruneji, Gvajana.

Govori se da su Kajmanska ostrva peti svetski finansijski centar?

Kajmanska ostrva, za koja mnogi i ne znaju gde se nalaze, postala su peti svetski finansijski centar posle Njujorka, Londona, Tokija i Frankfurta, upravo sprovođenjem velikih operacija pranja kriminogenog novca pristiglog u lokalne banke iz svih krajeva sveta. U Džordžtaunu, prestonici Kajmana, u nekim trenucima banke i osiguravajuće kompanije "sedele" su na imovini od oko 700 milijardi dolara. Na Kajmanskim ostrvima, sa samo 40.000 stanovnika, ima oko 34.000 registrovanih kompanija i preko 600 banaka.

Koliko danas "oprani novac" čini od ukupne svetske proizvodnje?

Procenjuje se da "oprani novac" danas čini od dva do sedam odsto ukupne svetske proizvodnje, a procena Međunarodnog monetarnog fonda je da sada "bruto kriminalni proizvod" u svetu premašuje 1.000 milijardi dolara godišnje.

FBI ukazuje da u Americi svaka novčanica koja je u opticaju sadrži "mikroskopski trag" kokaina?

Pranje novca u Sjedinjenim Američkim Državama i uopšte gledajući šire, međunarodno, čini ključ problema. Od milijardi dolara koji se potroše na kupovinu kokaina, 91odsto ostaje u Americi. On se deponuje u američki i kanadski bankovni sistem. Trgovina drogom pomaže akumuliranju čvrstih valuta u američkoj i kanadskoj ekonomiji. Obim pranja novca u Americi može se shvatiti na osnovu toga što praktično svaka novčanica u opticaju sadrži "mikroskopski trag" kokaina. Ovo nije puka urbana legenda, već verifikovana činjenica podržana od naučnika, forenzičara i FBI-ja. Tragovi kokaina na svakoj američkoj novčanici označavaju intenzivnu upotrebu keša kao osnovnog sredstva plaćanja u poslovanju sa drogom. Cesar Gaviria Trujillo, bivši predsednik Kolumbije i bivši generalni sekretar Organizacije američkih država, je izjavio: "Ako je Kolumbija krupna riba u trgovini drogom, onda je Amerika kit" i zahtevao je od američke vlade da se obustavi pranje novca u samoj Americi i da stave više resursa za obustavu konzumiranja opijata u Americi.

Gde se ulaže novac stečen od prodaje droge?

Prljavi novac stečen od proivodnje i prodaje droge investira se u razne objekte u pograničnim područjima. I upravo ti objekti koriste se za dalje crne poslove u koje pored prebacivanja droge preko granica, spada i trgovina ljudima.

Koji je jedan od novih izuma legalizacije "prljavog novca"?

Novi izumi legalizacije novca ogledaju se i kroz otvaranje velikog broja računa na koje se deponuje relativno manja suma novca u skladu sa propisima država. U Nemačkoj je to do 10.000 evra, u Sjedinjenim Državama do 10.000 dolara i do 50.000 franaka u Francuskoj, za fizička lica bez indentifikacije ulagača. Upravo to je dovelo do pojave nove profesije, kurira - štrumfova, koji obilaze bankarske šaltere i deponuju novac na ime svog gazde u iznosu nižem od limita. Na taj način vlasnici "prljavog novca" dobijaju legalan novac, kuriri dobijaju nagradu za obavljeni posao, a bankari dobijaju novac za dalje obrtanje, odnosno oplodnju.

Pored banaka, gde se još ulaže taj novac?

On se ulaže i u kupovinu hartija od vrednosti, institucionalne investitore, uzajamne fondove i ostale finansijske institucije i kreditne ustanove. Takođe se ulaže u hotele, mondenske objekte, umetnine...

Koliko je važan keš za pranje novca?

Za generatore nove industrije pranja novca važna je i upotreba keša u transakcijama, iako je refleksija indeksa nesigurnosti pravno-finansijske prirode. Keš je postao atraktivan i zato je naglo uvećan broj zemalja u kojima se transakcije obavljaju gotovinom (a ne putem kreditnih i potrošačkih kartica, čekova, elektronskog transfera i sl.). Posle višestrukog obrtanja keša, vlasnici "oprani" novac teže da prebace u zemlju - državu u kojoj vlada "plastika", na primer Sjedinjene Države, zbog atraktivnosti platnih, kreditnih i plastičnih kartica. Zato se novac prebacuje po "svaku cenu" u banku da bi se dalje transferisao po svetu. Međutim, sada se rodila i faza pranja novca u kojoj se koristi novac za kupovinu čitave banke ili za osnivanje nove banke.

Navedite neki od primera kako pojedine mafije peru novac?

Na primer, početkom 1999. godine italijanska mafija je kupila čitavo ostrvo Arubu u neposrednoj blizini Venecuele u funkciji iznalaženja "novih prostora" za pranje ogromne količine prljavog novca koji kruži širom sveta.

Da li je i Francuska na meti mafije kako bi se oprao novac stečen kriminalnim radnjama?

Francuska je postala omiljena destinacija za kupovinu nekretnina na Azurnoj obali, u Parizu i na francuskim Alpima.

Možete li da navedete još neke države u kojima se pere novac?

Kneževina Lihtenštajn

Poslednjih godina Švajcarska nije više pouzdana u tradicionalnom čuvanju "svete tajne" anonimnih bankarskih računa, pa je ostalo malo bezbednih "oaza" za operaciju "pranja novca" na evropskom kontinentu". Jedna od njih je Kneževina Lihtenštajn. U samom centru Evrope na Alpima, između Austrije i Švajcarske, Lihtenštajn je razvio finansijski biznis, zahvaljujući svom položaju u carinskoj uniji sa Švajcarskom, razvijenoj infrastrukturi za potrebe međunarodnog biznisa i diversifikovanim zakonskim propisima o statusnim oblicima of-šor kompanija. U Lihtenštajnu sve kompanije sa statusom of-šor kompanije uživaju izuzetne fiskalne beneficije i poreske olakšice. Zbog toga se Kneževina Lihtenštajn smatra izuzetno povoljnom "bazom" za sve koji u njenim bankama žele da u legalne tokove vrate "prljav novac". Zato je od Lihtenštajna zatraženo da ukine tajnost računa zbog čega su njene banke bile atraktivne klijentima.

Nije li kupovina političkih položaja jedna od faza pranja novca?

Svakako, to je ujedno i dobar impuls razvoju mafije i snaženju lobija kriminalizovanog novca za kupovinu političkih položaja, što je faktički poslednja faza razvoja tržišta za pranje novca, koja se ogleda u preuzimanju vlasti u etabliranim državama.

Da li je zbog toga tržište pranja novca reagovalo na povećanje taksa za prljavi posao?

Da. Reagovalo je dramatičnim rastom tzv. takse za pranje novca, koja je narasla sa oko sedam odsto na 25-28 odsto, a tendencija je da poraste do 45 odsto. Kao ilustracija zašto su tako velike takse za pranje novca, može poslužiti primer jednog Italijana, koji je pre više godina uhapšen pod sumnjom da je radio za mafiju; nakon konfiskacije imovine, ustanovljeno je da poseduje 131 stan, 122 magacina, 20 fabrika, 10 školskih zgrada i 250.000 akcija u jednoj sicilijanskoj banci.

Može li se proces pranja novca zaustaviti?

Činjenica je da je pranje novca nemoguće zaustaviti. Ono se ne može ni sprećiti ni iskoreniti. Ilegalnom, prljavom, sivom, neregularnom, kriminalizovanom novcu nemoguće je stati na put. Taj proces se može delimično kontrolisati, jer pranje novca konvenira bankama, koje tobože ne mogu da naruše tajnost uloga. To odgovara i određenim državama koje na tome zarađuju, čak i pravno valjano uređene države deo svoje finansijske policije ne specijalizuju za praćenje i otkrivanje sumnjivih i spornih transakcija. Takve države se, u suštini, najviše zalažu za potpunu finansijsku liberalizaciju i deregulaciju. A to je faktički prvi iskorak u zvaničnu sveopštu amnestiju aktera i prljanja i pranja novca u formi mondijalizacije kriminalizovanog novca i globalizacije opranih finansija.

Žuta kuća u Albaniji

Utiču li poslednji ratovi u nerazvijenim zemljama na stvaranje tržišta prljavog novca?

Poslednji ratovi koji se vode na etničkoj i releigioznoj osnovi u nerazvijenim državama doveli su do otvaranja novih tržišta crnog poslovanja i sticanja prljavog novca. Primeri za to su ilegalna prodaja oružja na Kosovu, u Avganistanu, Iraku, kao i prodaja ljudskih organa u Albaniji.