Dilema stara četiri godine

Slučaj KARAŠ

Osoba koja je ubila Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića, stajala je, u odnosu na gardiste, na uzvisici od 20 centimetara, u čestaru vojnog objekta “Karaš”, licem okrenuta ka ogradi. Zločinac je prvo razoružao Milovanovića i povukao se ka Jakovljeviću, a zatim ih obojicu ubio. Ovako glasi jedan od mogućih scenarija tragedije koja se 5. oktobra dogodila u vojnom objektu u Topčideru, nastala na osnovu analiza rada eksperata koje je angažovala nezavisna komisija.
Prvi metak pogađa Jakovljevića u stomak, kroz opasač. - Tog momenta Jakovljević se savija unapred i “dobija” još dva hica - navodi vojni analitičar Miodrag Dinić, koji prati rad vojne i nezavisne komisije. - Pada na stomak, licem okrenut ka stražarskom mestu broj 3. Posebno je zanimljiv detalj da je kraj Jakovljevićevog tela nađeno pet okvira za municiju, iako su i on i Milovanović bili zaduženi sa po dva puna i isto toliko prazna.
- Kod tela Dragana Jakovljevića nađena je puška koju duži Milovanović, a kraj Milovanovića je bio Jakovljevićev automat - objašnjava Dinić, koji je imao uvida u spise vojne i civilne komisije. - Jakovljević je u torbici imao tri okvira: dva prazna i jedan pun sa 30 metaka. U pušci, nađenoj kraj njega, bio je okvir sa 23 metka, a jedan metak je bio u cevi. Peti, prazan okvir, bio je ispod Jakovljevićevog tela. Sa istog mesta sa kojeg je, prema ovoj verziji, ubijen Jakovljević, ubica je pucao i na Milovanovića. Njihova tela nađena su na rastojanju od 4,95 metra. Prvi metak pogadja Dražena u levu nadlakticu. - To je bio mahinalni pokret dizanja ruke da se zaštiti - tumaći Dinic. - Ta treća osoba, potom, puca iz Jakovljevićeve puške i ostavlja je pored Milovanovića, a Milovanovićevu kraj Jakovljevića, jer ne zna ko je koji automat zadužio.
Na naše pitanje ko je ubica, odnosno kako je ušao u vojni objekat “Karaš”, Dinić to objašnjava “uočenim nedostatkom u sistemu bezbednosti” te kasarne: - Analizom senzora utvrđeno je da je treća osoba mogla sa krova automobila iz ulice, koja je tik uz objekat, da preskoči ogradu i da tako senzori ne registruju upad. Upravo kamera koja je tamo, od ukupno 24 kamere, nije radila, video-rikorder je bio na popravci, a kompjuterski zapis uništen, jer se kripto-zaštita lako skida. Ista osoba mogla je da pobegne i izazove takozvano narušavanje sistema bezbednosti posle tragičnog događaja. Registrovana su tri narušavanja: kod stražarskih mesta dva, tri i četiri. “Dvojka” i “trojka” su blizu mesta pogibije vojnika, ali je “četvorka” dosta dalje i u blizini ulaza u tunel. Uzvisenje od 20 centimetara sa kojeg je, prema ovoj verziji, ubica pucao u vojnike, više ne postoji. Naš sagovornik ističe da je uništeno tokom prosejavanja zemljišta u potrazi za ispaljenim zrnima.
- Prosejavanje je dodatno narušilo lice mesta - kaze Dinić. - Ipak, ovaj mogući scenario sa trećom osobom dobija na validnosti, pored ostalog, i kad se vide mesta gde su nađene čaure. One su padale na desnu stranu, sto je i logično. Prva čaura leti najdalje, na oko četiri-pet metara, a kad se cev zagreje padaju bliže mestu sa kojeg se puca.
DVA IZDVOJENA MIŠLJENJA KAO što su “Novosti” objavile, troje veštaka sudske medicine i jedna balističar isključili su mogućnost da se bilo ko od vojnika ubio. Prof. Slobodan Savić i Miroljub Obradović i Ivanka Baralić, kao i balističar Gradimir Kostadinović u svom zaključku su naveli da “Jakovljević nije mogao sam sebi da nanese konstatovane povrede”. Veštaci balističari Miroslav Busarcević i Milan Kunjadić dali su suprotno mišljenje. Oni navode da je “Dragan Jakovljević mogao sam sebi da nanese navedene povrede”, iako je nemoguće da se utvrdi da li “rafalnom ili pojedinačnom paljbom”. Ovi veštaci su zaključili i da je “na Dražena Milovanovića mogao da puca Dragan Jakovljević” i da se “događaj najverovatnije tako i odigrao”. Busarcević i Kunjadić, medjutim, takođe u svom mišljenju naglašavaju da je “nemoguće utvrditi u kojem položaju je bilo telo Dragana Jakovljevića u trenutku zadobijanja povreda”. I oni ističu da je “došlo do grubih grešaka u obezbeđivanju lica mesta” i da je zbog toga, pored ostalog, bilo nemoguće da se sa pušaka uzmu otisci prstiju (papilarne linije) i DNK uzorci.
ZAMERKE BALISTICARU MILAN Jankovic, advokat porodice Dragana Jakovljevica, za “Novosti” objašnjava zašto je podneo zahtev za izuzeće vestaka balističara Miroslava Busarcevića: - On je napravio ozbiljan propust u metodologiji utvrđivanja relevantnih činjenica. Busarcević je bez obaveštavanja punomoćnika oštećenih, kojima je pri obrazovanju nezavisne komisije dodeljena posebna i značajna uloga, odlazio na lice mesta, obavljao ispitivanja, kontaktirao sa vojnim istražnim organima... Bez obzira na to da li je tome ili nije obavestio predsednika komisije. Njegovo ponašanje je dovelo do jednostranog pristupa u utvrđivanju smrti gardista, ne ulazeći u to da li je neko na njega vršio pritisak ili mu je nešto sugerisano. Advokat Jankovic naglašava da je osnovna primedba na rad veštaka Busarcevića i Milana Kunjadića bila odsustvo njihove saradnje sa profesorima sa sudske medicine, koja je neophodna kod ovakve vrste veštačenja.
KRVAVA UNIFORMA ODEĆA nastradalih gardista dostavljena je komisiji u najlon kesama “zgužvana, vlažna, natopljena krvlju i na mnogobrojnim mestima prekrivena beličastom plesni”. To je gotovo onemogućilo njeno veštačenje. Prethodno je osušena na Institutu za sudsku medicinu. Interesantno je da su obe uniforme sečene, iako je samo Draženu Milovanoviću ukazivana pomoć, jer je Dragan Jakovljević već bio mrtav.

Beograd, Subota, 27. November 2004. 11:33 (Večernje Novosti)

Novo doba

Komercijalna civilizacija je apokaliptična. Umesto nje treba stvoriti duhovno carstvo slobodnih ljudi. Naravno, podignuto na materijalnim vrednostima. Vrednostima kojima se ne uništava civilizacija. Vrednostima koje utemeljuje - nova zajednica. Pripadati jednoj zajednici znači imati odgovornost za budućnost čovečanstva. Visina profitne stope mora da se meri u odnosu na zajednicu. Efikasnost korišćenja prirodnih resursa najbolje se ostvaruje u zajednici. Produktivnost rada je omeđana interesima zajednice. Pojedinačni, porodični, kompanijski, državni i nacionalni interesi se mogu ostvariti samo u dobro uređenoj ljudskoj zajednici. Nema napredka čovečanstva bez napredka celokupne zajednice.

Piše: Branko Dragaš

Vreme obilja je završeno.Vreme rasipništva i zaduživanja je prošlo. Život na tuđi račun više nije moguć. Virtuelna ekonomija se urušila. Neoliberalni koncept je propao. U središtu kapitalizma se nacionalizuju privatne banke i osiguranja. Hiljade milijardi dolara nestaje na berzama u toku jednog trgovanja. Hiljade milijardi dolara i evra se ubacuje da bi se spasio sistem od bankrotstva. Tako su zemlje EU intervenisale sa 2.400 milijardi evra, dok su čelnici SAD u svoje finansije ubacili novih 2.500 milijardi dolara. Koliko milijardi treba štampati da bi se rešila kriza? Politička oligarhija iz Brisela i Vašingtona duboko veruje da tako rešava krizu. Međutim, to je samo nova zabluda. Zabluda koja može, opet, čovečanstvo mnogo da košta. Tako se ne rešava kriza.
Problem je mnogo dublji i složeniji. Problem je sistemske prirode. Greška se nalazi u samom sistemu i ne može se ta sistemska greška ispraviti štampanjem dolara i evra. Kada štampate dolare i evre i ubacujete ih u oboleli sistem, problem se ne rešava nego se dodatno uvećava. Vatra se ne gasi benzinom. Bolest se ne može izlečiti nakaradnom terapijom. Nije, dakle, problem u količini štampanog novca koga ubacujete u nelikvidan sistem, nego je problem u strukturnoj nesavršenosti samog sistema. Nažalost, o tom ključnom problemu gotovo da niko ništa ne govori od zvaničnika.
Iskreno rečeno, oni najavljuju neizvesnost dubine same krize, govore o recesiji i padu stope privrednog rasta, rastu inflacije i smanjenju životnog standarda, ali to su sve samo posledice. Uzroci su mnogo dublji. Vrlo mali broj intelektualaca govori o suštini problema. Samo oni mladi ljudi koji su danas počeli da kupuju i čitaju knjige Karla Marksa iskreno pokušavaju da pronađu rešenje. I Kejns je to isto radio kada mu je predsednik Ruzvelt naložio da pronađe spasonosno rešenje.
Uvek kada je kapitalizam u problemu,intelektualci se vraćaju Karlu Marksu. Marksizam je odavno mrtav, ali Karl Marks je postao ponovo popularan. Ustvari, pokazuje se da se civilizacija konstantno vrti u začaranom krugu istih predrasuda i zabluda. Ljudska glupost je kosmička pojava. Čovek nikako ne uspeva da se oslobodi sopstvene gluposti. Uprkos snažnom razvoju nauke i tehnologije, uprkos tome što se svemirska letelica spustila na Mars, što japanski naučnici programiraju svemirski lift koji će nas podizati na 40.000 km od zemlje, što ruske podmornice zabadaju nacionalne zastave na 4.032 metra ispod ledenog okeana, što se veštačkom inteligencijom stvara novi svet robota, uprkos, dakle, svim tim dostignućima, čovek je ostao sebičan, pohlepan, gramziv, primitivan, agresivan i , naravno, neverovatno glup.
Čovekova priroda se teško menja. Njegova priroda nije pratila svetlosni razvoj kompjuterske civilizacije. I tu je suština problema. To je dovelo do takvog raskoraka između čovekove prirode i sredstava koje stvara taj isti čovek, da danas preti velika opasnost da čovek konačno strada od sopstvenog nemanja mere. Pogrešan izbor kretanja smera civilizacije doveo je čovečanstvo u katastrofu. Bilo je za očekivati da će se to uistinu i desiti. Oni umni pojedinci, koji znaju da razmišljaju svojom glavom i koji nisu potkupljeni privilegijama otuđenog režima, mogli su da predvide šta nas čeka. Ne treba tu neka posebna pamet. Dovoljno je samo da ste otvoreni i pošteni prema sebi. Pošto je mali broj intelektualaca takav, naša nevolja je velika. Prirodno je da čovečanstvo pokuša nešto da promeni. Naime, čovečanstvo samozavaravanjem produžava agoniju. Izborom pogrešnog smera kretanja civilizacije ne stiže se na duhovno odredište. Taj put je pogrešan i sve što se na njemu dešava je takođe pogrešno. Suština je da se promeni pravac kretanja civilizacije. Umesto da pokrenemo sveopšti duhovni preporod za opstanak čoveka i čovečanstva, dobili smo vulgarnu i praktičnu komercijalnu civilizaciju u kojoj čovek juri što veći profit za što kraće vreme. Ta sistemska greška morala je da nas dovede do bankrotstva sistema. Kada je Kejns proučio Marksa, on je shvatio da mora da se, radi opstanka kapitalizma, nametne čovečanstvu novi kult - kult potrošnje. Tako smo dobili grozničavu potrebu čoveka da gramzivo grabi sve pred sobom. Uspešan čovek je onaj koji prigrabi što više materijalnih stvari samo za sebe. I to uradi u što kraćem vremenu. Cilj svakog čoveka je da bude uspešan. Cilj opravdava sredstva. Radi postizanja uspeha sve je dozvoljeno. Uspeh pokriva ubistva, prevare, manipulacije, obmane i špekulacije. Komercijalna civilizacija je pustila zlog duha iz boce. Čovek je uspešan ako proguta što više materijalnog sveta. Uspešan je ako grabi što više za sebe. Kako je materijalni svet ograničen, onda je ograničena i mogućnost širenja uspeha. Uspešan čovek postaje uspešan na štetu neuspešnih. Što više uspešan čovek uzima za sebe, to je više neuspešnih ljudi u svetu.
Neoliberalizam propagira ideologiju uspešnih. Neoliberalizam veliča slobodu tržišta. Na slobodnom tržištu uspešni pobeđuju neuspešne. To što su uspešni prigrabili materijalni svet najčešće kriminalom, prevarama i špekulacijom, ponekad i ubistvom, neoliberalizam opravdava. Za prvi milion niko ne pita. Posle sve ide mnogo lakše. Uspešan se postaje privilegijama povlašćenih na tržištu. Politička oligarhija odlučuje ko će biti uspešan. Tako su nastali ruski oligarsi i naši tajkuni. Nije, recimo, naš prvi takjun, uzimam njega slučajno za primer, postao najbogatiji Srbin zato što je izmislio nešto ili što je pronašao neku inovaciju. Ne, on je postao bogat zato što je Familija odlučila da baš on bude bogat. Odlučili su da bi mogli da ga kontrolišu!
Zašto posle navodnih demokratskih promena nije ispitano kako su tajkuni stekli svoj kapital, pitanje je za sve političke stranke. Građani još uvek čekaju prave odgovore.. Ono što je zaista neverovatno jeste da su srpski tajkuni svoj kapital uvećali nakon petooktobarske kontrarevolucije. I time se hvale. Kako je to moguće? To jednostavno nije moguće napraviti za tako kratko vreme. Taj kapital se jedino stvara monopolskim privilegijama koje dodeljuje politički režim privilegovanim pojedincima.
Isti je slučaj i sa ruskim oligarsima. Jedan od njih je 1993. tapkao karte pred Boljšim teatrom da bi za vreme Jeljcina prisvojio preko 25 milijardi dolara. Privilegovani pojedinci, dakle, postaju milioneri zato što milioni građana postaju siromasi. Neoliberalizam je ideologija novobogataša. Novobogataši finansiraju neoliberale. Neoliberali brane ideologiju novobogataša. Na kraju, bogati pojedinci postaju sve bogatiji, siromašni građani ostaju još siromašniji. Neoliberali stvaraju virtuelnu ekonomiju. U virtuelnoj ekonomiji se štampa dolar bez pokrića. U virtuelnoj ekonomiji svi žive preko svojih mogućnosti. Pošto je ideologija da se odjednom prigrabi čitav materijalni svet, bankarskim kreditima se pothranjuje pohlepa građana. Banke postaju kazamati za prezadužene građane. Banke namerno zadužuju građane. Niko ne sme da bude van kreditnog aranžmana. Oni koji ne koriste kredit su najveći neprijatelji sistema. Holivudskim kičom silikonski političari razbuktavaju pohlepu i gramzivost. Raskoš postaje stil života. Prevara dobra poslovna kombinacija. Pljačka veština. Vulgarnost način ophođenja. Laž način komuniciranja. Novac uspeh. Novac koji se štampa u izobilju i koji nije zarađen. Balon od sapunice se naduvao. Bilo je pitanje samo vremena kada će to sve pući. I onda se i to desilo. Čemu čuđenje? To se moralo desiti. Pukla je iluzija da se može živeti na tuđi račun. Svako mora da plati svoj račun. Nema besplatnog ručka. Kapitalizam je poljuljan u temeljima. Intervencija države nas vraća na početak. Politička birokratija povlači pogrešne poteze. Umesto da promene smer kretanja civilizacije, oni ubrzavaju trčanje. To vodi - krahu. Na kraju toga puta je beznađe. Niko danas ne može da predvidi dubinu nastale krize. Niko nema tačne brojke kolika je dubioza.Velika dubioza - veliki haos. U velikom haosu se najbolje snalaze - ludaci. Kada se domognu vlasti nastaju tragedije. Jačanje neonacista u Austriji i popularnost Čavesa u svetu nisu slučajne pojave. Milioni ljudi su glavom platili svoje zablude. Treba biti oprezan. I mudar. Račun se mora do kraja izvesti. Što pre izvedemo računicu, to bolje za čovečanstvo. Ne treba paničiti. Izlaz uvek postoji.
Vreme obilja je završeno. Sada dolazi - novo doba Štednja. Realna ekonomija. Smanjivanje troškova. Ako pobedi razum, čovečanstvo će se vratiti na pravi put. Čovek je mera svih stvari. Treba imati meru. I skromnost. Treba uskladiti svoj duhovni i materijalni svet. Oni moraju biti uravnoteženi. Možemo da trošimo samo ono što stvorimo. Deo onoga što stvorimo moramo da štedimo. Štedimo za buduća pokolenja. Podaci da do 23. septembra čovečanstvo pojede troškove za celu godinu i da će se do 2050. sve završavati već u junu, porazni su za čovečanstvo.
Svet je zreo za promene. Nalazimo se pred velikim izazovima. Imperija je u rastrojstvu. EU podeljena. Građanstvo sluđeno. Moramo se vratiti izvorištima civilizacije. Prvo moramo da spoznamo sami sebe. I da pronađemo put do svog srca. To je prvi uspeh. Uspeh koji donosi dobrobit čovečanstvu.

Pirati iz Ulcinja

Stara-nova knjiga: monografija s namernom greškom

Pirati iz Ulcinja

Naši naučnici-arheolozi Đurđe Bošković, Pavle Mijović i Mirko Kovačević objavili su zajednički monografiju ULCINJ I, Beograd 1981., kao posebno izdanje Arheološkog instututa, Muzeja Ulcinja i Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture SR Srbije. Ne znamo da je do danas iko napisao o ovoj jako značajnoj knjizi i najmanju belešku: "Bio sam po zatvorima i knjiga mi dopade u ruke tek 17. jula 2008, skoro nakon 30 godina od njenog izdanja. Knjiga ima 226 stranica velikog formata, a prepuna je skica i fotografija. Nakon čitanja mišljenja smo da se ova knjiga, kao i sve druge sa ovakvim greškama, treba povući iz cirkulacije."

Piše: Prof. Dr Kaplan Burović, akademik

U ovom, prvom tomu, obrađena je samo osnovna građa, koja se odnosi na urbanu i arhitektonsku strukturu nove ulcinjske tvrđave, uz najnužnije podatke i osnovnu analizu hronoloških, funkcionalnih, oblikovnih i konstruktivnih činilaca. Autori nam u uvodu obećavaju da će u ostalim tomovima biti obrađeni svi ostali rezultati do kojih se dosadašnjim i budućim istraživanjima Ulcinja bude došlo, - arheološka statigrafija, sav pokretan arheološki materijal, epigrafski spomenici, istorijski pisani izvori, kao i studije o društveno-političkim zbivanjima i razvitku celokupne materijalne i duhovne kulture na ovome području. Poremećaji u eks-Jugoslaviji i nova politička zbivanja poremetiše i njima i mnogim drugima sve planove života i stvaranja. Zato, sem ovog izdanja, ne znamo da je izašlo još koje drugo.
Kako već rekosmo, ova je knjiga jako-jako značajna i vredna, trud višegodišnjih prudentnih istraživanja autora i njihovih prekursora (C. Praschniker, A. Schober, P. Rovinski, S. Popović i dr.), koji sa naučnom akribijom nastoje da iznesu i tumače sve u vezi ulcinjske tvrđave, za što im mi najiskrenije odajemo ovo priznanje i srdačno stežemo ruku. Ali, braćo, u jednom buretu sa medom, ako i nehotice (ili iz nepažnje!) ubacimo bilo i kašiku otrova, možemo li taj med jesti?!
Ostavljajući na stranu stalno evidentiranje istorijskog slogana "ilirsko-grčkog" udela u istoriji ovoga grada (kontradiktorni sa sobom, na str. 6, kažu: "Iako su arheološka iskopavanja doprla na nekoliko mesta do žive stene, na kojoj je sagrađen Ulcinj, nije bilo mogućno konstatovati postojanje kakve ranije ilirksegradine ili tragove naselja" - Podvukao - KB), napomenuću ove neistine:

1) Na strani devet autori osvrta na prošlost Ulcinja pišu: "Toliko puta ispoljavana samostalnost Ulcinja objašnjava se geopolitičkimpoložajem Ulcinja na granici etničkimešovite i politički nemirne krajine..." (Podcrtao - KB) Sve do pada u tursko ropstvo Ulcinj nije bio etničkimešovit grad, već čisto crnogorski. Ako je u gradu bila mletačka i francuska vojna posada, sa oficirima, službenicima i njihovim porodicama, ne može se govoriti o nekoj etničkoj mešavini, pa bili tu i strani trgovci, zanatlije, posluga, emigranti. U Švajcarskoj aktuelno imamo preko milion svakakvih stranaca, pa ipak ona nije etničkimešovita zemlja, već čisto švajcarska. Etnička mešavina ima jedan sasvim drugi smisao i karakter.
2) Na strani šest oni spominju Prailire i Ilire, ali nigde ne spominju Praslovene, Serbone i Ande, koji su stigli na Balkan sa Pelazgima, znači pre Prailira i Ilira, a koji su nesumnjivo pradedovi današnjih Srba i Bugara. Sem toga ovaj njihov izraz "Prailiri" šta znači?! Da pod time ne podrazumevaju Pelazge?! Pelazgi nisu Prailiri, već grupa zasebnih naroda, u koje ulaze i već spomenuti naši slovenski Serboni, Andi i drugi.
3) Takozvana "albansko-dalmatinska" sekira, str. šest, plod je austrougarskih falsifikatora istorije albanskog naroda, koju mi ne smemo podržati ni na jedan način. Upravo austrougarski akademik, prof. dr Gustav Weigand nam je nedvosmisleno dokazao da Albanci nemaju nikakve veze sa Dalmatima (ilirsko pleme), sledstveno ni "njihova" sekira. Kad već imamo za tu sekiru i naziv skadarsko-dalmatinska sekira, nemamo nikakvu potrebu da ulivamo vodu u mlin veliko-albanskih falsifikatora istorije. Tako otpada i njihov predlog da se ta sekira nazove "albansko-crnogorska", isto tako sa strane šest.
4) Na strani 12 oni pišu: "Na tlu Ulcinja su se sreli doseljeni Sloveni s autohtonim Albancima..." Odakle nam ispadoše Albanci autohtoni?! Zar ovi naši istoričari još nisu saznali da su svetski naučnici pre jednog veka dokazali da Albanci nisu autohtoni ni u samoj Albaniji, kamoli van njenih granica?! Pa i sami albanski trezveni naučnici su ovo priznali. Po albanskom akademiku, prof. dr Eqremu Cabeju, najveći naučnik i albanolog albanskog naroda, Albanci su stigli u Mat, pokrajina srednje Albanije, tek u X veku naše ere, a u Ulcinj masovno stižu tek posle turske okupacije, negde u XVIII-XIX veku.
5) Posle okupaciji grada Turci su ili poklali stanovništvo Ulcinja, ili prodali kao roblje po trgovima Balkana, Azije i Afrike. U opusteli grad se uselio turski garnizon sa svojim oficirima. Sve do 1687. godine Ulcinj je bio nastanjen pretežno Turcima i afrikancima (gusari-pirati severne Afrike). U sasvim malom broju bili su pridošli Crnogorci iz okolnih sela. Sve u svemu nije bilo ni 2.000 ljudi. Godine 1687, iz Herceg Novog dolaze Novljani, njih 2.500 ljudi, svi muslimani, ali po nacionalnosti Crnogorci, koji obnavljaju u ovom gradu srpski jezik i crnogorski karakter grada. Ni pomena o ovome nema u njihovoj predmetnoj monografiji. Zašto?
6) Na strani sedam spominje se Stari Ulcinj (DulcignoVecchio), koji je posle zemljotresa potonuo i nestao na dnu mora. Autori nam kažu: "O njegovoj lokaciji nije se precizno znalo pre no što je sondama otkriven 1966... prvobitni Ulcinj je bio isčezao i iz sećanja njegovih stanovnika... Zato se i dogodilo da ga od srednjeg veka identifikuju sa tzv. Starim Ulcinjem, jednom manjom aglomeracijom na steni odvojenoj od kopna, na pola puta između Ulcinja i Bara". U očitoj kontradikciji sa ovim, oni nastavljaju: "OtkrićeOlciniuma na mestu sadašnjeg Starog grada popunilo je jednu prazninu u sećanju i istoriji". Na mestu sadašnjeg Starog grada nije antički Olcinium, već Novi Ulcinj, izgrađen posle zemljotresa iz VI veka naše ere, koji je spustio nekadašnji Olcinium, odnosno KOLHINION, na dnu mora.
I na strani 142 oni kažu: "posle gotovo totalne dezurbanizacije, koja je nastupila tokom VI i VII veka", što nas navodi da je za vreme pomenutog zemljotresa nestao nekadašnji Stari Ulcinj, iz V-IV veka pre nove ere.
I pored ovoga, oni tretiraju današnji Ulcinj kao da je ovaj jedini, izgrađen negde u V-IV veku pre nove ere, a ne posle zemljotresa iz VI veka nove ere, koji je - kako rekosmo - progutao Stari Ulcinj i postao uzrok izgradnje novog.
7) Na strani sedam oni pišu: "OtkrićeOlciniuma dopustilo je da se uspešno raspravi podatak o jednom empirionučiji naziv nije očuvan, a bio je naveden u čuvenomantičkom delu o plovidbi, "Periplusu" Pseudo-Silaksa. U 24-tom i 25-tom poglavlju tog dela opisuje se plovidba južnim Jadranom i u vezi sa njom pominju hidronimi, tj. luke u kojima su brodovi pristajali. Tako se kaže da se od reke Arion (nije ubicirana) plovi do Budve, a od nje u "emporion..." čije se ime više ne može doznati, budući da se na tome mestu prekida tekst. "Periplus" je napisao logografSkilaks iz Karijande, po nalogu persiskog cara Darija I, u VI v. pre n.e. Original nije sačuvan, ali se pretpostavlja da je po njemu načinjena Pseudo-Silaksova kompilacija u IV v. pre n.e. Pseudo-Silaks je, dakle, mogao znati o Olcinium-u. Ovo tim pre što precizno navodi kako od Budve do Drača putuje lađom dan i noć, a kopnom tri dana, što odgovara odstojanju i trajanju putovanja i što svedoči da se pravac nabrajanjahidronima uzima sa severozapada ka jugoistoku. Posle Budve naredni hidronim "emporion..." ne može biti ikoji drugi osim Olcinium-a. OtkricemOlcinium-a rešava se i pitanje popunjavanja lakune u Pseudo-Skilaksovom "Periplusu". To mesto trebalo bi po svemu sudeći da glasi: "i u emporionŠUlkinionĆ".(Primedba: Grčka slova ne prenosi internet).
Nema sumnje da se pod "emporion" podrazumeva KOLHINION, ali ako je Ulcinj (KOLHINION) izgrađen u V-IV veku pre n.e., nemoguće je da se spominje u VI veku pre n.e. Mišljenja smo da je Pseudo-Silaks ubacio to u pomenuti tekst u IV veku, kada je Ulcinj (KOLHINION) već bio izgrađen, čime se potvrđuje ono što nam je rekao Gaj Plinije Stariji: "Olciniumquod ante Colchiniumdictum est, a Colhisconditum". Ono VI vek je sigurno štamparka greška naših autora.
8) Opet na strani 12, kol. I, imamo i jednu drugu neistinu: oni kažu da je Ulcinj USTUPLJEN crnogorskoj državi nakon Berlinskog Kongresa 1880. Ovo sam video samo kod albanskih falsifikatora istorije, koji idu i dalje - kažu da je Ulcinj poklonjen od Berlinskog Kongresa Crnoj Gori, jer je on tobože njihov grad. Istina je sasvim drugačija.
Ulcinj su 1571. godine branili svojim grudima Crnogorci od turskog napada, pa su ga 20. januara 1878. godine i oslobodili od turskog okupatora, krvlju i životima svojih najboljih sinova, o čemu postoje i tolika dokumenta, naša i svetsa. Niko nam nikada ništa nije ustupio, ponajmanje poklonio. Ni naš brat sa severozapada! Ni goli krš, na kojem nam je Sv. Sava ostavio svoje zaveštanje. Naprotiv, mi smo ti koji smo ustupili drugima i srce naše domovine. Mi smo ti koji smo poklanjali i stalno poklanjamo i našim okorelim neprijateljima, koji su kroz vekove radili na tome da nas satru, pa na tome rade i dan-danas.
Po oslobođenju Ulcinja i uspostavljanju tamo naše vlasti, naređenjem Berlinskog Kongresa smo se povukli, a u zamenu za Plav i Gusinje. Posto u Plav i Gusinje naši odrođeni muslimani (podstaknuti od muslimanskih fundamentalista Turske Carevine!) nisu pristali da se ujedine sa maticom Crnom Gorom, Berlinski Kongres je naredio Turskoj da povuče svoje trupe iz Ulcinja i da ga VRATI Crnoj Gori. VRAĆENO nije što i USTUPLJENO.
9) Na strani 148, kol. I, oni kažu da ne samo aktuelno, već i "pod turskom upravom (stanovništvo Ulcinja je bilo) pretežno albansko". Je li to istina?! U prolazu pored Ulcinja, gledajući ga dogledom sa palube broda, Ljubomir Nenadović nam je rekao jednu takvu neistinu pre jednog veka. Mislim da je ona dovoljna. Naša je dužnost da takve neistine ispravimo, a ne da ih ponovimo. Izvolite poći u Ulcinj da vidite ko su ti ljudi, koje vi nazivate Albancima. Zabijte sondu u njihovu prošlost, pa ćete videti da jedan dobar broj ovih "Albanaca", ne samo da nisu Albanci, već su i dokumentirani Srbo-Crnogorci muslimanske vere. Među njima i ja - autor ovog napisa, koga su arbitrarno proglasili za Albanca, a to su učinili i sa mnogim drugim građanima ovoga grada. Drugi su Turci, Cigani, Romi, Vlasi, Grci, Jevreji i pripadnici svakojakih drugih nacionalnosti, izjavljenih za Albance zbog antinacionalne politike crnogorskih vlasti i pritiska, santaza, koji se svakodnevno čini nad njima od strane veliko-albanskih ekstremnih nacionalista. Ovi nacionalisti, na oči crnogorskih vlasti, čine albanizaciju ne samo stanovništva, već i teritorije. Ako od broja "Albanaca" odbijemo pomenute, videćete da stvarni broj Albanaca ne pretstavlja većinu, već manjinu stanovništva Ulcinja. Autori knjige sigurno su se poveli za falsifikatima istorije ovog grada od strane Albanaca. Mi smo u našoj istoriji Ulcinja naglasili:
"Pred kraj XIX veka Ulcinj je muslimanski grad. Veći deo muslimana bili su po nacionalnosti Turci, Arabljani, Crnogorci, Romi, Cigani, Crnci, Grci, Jevreji. Po samopriznanju albanskih istoričara, do 1880. godine, samo crnačkih porodica bilo je u Ulcinju oko 100. Računajte svaku porodicu po 5 članova - ispada da su bili 500 crnaca, muslimani, ali ne i Albanci. Ili su i crnci Albanci?! Ako je Ulcinj tada imao 5.000 stanovnika (po prvom popisu crnogorskih vlasti), ispada da su 10 posto bili crnci.
U Ulcinju je bilo i hrišćana, pogotovo Crnogoraca pravoslavne vere, ali i crnogorskih katolika. Bila je i koja porodica albanskih katolika. Makoliko falsifikovali istoriju ovog grada albanski "naučnici", opet su prinuđeni da priznaju da je u Ulcinju 1863-1864 bilo 11 pravoslavnih porodica, što sigurno ne odgovara istini, jer ih je bilo više. Moguće su kontaminirali bratstvo sa porodicom.
Evo prezimena nekih od tih bratstava, a svako je bratstvo imalo po nekoliko porodica: Brisković, Dabović, Damjanović, Dasić, Dorović, Dragović, Cilingiri, Çapunoviq, Causović, Janinović, Koçovic, Kordiq, Ljabović, Martinović, Nikolaidis, Peković, Popović, Trceta i dr.
Pod turskom okupacijom se u Ulcinj gradi i pravoslavna crkva, sigurno za pravoslavne Crnogorce, a ne za albanske muslimane. Ili su i u tu crkvu išli da se klanjaju muslimani Nailja Drage?!
U odnosu na sve njih, muslimani i katolici albanske nacionalnosti nisu sačinjavali ni 20 posto stanovništva, iako su ovi još pod turskom zastavom počeli albaniziranje svih ostalih muslimana, pa i one turske i crnogorske nacionalnosti. Pod njihovim pritiskom počelo je albaniziranje i crnogorskih katolika (što je snažno potsticala Barska biskupija), pa i pravoslavaca, koji su bili izloženi ne samo kulturnom genocidu, već i fizičkom.
I pored ove istine, sasvim jasna i albanskim istoričarima, oni bezobrazno uznastoje na tome da je Ulcinj tada bio čisto albanski grad. Vidite njihovu literaturu gdje oni i za Turke pretendiraju da su bili Albanci."
Na prvi izgled ova je knjiga napisana u crnogorskom duhu, ali je isto tako i toliko i u anticrnogorskom. Da ne govorimo zatim i za antisrpski. Sa druge strane, ovu bi knjigu slobodno mogli da potpisu i albanski falsifikatori istorije. Nema sumnje da su njeni autori bili indoktrinirani knjigom IZ ISTORIJE ALBANACA, oktroisana u Beogradu 1969. godine.
Zbog svega ovoga i istaknutih grešaka, mišljenja smo da se ova knjiga, kao i sve druge sa ovakvim greškama, treba povući iz cirkulacije. Neka se čuva po značajnim bibliotekama zemlje i neka se da za proučavanje samo akademicima, doktorima nauka i profesorima, pa i afirmiranim istoričarima, ali nikako i prostim ljudima, koji sve što čitaju primaju za istinu, posebno kad im se te neistine i sviđaju.

LISABONSKA GUBERNIJA

Kome carstvu se prikloniti? Ili Istok ili Zapad? Pogrešno! Pravi odgovor je I ISTOK I ZAPAD! Srbija mora da bude most Istoka i Zapada. Neka svi prelaze preko našeg mosta. To treba da im ponudimo. Ali svi moraju da plaćaju mostarinu. Nema besplatnog prelaska! Nema velike bratske ljubavi! Samo interesi! Samo interesi mogu da nas spasu nove nesreće. Interesi države i nacije da opstane i da traje.

Piše: Branko Dragaš

Srbi su se ponovo, po ko zna koji put, našli na vetrometini velikih sila i njihovih imperijalnih interesa. Postoji realna opasnost da doživimo nove istorijske poraze, jer moramo biti svesni da nas predvode politički diletanti koji ne razumeju istorijske procese i koji su opsednuti pljačkanjem društvenog bogatstva, pa ne treba da nas čudi ukoliko sve naše strateške odluke budu pogrešne. U potpunom rastakanju države i nacije, u sveopštem uništavanju morala i životnih principa, u razaranju građanskih institucija, u našem nacionalnom nestajanju, u dobu bez vizije i bez elite, oni koji su profesionalno zaduženi da progovore o našoj nesreći i da pronađu puteve izbavljenja, oni samrtnički ćute. Da li ste u poslednje, recimo, dve decenije pročitali neko mudro rešenje iz SANU? Ili neki stručan predlog sa našeg univerziteta? Ili neko otkrovenje dobili od Srpske pravoslavne crkve? Ništa! Muk! Kao da se nesreća dešava nekom strancu u tuđini. Ćute institucije koje bi morale da svakodnevno objavljuju hiljade predloga i rešenja za izlazak iz ove agonije. Ćute oni koji bi trebalo da povedu i poduče svoj narod. Ćuti Platonova Akademija, Aristotelov Univerzitet i Hristova Crkva. I taj muk je zlokobno težak. I ne sluti na dobro. Ćute oni koji bi morali da govore, poduče i propovedaju, dok brbljaju oni koji bi morali da ućute. Zašto ćute? Čega se plaše? Šta to mogu da izgube u ovoj nacionalnoj nesreći? Novac? Vlast? Titule?Privilegije? Zar je to vredno naše nesreće? Zar je to vredno večnog trajanja? Njihovo ćutanje je odraz podaništva, neznanja i nemorala. Ćute jer su potplaćeni, preplaćeni i potkupljeni. Ćute jer brane svoje staračke, ekspertske i lične interese. Ćute jer su zaboravili da misle i da ljube svoga bližnjeg. Ćute jer je u ćutanju sigurnost, profit i duševni mir. A Srbija i Srbi? Ona i oni ostaju žrtve ostrašćenih političkih sekti. Tačnije, njihovih šizofrenih vođa koji, umesto da se hospitalizuju, prenose svoje ludilo na narod. I tako se širi kolektivno ludilo. A pojedinci koji to sve vide izoluju se od javnosti kao kakva zarazna bolest. Odstranjuju se iz javnosti jer su opasni za ludake na vlasti. I tako presudne istorijske odluke donose odbegli pacijenti. I zbog toga su nam te odluke ludačke. I zbog tih ludačkih odluka i stradamo i tako nestajemo. Od tragične Kosovske bitke do današnjeg Kosova nebeski narod večito strada jer nema nikakvu viziju svog opstanka i ne sprovodi nikakvu strategiju. Samo se ludilo i žrtve uvećavaju. Danas isto kao i nekada. Srbi, nažalost, ne razumeju istorijske procese. Pitaju me novinari: Šta mislite, da li će prodaju NIS-a i čitav naftni aranžman sa Rusijom potpisati sa Putinom predsednik Tadić ili premijer Koštunica? Moje pitanje: A zašto bismo mi prodali NIS? Ko je kupac? "Gasprom". Ko je vlasnik "Gasproma"? Ruska država. Znači, mi prodajemo našu državnu imovinu državi Rusiji. Koji je naš interes u tome? Krak gasovoda koji bi trebalo da prođe kroz našu zemlju i skladište gasa u Banatskim Dvorima? Glupost! To su potpuno odvojeni komercijalni poslovi. Komercijalni aranžmani i vlasništvo se ne mogu mešati. Kada jednom prodate svoju imovinu, onda vi više niste vlasnik. Kapitalizam, kome streme zemlje u tranziciji, počiva na vlasništvu. Državnom i privatnom. Tako je Telenor u vlasništvu norveške države, ČEZ u vlasništvu češke države, poljska naftna kompanija u vlasništvu poljske države i "Gasprom" u vlasništvu ruske države. Zašto njihove države stranim državnim kompanijama ne prodaju svoje vlasništvo? Zato što to nije u - nacionalnom interesu! Čijem? Njihovih nacionalnih država. Svi imaju pravo na državne i nacionalne interese, samo Srbi na to pravo nemaju. To pravo nam je uskratila politička oligarhija na vlasti. Srbija je na prekretnici. Zapad ili Istok? Vekovne nedoumice ni danas nemaju prave odgovore. Lažni reformatori i potplaćeni konsultanti multinacionalnih kompanija na privremenom radu u srpskoj vladi silom nas guraju u EU. Lažni nacionalisti i profesionalni i profitabilni Srbi nas nasilno pretvaraju u rusku guberniju. Šta im je zajedničko? Laž i sila. Sve što se gradi na laži i sili, pre ili kasnije, mora da propadne. Šta je stabilno? Samo ono što počiva na - interesima! Izvornim interesima kako građanina, tako i nacije. Nažalost, velike sile brane isključivo svoje sopstvene interese i njih ne zanimaju interesi Srbije. To ne shvataju srpski političari. Politička slika sveta se menja, ne više iz godine u godinu, nego iz dana u dan. Reformatori na vlasti ne shvataju, kao što to nije shvatao ni Vođa, da više nismo u 1989. godini, da je Berlinski zid odavno srušen i da se od 1999. godine desio Putin koji je značajno ekonomski podigao već upropašćenu Rusiju. Imperija u rastrojstvu više nije jedina koja odlučuje u ekonomskom svetu i sve moćnije su Kina, Indija, Rusija, Brazil, Argentina i Iran, koje traže svoje mesto na svetskom tržištu. Preraspodela moći je u toku. Ko to ne vidi, taj je manijakalni ludak. U novonastaloj situaciji, kad mladalačka krv trećeg sveta pokreće neko novo doba, ostarela i sklerotična EU pokušava da se podmladi ispijajući krv pridošlim članicama. To je najkraća analiza Lisabonskog sporazuma, koji je pompezno najavljen kao reforma evropskih institucija. Međutim, pokušaj briselske birokratije da marketinški obmane evropske narode, potpisujući sporazum u gotskom manastiru Jeronimus, na ušću reke Tago u Atlantski okean, kakav skorojevićki glamur o integracijama, ispod čuvenog svetionika Belem, odakle su u osvajačke pohode krenuli Magelan,Vasko da Gama i Dija, kakva činovnička megalomanija briselskih ćata; promašaj je sam po sebi jer reforme nikada nisu stizale iz manastira i pisari nikada nisu bili avangarda. Briselska birokratija pokušava da izvrši restauraciju davno nestalog doba i da zadrži svoje kolonije koje će joj obezbediti, kako su istakli u obrazloženju sporazuma, brže i efikasnije funkcionisanje EU, zbog ekonomskih izazova Kine i Rusije. Tačno tako piše u obrazloženju, a to u prevodu znači da je EU gubitnik na svetskom tržištu, da se kapital seli u Kinu, Indiju i Rusiju zbog većeg interesa, da nema ekonomskog razvoja unutar Unije, da su nezaposlenost i inflacija sve veći i da se oseća, kako su ga vešto nazvali, zamor proširenja u Uniji. Nešto hitno mora da se menja u sklerotičnim institucijama Unije i tako su briselske birokrate odlučile da, pod velom efikasnosti i brzine odlučivanja, ograniče demokratiju u EU. To praktično znači da se više na šest meseci neće rotirati predsednici iz svih članica, model druga Tita koji je doveo do rata i uništavanja federacije, nego će se birati predsednik na 2,5 godina u dva mandata. Istovremeno, bitno je promenjen način glasanja, odnosno odlučivanja u samoj Uniji, tako da će važiti svi zakoni koje bude donelo 55 odsto zemalja koje imaju 65 odsto stanovništva EU. Lisabonski sporazum, dakle, radikalno menja odnose u EU.Veliki narodi i nekadašnje velike sile će, zbog brojčanosti, preglasavati male narode članice i nikada se neće desiti da na čelo EU dođe neko ko nije po volji velikih država. Orvel bi rekao da će neke države biti jednakije od drugih država. A kada se zna da je potpisivanjem Lisabonskog sporazuma izbegnut referendum u zemljama članicama, pa su Francuska i Holandija ostale uskraćene za novo odbijanje građana nametnutih birokratskih propisa, moramo biti zabrinuti za razvoj demokratije u EU. Kakva je to zamena za evropski ustav kada taj ustav nije izglasan na referendumu? Kakva je to demokratija u kojoj se isključuju prava građana da glasaju o tako važnim pitanjima, sve zbog pozivanja na efikasnost i brzinu? Komercijalna civilizacija ugrožava samu suštinu demokratije i građanskih ustanova. Postoji velika opasnost da se, sve zbog efikasnosti i brzine, odluke premeste u bord direktora ili u sami Direktorijum, da bi se, ponovo zbog brzine i efikasnosti, izabrao neki novi car ili Veliki brat koji će odgovoriti novim izazovima. Lisabonski sporazum je velika podvala malim narodima u EU. Srbija nije članica EU, ali ako uđe, stavlja dobrovoljno taj jaram na vrat. Gubimo nezavisnost i postajemo federalna jedinica u kojoj veliki sve odlučuju. Istorija je pokazala da Srbi izlaze kao najveći gubitnici iz federacija. Pa, šta je rešenje? Da postanemo ruska gubernija? Glupost! Velike sile gledaju samo svoje interese. Rusija je velika sila. Ona danas uspostavlja ravnotežu u svetu. Ali nije više usamljena. Ima velike saveznike uz sebe. Svet se ponovo podelio. Linija deobe ide opet preko Srbije. Šta uraditi?