Stara-nova knjiga: monografija s namernom greškom
Pirati iz Ulcinja
Naši naučnici-arheolozi Đurđe Bošković, Pavle Mijović i Mirko Kovačević objavili su zajednički monografiju ULCINJ I, Beograd 1981., kao posebno izdanje Arheološkog instututa, Muzeja Ulcinja i Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture SR Srbije. Ne znamo da je do danas iko napisao o ovoj jako značajnoj knjizi i najmanju belešku: "Bio sam po zatvorima i knjiga mi dopade u ruke tek 17. jula 2008, skoro nakon 30 godina od njenog izdanja. Knjiga ima 226 stranica velikog formata, a prepuna je skica i fotografija. Nakon čitanja mišljenja smo da se ova knjiga, kao i sve druge sa ovakvim greškama, treba povući iz cirkulacije."
Piše: Prof. Dr Kaplan Burović, akademik
U ovom, prvom tomu, obrađena je samo osnovna građa, koja se odnosi na urbanu i arhitektonsku strukturu nove ulcinjske tvrđave, uz najnužnije podatke i osnovnu analizu hronoloških, funkcionalnih, oblikovnih i konstruktivnih činilaca. Autori nam u uvodu obećavaju da će u ostalim tomovima biti obrađeni svi ostali rezultati do kojih se dosadašnjim i budućim istraživanjima Ulcinja bude došlo, - arheološka statigrafija, sav pokretan arheološki materijal, epigrafski spomenici, istorijski pisani izvori, kao i studije o društveno-političkim zbivanjima i razvitku celokupne materijalne i duhovne kulture na ovome području. Poremećaji u eks-Jugoslaviji i nova politička zbivanja poremetiše i njima i mnogim drugima sve planove života i stvaranja. Zato, sem ovog izdanja, ne znamo da je izašlo još koje drugo.
Kako već rekosmo, ova je knjiga jako-jako značajna i vredna, trud višegodišnjih prudentnih istraživanja autora i njihovih prekursora (C. Praschniker, A. Schober, P. Rovinski, S. Popović i dr.), koji sa naučnom akribijom nastoje da iznesu i tumače sve u vezi ulcinjske tvrđave, za što im mi najiskrenije odajemo ovo priznanje i srdačno stežemo ruku. Ali, braćo, u jednom buretu sa medom, ako i nehotice (ili iz nepažnje!) ubacimo bilo i kašiku otrova, možemo li taj med jesti?!
Ostavljajući na stranu stalno evidentiranje istorijskog slogana "ilirsko-grčkog" udela u istoriji ovoga grada (kontradiktorni sa sobom, na str. 6, kažu: "Iako su arheološka iskopavanja doprla na nekoliko mesta do žive stene, na kojoj je sagrađen Ulcinj, nije bilo mogućno konstatovati postojanje kakve ranije ilirksegradine ili tragove naselja" - Podvukao - KB), napomenuću ove neistine:
1) Na strani devet autori osvrta na prošlost Ulcinja pišu: "Toliko puta ispoljavana samostalnost Ulcinja objašnjava se geopolitičkimpoložajem Ulcinja na granici etničkimešovite i politički nemirne krajine..." (Podcrtao - KB) Sve do pada u tursko ropstvo Ulcinj nije bio etničkimešovit grad, već čisto crnogorski. Ako je u gradu bila mletačka i francuska vojna posada, sa oficirima, službenicima i njihovim porodicama, ne može se govoriti o nekoj etničkoj mešavini, pa bili tu i strani trgovci, zanatlije, posluga, emigranti. U Švajcarskoj aktuelno imamo preko milion svakakvih stranaca, pa ipak ona nije etničkimešovita zemlja, već čisto švajcarska. Etnička mešavina ima jedan sasvim drugi smisao i karakter.
2) Na strani šest oni spominju Prailire i Ilire, ali nigde ne spominju Praslovene, Serbone i Ande, koji su stigli na Balkan sa Pelazgima, znači pre Prailira i Ilira, a koji su nesumnjivo pradedovi današnjih Srba i Bugara. Sem toga ovaj njihov izraz "Prailiri" šta znači?! Da pod time ne podrazumevaju Pelazge?! Pelazgi nisu Prailiri, već grupa zasebnih naroda, u koje ulaze i već spomenuti naši slovenski Serboni, Andi i drugi.
3) Takozvana "albansko-dalmatinska" sekira, str. šest, plod je austrougarskih falsifikatora istorije albanskog naroda, koju mi ne smemo podržati ni na jedan način. Upravo austrougarski akademik, prof. dr Gustav Weigand nam je nedvosmisleno dokazao da Albanci nemaju nikakve veze sa Dalmatima (ilirsko pleme), sledstveno ni "njihova" sekira. Kad već imamo za tu sekiru i naziv skadarsko-dalmatinska sekira, nemamo nikakvu potrebu da ulivamo vodu u mlin veliko-albanskih falsifikatora istorije. Tako otpada i njihov predlog da se ta sekira nazove "albansko-crnogorska", isto tako sa strane šest.
4) Na strani 12 oni pišu: "Na tlu Ulcinja su se sreli doseljeni Sloveni s autohtonim Albancima..." Odakle nam ispadoše Albanci autohtoni?! Zar ovi naši istoričari još nisu saznali da su svetski naučnici pre jednog veka dokazali da Albanci nisu autohtoni ni u samoj Albaniji, kamoli van njenih granica?! Pa i sami albanski trezveni naučnici su ovo priznali. Po albanskom akademiku, prof. dr Eqremu Cabeju, najveći naučnik i albanolog albanskog naroda, Albanci su stigli u Mat, pokrajina srednje Albanije, tek u X veku naše ere, a u Ulcinj masovno stižu tek posle turske okupacije, negde u XVIII-XIX veku.
5) Posle okupaciji grada Turci su ili poklali stanovništvo Ulcinja, ili prodali kao roblje po trgovima Balkana, Azije i Afrike. U opusteli grad se uselio turski garnizon sa svojim oficirima. Sve do 1687. godine Ulcinj je bio nastanjen pretežno Turcima i afrikancima (gusari-pirati severne Afrike). U sasvim malom broju bili su pridošli Crnogorci iz okolnih sela. Sve u svemu nije bilo ni 2.000 ljudi. Godine 1687, iz Herceg Novog dolaze Novljani, njih 2.500 ljudi, svi muslimani, ali po nacionalnosti Crnogorci, koji obnavljaju u ovom gradu srpski jezik i crnogorski karakter grada. Ni pomena o ovome nema u njihovoj predmetnoj monografiji. Zašto?
6) Na strani sedam spominje se Stari Ulcinj (DulcignoVecchio), koji je posle zemljotresa potonuo i nestao na dnu mora. Autori nam kažu: "O njegovoj lokaciji nije se precizno znalo pre no što je sondama otkriven 1966... prvobitni Ulcinj je bio isčezao i iz sećanja njegovih stanovnika... Zato se i dogodilo da ga od srednjeg veka identifikuju sa tzv. Starim Ulcinjem, jednom manjom aglomeracijom na steni odvojenoj od kopna, na pola puta između Ulcinja i Bara". U očitoj kontradikciji sa ovim, oni nastavljaju: "OtkrićeOlciniuma na mestu sadašnjeg Starog grada popunilo je jednu prazninu u sećanju i istoriji". Na mestu sadašnjeg Starog grada nije antički Olcinium, već Novi Ulcinj, izgrađen posle zemljotresa iz VI veka naše ere, koji je spustio nekadašnji Olcinium, odnosno KOLHINION, na dnu mora.
I na strani 142 oni kažu: "posle gotovo totalne dezurbanizacije, koja je nastupila tokom VI i VII veka", što nas navodi da je za vreme pomenutog zemljotresa nestao nekadašnji Stari Ulcinj, iz V-IV veka pre nove ere.
I pored ovoga, oni tretiraju današnji Ulcinj kao da je ovaj jedini, izgrađen negde u V-IV veku pre nove ere, a ne posle zemljotresa iz VI veka nove ere, koji je - kako rekosmo - progutao Stari Ulcinj i postao uzrok izgradnje novog.
7) Na strani sedam oni pišu: "OtkrićeOlciniuma dopustilo je da se uspešno raspravi podatak o jednom empirionučiji naziv nije očuvan, a bio je naveden u čuvenomantičkom delu o plovidbi, "Periplusu" Pseudo-Silaksa. U 24-tom i 25-tom poglavlju tog dela opisuje se plovidba južnim Jadranom i u vezi sa njom pominju hidronimi, tj. luke u kojima su brodovi pristajali. Tako se kaže da se od reke Arion (nije ubicirana) plovi do Budve, a od nje u "emporion..." čije se ime više ne može doznati, budući da se na tome mestu prekida tekst. "Periplus" je napisao logografSkilaks iz Karijande, po nalogu persiskog cara Darija I, u VI v. pre n.e. Original nije sačuvan, ali se pretpostavlja da je po njemu načinjena Pseudo-Silaksova kompilacija u IV v. pre n.e. Pseudo-Silaks je, dakle, mogao znati o Olcinium-u. Ovo tim pre što precizno navodi kako od Budve do Drača putuje lađom dan i noć, a kopnom tri dana, što odgovara odstojanju i trajanju putovanja i što svedoči da se pravac nabrajanjahidronima uzima sa severozapada ka jugoistoku. Posle Budve naredni hidronim "emporion..." ne može biti ikoji drugi osim Olcinium-a. OtkricemOlcinium-a rešava se i pitanje popunjavanja lakune u Pseudo-Skilaksovom "Periplusu". To mesto trebalo bi po svemu sudeći da glasi: "i u emporionŠUlkinionĆ".(Primedba: Grčka slova ne prenosi internet).
Nema sumnje da se pod "emporion" podrazumeva KOLHINION, ali ako je Ulcinj (KOLHINION) izgrađen u V-IV veku pre n.e., nemoguće je da se spominje u VI veku pre n.e. Mišljenja smo da je Pseudo-Silaks ubacio to u pomenuti tekst u IV veku, kada je Ulcinj (KOLHINION) već bio izgrađen, čime se potvrđuje ono što nam je rekao Gaj Plinije Stariji: "Olciniumquod ante Colchiniumdictum est, a Colhisconditum". Ono VI vek je sigurno štamparka greška naših autora.
8) Opet na strani 12, kol. I, imamo i jednu drugu neistinu: oni kažu da je Ulcinj USTUPLJEN crnogorskoj državi nakon Berlinskog Kongresa 1880. Ovo sam video samo kod albanskih falsifikatora istorije, koji idu i dalje - kažu da je Ulcinj poklonjen od Berlinskog Kongresa Crnoj Gori, jer je on tobože njihov grad. Istina je sasvim drugačija.
Ulcinj su 1571. godine branili svojim grudima Crnogorci od turskog napada, pa su ga 20. januara 1878. godine i oslobodili od turskog okupatora, krvlju i životima svojih najboljih sinova, o čemu postoje i tolika dokumenta, naša i svetsa. Niko nam nikada ništa nije ustupio, ponajmanje poklonio. Ni naš brat sa severozapada! Ni goli krš, na kojem nam je Sv. Sava ostavio svoje zaveštanje. Naprotiv, mi smo ti koji smo ustupili drugima i srce naše domovine. Mi smo ti koji smo poklanjali i stalno poklanjamo i našim okorelim neprijateljima, koji su kroz vekove radili na tome da nas satru, pa na tome rade i dan-danas.
Po oslobođenju Ulcinja i uspostavljanju tamo naše vlasti, naređenjem Berlinskog Kongresa smo se povukli, a u zamenu za Plav i Gusinje. Posto u Plav i Gusinje naši odrođeni muslimani (podstaknuti od muslimanskih fundamentalista Turske Carevine!) nisu pristali da se ujedine sa maticom Crnom Gorom, Berlinski Kongres je naredio Turskoj da povuče svoje trupe iz Ulcinja i da ga VRATI Crnoj Gori. VRAĆENO nije što i USTUPLJENO.
9) Na strani 148, kol. I, oni kažu da ne samo aktuelno, već i "pod turskom upravom (stanovništvo Ulcinja je bilo) pretežno albansko". Je li to istina?! U prolazu pored Ulcinja, gledajući ga dogledom sa palube broda, Ljubomir Nenadović nam je rekao jednu takvu neistinu pre jednog veka. Mislim da je ona dovoljna. Naša je dužnost da takve neistine ispravimo, a ne da ih ponovimo. Izvolite poći u Ulcinj da vidite ko su ti ljudi, koje vi nazivate Albancima. Zabijte sondu u njihovu prošlost, pa ćete videti da jedan dobar broj ovih "Albanaca", ne samo da nisu Albanci, već su i dokumentirani Srbo-Crnogorci muslimanske vere. Među njima i ja - autor ovog napisa, koga su arbitrarno proglasili za Albanca, a to su učinili i sa mnogim drugim građanima ovoga grada. Drugi su Turci, Cigani, Romi, Vlasi, Grci, Jevreji i pripadnici svakojakih drugih nacionalnosti, izjavljenih za Albance zbog antinacionalne politike crnogorskih vlasti i pritiska, santaza, koji se svakodnevno čini nad njima od strane veliko-albanskih ekstremnih nacionalista. Ovi nacionalisti, na oči crnogorskih vlasti, čine albanizaciju ne samo stanovništva, već i teritorije. Ako od broja "Albanaca" odbijemo pomenute, videćete da stvarni broj Albanaca ne pretstavlja većinu, već manjinu stanovništva Ulcinja. Autori knjige sigurno su se poveli za falsifikatima istorije ovog grada od strane Albanaca. Mi smo u našoj istoriji Ulcinja naglasili:
"Pred kraj XIX veka Ulcinj je muslimanski grad. Veći deo muslimana bili su po nacionalnosti Turci, Arabljani, Crnogorci, Romi, Cigani, Crnci, Grci, Jevreji. Po samopriznanju albanskih istoričara, do 1880. godine, samo crnačkih porodica bilo je u Ulcinju oko 100. Računajte svaku porodicu po 5 članova - ispada da su bili 500 crnaca, muslimani, ali ne i Albanci. Ili su i crnci Albanci?! Ako je Ulcinj tada imao 5.000 stanovnika (po prvom popisu crnogorskih vlasti), ispada da su 10 posto bili crnci.
U Ulcinju je bilo i hrišćana, pogotovo Crnogoraca pravoslavne vere, ali i crnogorskih katolika. Bila je i koja porodica albanskih katolika. Makoliko falsifikovali istoriju ovog grada albanski "naučnici", opet su prinuđeni da priznaju da je u Ulcinju 1863-1864 bilo 11 pravoslavnih porodica, što sigurno ne odgovara istini, jer ih je bilo više. Moguće su kontaminirali bratstvo sa porodicom.
Evo prezimena nekih od tih bratstava, a svako je bratstvo imalo po nekoliko porodica: Brisković, Dabović, Damjanović, Dasić, Dorović, Dragović, Cilingiri, Çapunoviq, Causović, Janinović, Koçovic, Kordiq, Ljabović, Martinović, Nikolaidis, Peković, Popović, Trceta i dr.
Pod turskom okupacijom se u Ulcinj gradi i pravoslavna crkva, sigurno za pravoslavne Crnogorce, a ne za albanske muslimane. Ili su i u tu crkvu išli da se klanjaju muslimani Nailja Drage?!
U odnosu na sve njih, muslimani i katolici albanske nacionalnosti nisu sačinjavali ni 20 posto stanovništva, iako su ovi još pod turskom zastavom počeli albaniziranje svih ostalih muslimana, pa i one turske i crnogorske nacionalnosti. Pod njihovim pritiskom počelo je albaniziranje i crnogorskih katolika (što je snažno potsticala Barska biskupija), pa i pravoslavaca, koji su bili izloženi ne samo kulturnom genocidu, već i fizičkom.
I pored ove istine, sasvim jasna i albanskim istoričarima, oni bezobrazno uznastoje na tome da je Ulcinj tada bio čisto albanski grad. Vidite njihovu literaturu gdje oni i za Turke pretendiraju da su bili Albanci."
Na prvi izgled ova je knjiga napisana u crnogorskom duhu, ali je isto tako i toliko i u anticrnogorskom. Da ne govorimo zatim i za antisrpski. Sa druge strane, ovu bi knjigu slobodno mogli da potpisu i albanski falsifikatori istorije. Nema sumnje da su njeni autori bili indoktrinirani knjigom IZ ISTORIJE ALBANACA, oktroisana u Beogradu 1969. godine.
Zbog svega ovoga i istaknutih grešaka, mišljenja smo da se ova knjiga, kao i sve druge sa ovakvim greškama, treba povući iz cirkulacije. Neka se čuva po značajnim bibliotekama zemlje i neka se da za proučavanje samo akademicima, doktorima nauka i profesorima, pa i afirmiranim istoričarima, ali nikako i prostim ljudima, koji sve što čitaju primaju za istinu, posebno kad im se te neistine i sviđaju.
