Kome carstvu se prikloniti? Ili Istok ili Zapad? Pogrešno! Pravi odgovor je I ISTOK I ZAPAD! Srbija mora da bude most Istoka i Zapada. Neka svi prelaze preko našeg mosta. To treba da im ponudimo. Ali svi moraju da plaćaju mostarinu. Nema besplatnog prelaska! Nema velike bratske ljubavi! Samo interesi! Samo interesi mogu da nas spasu nove nesreće. Interesi države i nacije da opstane i da traje.
Piše: Branko Dragaš
Srbi su se ponovo, po ko zna koji put, našli na vetrometini velikih sila i njihovih imperijalnih interesa. Postoji realna opasnost da doživimo nove istorijske poraze, jer moramo biti svesni da nas predvode politički diletanti koji ne razumeju istorijske procese i koji su opsednuti pljačkanjem društvenog bogatstva, pa ne treba da nas čudi ukoliko sve naše strateške odluke budu pogrešne. U potpunom rastakanju države i nacije, u sveopštem uništavanju morala i životnih principa, u razaranju građanskih institucija, u našem nacionalnom nestajanju, u dobu bez vizije i bez elite, oni koji su profesionalno zaduženi da progovore o našoj nesreći i da pronađu puteve izbavljenja, oni samrtnički ćute. Da li ste u poslednje, recimo, dve decenije pročitali neko mudro rešenje iz SANU? Ili neki stručan predlog sa našeg univerziteta? Ili neko otkrovenje dobili od Srpske pravoslavne crkve? Ništa! Muk! Kao da se nesreća dešava nekom strancu u tuđini. Ćute institucije koje bi morale da svakodnevno objavljuju hiljade predloga i rešenja za izlazak iz ove agonije. Ćute oni koji bi trebalo da povedu i poduče svoj narod. Ćuti Platonova Akademija, Aristotelov Univerzitet i Hristova Crkva. I taj muk je zlokobno težak. I ne sluti na dobro. Ćute oni koji bi morali da govore, poduče i propovedaju, dok brbljaju oni koji bi morali da ućute. Zašto ćute? Čega se plaše? Šta to mogu da izgube u ovoj nacionalnoj nesreći? Novac? Vlast? Titule?Privilegije? Zar je to vredno naše nesreće? Zar je to vredno večnog trajanja? Njihovo ćutanje je odraz podaništva, neznanja i nemorala. Ćute jer su potplaćeni, preplaćeni i potkupljeni. Ćute jer brane svoje staračke, ekspertske i lične interese. Ćute jer su zaboravili da misle i da ljube svoga bližnjeg. Ćute jer je u ćutanju sigurnost, profit i duševni mir. A Srbija i Srbi? Ona i oni ostaju žrtve ostrašćenih političkih sekti. Tačnije, njihovih šizofrenih vođa koji, umesto da se hospitalizuju, prenose svoje ludilo na narod. I tako se širi kolektivno ludilo. A pojedinci koji to sve vide izoluju se od javnosti kao kakva zarazna bolest. Odstranjuju se iz javnosti jer su opasni za ludake na vlasti. I tako presudne istorijske odluke donose odbegli pacijenti. I zbog toga su nam te odluke ludačke. I zbog tih ludačkih odluka i stradamo i tako nestajemo. Od tragične Kosovske bitke do današnjeg Kosova nebeski narod večito strada jer nema nikakvu viziju svog opstanka i ne sprovodi nikakvu strategiju. Samo se ludilo i žrtve uvećavaju. Danas isto kao i nekada. Srbi, nažalost, ne razumeju istorijske procese. Pitaju me novinari: Šta mislite, da li će prodaju NIS-a i čitav naftni aranžman sa Rusijom potpisati sa Putinom predsednik Tadić ili premijer Koštunica? Moje pitanje: A zašto bismo mi prodali NIS? Ko je kupac? "Gasprom". Ko je vlasnik "Gasproma"? Ruska država. Znači, mi prodajemo našu državnu imovinu državi Rusiji. Koji je naš interes u tome? Krak gasovoda koji bi trebalo da prođe kroz našu zemlju i skladište gasa u Banatskim Dvorima? Glupost! To su potpuno odvojeni komercijalni poslovi. Komercijalni aranžmani i vlasništvo se ne mogu mešati. Kada jednom prodate svoju imovinu, onda vi više niste vlasnik. Kapitalizam, kome streme zemlje u tranziciji, počiva na vlasništvu. Državnom i privatnom. Tako je Telenor u vlasništvu norveške države, ČEZ u vlasništvu češke države, poljska naftna kompanija u vlasništvu poljske države i "Gasprom" u vlasništvu ruske države. Zašto njihove države stranim državnim kompanijama ne prodaju svoje vlasništvo? Zato što to nije u - nacionalnom interesu! Čijem? Njihovih nacionalnih država. Svi imaju pravo na državne i nacionalne interese, samo Srbi na to pravo nemaju. To pravo nam je uskratila politička oligarhija na vlasti. Srbija je na prekretnici. Zapad ili Istok? Vekovne nedoumice ni danas nemaju prave odgovore. Lažni reformatori i potplaćeni konsultanti multinacionalnih kompanija na privremenom radu u srpskoj vladi silom nas guraju u EU. Lažni nacionalisti i profesionalni i profitabilni Srbi nas nasilno pretvaraju u rusku guberniju. Šta im je zajedničko? Laž i sila. Sve što se gradi na laži i sili, pre ili kasnije, mora da propadne. Šta je stabilno? Samo ono što počiva na - interesima! Izvornim interesima kako građanina, tako i nacije. Nažalost, velike sile brane isključivo svoje sopstvene interese i njih ne zanimaju interesi Srbije. To ne shvataju srpski političari. Politička slika sveta se menja, ne više iz godine u godinu, nego iz dana u dan. Reformatori na vlasti ne shvataju, kao što to nije shvatao ni Vođa, da više nismo u 1989. godini, da je Berlinski zid odavno srušen i da se od 1999. godine desio Putin koji je značajno ekonomski podigao već upropašćenu Rusiju. Imperija u rastrojstvu više nije jedina koja odlučuje u ekonomskom svetu i sve moćnije su Kina, Indija, Rusija, Brazil, Argentina i Iran, koje traže svoje mesto na svetskom tržištu. Preraspodela moći je u toku. Ko to ne vidi, taj je manijakalni ludak. U novonastaloj situaciji, kad mladalačka krv trećeg sveta pokreće neko novo doba, ostarela i sklerotična EU pokušava da se podmladi ispijajući krv pridošlim članicama. To je najkraća analiza Lisabonskog sporazuma, koji je pompezno najavljen kao reforma evropskih institucija. Međutim, pokušaj briselske birokratije da marketinški obmane evropske narode, potpisujući sporazum u gotskom manastiru Jeronimus, na ušću reke Tago u Atlantski okean, kakav skorojevićki glamur o integracijama, ispod čuvenog svetionika Belem, odakle su u osvajačke pohode krenuli Magelan,Vasko da Gama i Dija, kakva činovnička megalomanija briselskih ćata; promašaj je sam po sebi jer reforme nikada nisu stizale iz manastira i pisari nikada nisu bili avangarda. Briselska birokratija pokušava da izvrši restauraciju davno nestalog doba i da zadrži svoje kolonije koje će joj obezbediti, kako su istakli u obrazloženju sporazuma, brže i efikasnije funkcionisanje EU, zbog ekonomskih izazova Kine i Rusije. Tačno tako piše u obrazloženju, a to u prevodu znači da je EU gubitnik na svetskom tržištu, da se kapital seli u Kinu, Indiju i Rusiju zbog većeg interesa, da nema ekonomskog razvoja unutar Unije, da su nezaposlenost i inflacija sve veći i da se oseća, kako su ga vešto nazvali, zamor proširenja u Uniji. Nešto hitno mora da se menja u sklerotičnim institucijama Unije i tako su briselske birokrate odlučile da, pod velom efikasnosti i brzine odlučivanja, ograniče demokratiju u EU. To praktično znači da se više na šest meseci neće rotirati predsednici iz svih članica, model druga Tita koji je doveo do rata i uništavanja federacije, nego će se birati predsednik na 2,5 godina u dva mandata. Istovremeno, bitno je promenjen način glasanja, odnosno odlučivanja u samoj Uniji, tako da će važiti svi zakoni koje bude donelo 55 odsto zemalja koje imaju 65 odsto stanovništva EU. Lisabonski sporazum, dakle, radikalno menja odnose u EU.Veliki narodi i nekadašnje velike sile će, zbog brojčanosti, preglasavati male narode članice i nikada se neće desiti da na čelo EU dođe neko ko nije po volji velikih država. Orvel bi rekao da će neke države biti jednakije od drugih država. A kada se zna da je potpisivanjem Lisabonskog sporazuma izbegnut referendum u zemljama članicama, pa su Francuska i Holandija ostale uskraćene za novo odbijanje građana nametnutih birokratskih propisa, moramo biti zabrinuti za razvoj demokratije u EU. Kakva je to zamena za evropski ustav kada taj ustav nije izglasan na referendumu? Kakva je to demokratija u kojoj se isključuju prava građana da glasaju o tako važnim pitanjima, sve zbog pozivanja na efikasnost i brzinu? Komercijalna civilizacija ugrožava samu suštinu demokratije i građanskih ustanova. Postoji velika opasnost da se, sve zbog efikasnosti i brzine, odluke premeste u bord direktora ili u sami Direktorijum, da bi se, ponovo zbog brzine i efikasnosti, izabrao neki novi car ili Veliki brat koji će odgovoriti novim izazovima. Lisabonski sporazum je velika podvala malim narodima u EU. Srbija nije članica EU, ali ako uđe, stavlja dobrovoljno taj jaram na vrat. Gubimo nezavisnost i postajemo federalna jedinica u kojoj veliki sve odlučuju. Istorija je pokazala da Srbi izlaze kao najveći gubitnici iz federacija. Pa, šta je rešenje? Da postanemo ruska gubernija? Glupost! Velike sile gledaju samo svoje interese. Rusija je velika sila. Ona danas uspostavlja ravnotežu u svetu. Ali nije više usamljena. Ima velike saveznike uz sebe. Svet se ponovo podelio. Linija deobe ide opet preko Srbije. Šta uraditi?
